Pevačica Ana Stanić o svom odrastanju || Hello Magazin!

Pevačica Ana Stanić priseća se odrastanja u problematičnim novobeogradskim blokovima, nestašluka iz tinejdžerskih dana i trenutka kada je shvatila da nebo ipak nije granica

Postoje mesta koja svojom atmosferom oboje ne samo fotografije već i intervju, a „Skalar 2000“ jedno je od njih. Da smo se sa Anom Stanić sreli na beogradskom asfaltu, verovatno bi priča imala sasvim drugačiji tok. Međutim, odlazak u Bečmen, uoči najtoplijeg vikenda u ovoj godini, naveo nas je da razgovor ne počnemo ćaskanjem o njenoj novoj pesmi već povratkom u dane kada je zavolela skijanje na vodi. Kada smo već ušli u vremeplov, nismo odoleli a da se još malo ne zadržimo u prošlosti, posebno u periodu koji je prethodio Aninom pojavljivanju na muzičkoj sceni. No, krenimo od skijanja, koje je zavolela na porodičnom letovanju kada je imala samo dvanaest godina.

– Desila se ljubav na prvi pogled, kojoj je sigurno doprinela činjenica da sam već prilikom premijernog pokušaja uspela da izađem iz mora na skijama. Osećaj da velikom brzinom klizim po površini oduzimao mi je dah i nisam mogla da se zasitim. Čim smo stigli u Beograd, počela sam da tražim mesto gde može da se skija na reci. Pronašla sam splav „Savski biser“, koji je, srećom, bio u Bloku 45, a mi smo živeli u Bloku 62. Ljubav se lepo razvijala, ali problem je bio što je ta disciplina veoma skupa, posebno kada se setimo kolike su plate bile u vreme sankcija. Zbog toga sam retko skijala.

Pročitajte: Na ovo se čekalo čitavu deceniju - Ana Stanić više ne izgleda ovako (foto)

Negde između trećeg i četvrtog razreda srednje škole zaradila sam prvi honorar tako što sam davala časove latinskog, a skoro ceo sam potrošila za skijanje. Kasnije, kada se situacija promenila, otkrila sam „Skalar 2000“, tada splav na Savi. Počela sam da vozim monoskiju i postala deo porodice zaljubljenika u ovaj sport, koji većinu toplih dana provode na jezeru, „jureći“ najbolju vožnju i uživajući u prirodi i druženju.

Često pominjete novobeogradske blokove, što nekad ima i prizvuk da ste rasli u getu.

– Tamo sam živela petnaest godina, ali najviše pamtim period od kraja osnovne i celu srednju školu. Bile su to one grozne devedesete, kada je svaka zgrada imala svog „novog kriminalca“. Odjednom čuješ da je ovaj momak postao opasan, da onaj ima pištolj... Dešavalo se da ti neko priđe i kaže: „Ajde sa mnom u kola da te odbacim do kuće“, a ti si morao da nađeš način da se izvučeš iz situacije. Ako si uobražena – iritiraćeš ih. Ukoliko počneš da kukaš – opet ćeš ih nervirati. Najveće šanse da te ostave na miru imala si ako se ponašaš kao ortak. Instinktivno sam tako reagovala, a onda sam videla da to donosi dobre rezultate.

Pevačica Ana Stanić iskreno o školskim danima

Na šta mislite kada kažete da ste bili odličan ali „nevaljali“ đak?

– Umela sam da pobegnem sa časa, da se posvađam zato što je nekome naneta nepravda, da se suprotstavim autoritetima... Pretpostavljam da ste pitanje postavili zbog epizode koja se desila mog poslednjeg dana u osnovnoj školi. Celo društvo pobeglo je sa časova jer smo smatrali da su oni tog dana bili čista formalnost. Otišli smo na igralište iza škole. Imala sam momka koji je takođe završavao osmi razred, ali nismo bili u istom odeljenju. Neki iz društva pili su vino, ja nisam jer ga inače ne volim, ali momku sam sedela u krilu na način koji su nastavnici, koji su nas videli, okarakterisali kao nedoličan. Svi smo bili kažnjeni. Naglašeno je da je trebalo da ja budem đak generacije, ali da će zbog „incidenta“ biti izabran neko drugi....