Deca Žarka Lauševića bdila nad glumcem do poslednjeg časa || Hello Magazin!

Deca Žarka Lauševića bdila nad glumcem do poslednjeg časa

Žarko Laušević napustio nas je 15. novembra posle kraće i teške bolesti. Nismo se još oporavili od gubitka velikog umetnika, koji je znao da ima svega 20 posto šanse da se izbori sa kancerom, ali se nije predavao do poslednjeg daha.

Zdravstveni problemi počeli su letos, kada je bolest toliko uznapredovala da je završio na klinici. Iako iscrpljen posle terapija, slavni glumac nije želeo da izneveri ni sebe ni kolege, pa je radio i iz bolničke postelje.

Pročitajte: Našu pevačicu duboko pogodila smrt Žarka Lauševića - Malo ko zna da su bili bliski, promenio joj je život

Jedna od poslednjih uloga bio je Velibor u “Kalkanskim krugovima”, seriji koju je režirao njegov blizak prijatelj Milan Karadžić, brat Mime Karadžića.

- Od prve sezone igrao je sa mladom glumicom Ivanom Zečević. Bio joj je kao učitelj glume, roditelj. U trećoj sezoni su imali završnu scenu koju smo radili tri, četiri dana pre nego što je otišao u bolnicu. Ta scena je baš dirljiva, u njoj se vidi koliko je bio emotivan i snažan, bez obzira na to koliko je bio slab i bolestan.

- Kada bi se kamere upalile odjednom kao da bi vaskrsao. Odradio je svaki detalj, svaku emociju... Kao da mu je kamera davala snagu. Čak i desetak dana pre odlaska smogao je snage, i snimili smo neke krupne kadrove u studiju – otkrio je Karadžić za Super TV.

Kada je izašao iz bolnice, to je svima ulilo nadu da će biti bolje.

- Čak smo se i šalili: “dolazim uveče kod tebe da pijemo rakiju, a ti nas gledaj”. On se smejao i vikao: “Mogu ja čašicu crvenog vina, rekao mi doktor da smem”. Bio je duhovit i u tim najtežim momentima. Bio je hrabar. Svestan. Baš smo puno pričali poslednjih dana njegovog života. Bio je zadovoljan što je neke stvari u životu završio.

Pročitajte: Bili su sudbinski predodređeni - Ovi datumi otkrivaju neverovatnu priču Žarka i Anite Laušević

Deca su dolazila iz Amerike da ga obiđu. Petnaestak dana, koliko je letos proveo u bolnici, Asja i Dušan bili su uz njega, a kada je izašao vratili su se svojim obavezama na drugom kraju sveta. Jer, takav je život.

- I pre neko veče, kada je preminuo, sedeli smo kod njega u stanu. Oni su baš tada došli iz Amerike. Neke poslednje njegove životne trenutke proveli su zajedno. Bdeli su nad njim, bili su tu. Oni su morali da se vrate. Sve je to sudbina, život. Bilo je dirljivo koliko su ga voleli, koliko je on bio posvećen otac i brinuo o njima.

Voleo je da se šali, da se sa Milanom priseća “njihovih dana” i druženja. Do kraja je patio zbog tragedije koja mu je obeležila život, priča Karadžić.

- Mi smo odrasli zajedno. Ostala je ta teška rana. To je nešto što nikada nije mogao da preboli, mnogo je patio, sa tom ranom je otišao. To ga je najviše bolelo. Ubistva i sve što se desilo, ta noć u Titogradu... Njegova teška trauma. Vida Ognjenović je rekla: “On nije umro od bolesti, on je umro od tuge”. Apsolutno se slažem.