Jelena Trivan: Ne mislim na smrt, nego kako će Bjanka živeti bez mene || Hello Magazin!

Jelena Trivan otkriva da je tek posle borbe sa korona virusom shvatila koliko prijatelja zaista ima, kakve je životne rezove tih dana napravila i šta su njene najveće slabosti

Kada se suoče sa životnim nedaćama, ljudi različito reaguju - neki jednostavno potonu, drugi odluče da se bore do poslednjeg atoma snage. Jelena Trivan, direktorka “Službenog glasnika”, nesumnjivo je predstavnik ove druge grupe. Iako je, kaže, samo žena, a pre svega majka i čovek kome nisu strani ni strah ni suze, ona je istovremeno veliki borac. U to se, igrom sudbine, iznova uverila u nedeljama iza nas. Kada je saznala da je pozitivna na „Covid 19“ i da će biti upućena na bolničko lečenje, kao samohranom roditelju jedina briga joj je bila šta će biti sa njenom ćerkom Bjankom. Ispostavilo se da je i dvanaestogodišnja devojčica zaražena, ali pošto nije imala simptome bolesti, mogla je da ostane kod kuće.

Svaka nevolja iznedri i nešto dobro, a Jelena ističe da joj je susret sa koronom potvrdio da oko sebe ima iskrene prijatelje koji su se ponudili da brinu o njenom bolesnom detetu. U intervjuu za “HELLO!” krajnje otvoreno pričala je o životnim rezovima, emocijama, odgovornosti, uspesima koje godinama niže na poslovnom planu, a koliko je posvećena svojim dužnostima najbolje govori podatak da je radila i tokom boravka u bolnici.

Pročitajte: Jelena Trivan o životu i smrti - Ja ne smem da umrem, ona bez mene ne može

Kako ste, dok je trajalo vanredno stanje, završavali rečenicu: “Prvo što ću uraditi kada sve ovo prođe jeste...”? I da li ste to ispunili?

- Rekla sam da ću prvo svratiti u omiljeni kafić, i to sama, ujutru, da ćutim i pijem kafu pre posla; da ću otići da vidim otvorene prodavnice i kupim bilo šta, i da ću sesti na prvi avion koji ide bilo gde. Ništa od toga nisam ispunila. Otišla sam na posao, kao svakog dana, i zaboravila da sam ikada imala želja.

Proteklih nedelja, izolovani u svojim domovima, dobili smo priliku da razmišljamo o životu, sumiramo rezultate, pravimo planove. Da li ste vi imali vremena, volje i snage za neku temeljnu rekapitulaciju?

- Dosta sam analizirala ono što sam slušala od ljudi na temu - šta ih u karantinu dovodi do očaja. Nije to bilo odsustvo društvenog života, koliko usmerenost na porodicu, primoranost da ceo dan provode sa supružnikom i decom, što su mnogi zaboravili. I to je tužno. Mnogi su zaboravili i da budu sami sa sobom, jer ih to tera na sumiranje života. Ali, i od toga ljudi beže, tražeći obaveze koje će ih odvući od sopstvenih misli. Sve u svemu, karantin nas je vratio na ono osnovno, naterao nas je da vidimo i šta imamo i šta nemamo. Naročito kada je reč o prijateljima i ljubavi. Lično, bila sam mnogo srećna što imam stvarne prijatelje i mnogo tužna što smo Bjanka i ja u takvom vremenu same, a to mi ranije nije smetalo.

Jelena Trivan - Od trenutka kada se rodila Bjanka moj život nije moj

Kažu da ništa kao bolest ne promeni čoveka. Koliko je na vas uticao susret sa korona virusom?

- Potvrdio mi je da sam izgradila čvrsta prijateljstva, za šta nema većeg dokaza od činjenice da su moji prijatelji hteli da čuvaju zaraženo dete. Potvrdio mi je da imam snage da se borim i onda kada mislim da sam pala i u isto vreme me naučio da sam samo mali čovek od koga tako malo zavisi.

Koja misao vam je prvo prošla kroz glavu kad ste čuli rezultate testa?

- Šta će biti sa Bjankom! Od trenutka kada se rodila moj život nije moj. Odavno ne razmišljam o sebi. Kada mi u operacionoj sali kažu da ću se teško izvući, ja ne mislim na smrt, nego kako će ona živeti bez mene. Sada sam mislila šta će biti sa njom, da li će se razboleti i kako da je sačuvam od svega. Zbog toga sam neprestano plakala.

Da li je bilo mesta panici?

- Sve vreme sam bila u strahu i panici. Od prvog dana. Pre svega brinula sam da se neko od radnika ne razboli, jer osećam odgovornost prema njima i njihovim porodicama, a “Službeni glasnik” je tokom vanrednog stanja radio bez prestanka. Na kraju, strahovala sam i za nas. Baš sam bila strašna paničarka koja je sto puta umislila da ima koronu, i na kraju je i dobila. Tešilo me je što je moj tata na bezbednom i što, iako je vrlo star, provodi vreme u bašti, na vazduhu, u svojoj izolaciji u kojoj živi godinama.

Pročitajte: Jelena Trivan - Svoje suze, kao i svoje štikle, nosim svuda

Jeste li bili ljuti - na sebe, na osobu koja vas je zarazila?

- Strašno je što su ljudi krili koronu, kao da su krivi što su zaraženi. Zato ja o tome stalno govorim. Zašto bih bila ljuta na čoveka koji je časno obavljajući svoj posao zarazio i sebe i mene? U trenutku kada ceo svet pada pred koronom normalno je da postoji velika šansa da se svako zarazi. Nisam ljuta ni na njega, ni na život, ni na Boga, jer je svaka nesreća zapravo neka lekcija.

Koliko god nas upozoravali na neku opasnost, skloni smo da kažemo “meni to ne može da se desi”. Da li vam je, kroz život, bila bliska ta deviza?

- Nikada. Stariji bi rekli da ja svojim stavom prizivam nesreću, ali zaista nikada nisam stavljala „ružičaste naočare“. Kada se nešto sprema ili događa, pre sam sklona da poverujem da će se to baš meni desiti, nego da ću izbeći. To se pokazalo kao tačno. Često kažem da me još samo kometa nije udarila, ali ima vremena. (smeh)

Na intervju ste došli iz kancelarije, nastavili ste da završavate obaveze preko telefona. Da li ste radni dan vratili u uobičajene tokove?

- Radila sam i dok sam bila u bolnici. Ta potreba da sve uradiš dobro i na vreme posebna je vrsta droge. Nedavno je jedan funkcioner pokušao da me uvredi sto puta ponavljajući kako sam ambiciozna. Nikada nisam razumela zašto reč “ambicija” samo u ovoj zemlji ima negativan prizvuk. Radim kao konj i želim da vidim rezultate toga. Neka mi neko objasni šta je tu pogrešno. Radila sam i pre i posle izolacije, radiću dok dišem.

Jelena za "Hello!" - Bjanki je limitirano korišćenje telefona

Insistirate li na tome da vaša ćerka čita ili idete linijom manjeg otpora i dozvoljavate da telefon preuzme primat?

- Bjanki je limitirano korišćenje telefona i gledanje televizije baš zato da ne bih u njoj ugušila druge potrebe i napravila je žrtvom savremenih tehnologija koja živi u virtuelnom svetu. Ipak nisam uspela kao majka da od nje napravim nekoga ko rado čita. Tipičan je predstavnik svoje generacije, čita kad mora. Voli da ide u bioskop, stalno je sa mnom u pozorištu, ali ljubav prema knjigama nije nasledila. Još verujem da će se to sa zrelošću razviti.

Uspevate li da je pratite u aktivnostima? Tokom slikanja otkrila nam je da nije trenirala još samo ragbi i vaterpolo, kao i da je već godinu dana zaljubljena u tenis.

- Kao trogodišnjakinja odlučila je da sa dečacima iz vrtića trenira hokej. Godinu dana sam provela u hali “Pionir”, na minusu, konstantno bolesna. Onda je trenirala skijanje, a mene je terala da je pratim na stazama, i dobro je da sam živa. Srećom, gimnastiku, špage i grede nisam morala da radim. Svake godine otkriva neki novi sport. Mnogo vremena provodi napolju, voli prirodu i to me čini srećnom.

Mešate li se u njene izbore ili ste tu samo da je podržite?
- Posao majke nije da podržava izbore deteta koje nije dovoljno zrelo da donosi ispravne odluke. Niti sam ona vrsta majke koja će podržavati svakakve gluposti samo da bi bila kul, niti glumim ćerkinu drugaricu. Tu sam da pričam, da je učim, da je usmeravam, a kad je potrebno, i da donosim odluke. Ona, srećom, voli da se “mešam”. Ja sam joj stvarni izvor sigurnosti i veruje u mene. Nedavno je na grobu moje majke izgovorila: “Samo bez tebe ne bih mogla da živim.” Onako iz srca. Jer ja jesam njen vodič i oslonac.

Pročitajte: Jelena Trivan o borbi za život - Shvatila sam da je gotovo, da se od kćerke nisam oprostila

Strahujete li od tinejdžerskih dana koji su na vidiku?

- Prestrašena sam, mada se toliko bavim njome da verujem kako to mora dati neki rezultat, te da neće imati loše izbore. Spremam se za ljubavne i ostale drame, unapred treniram živce.

Nepisano pravilo kaže da kada žena promeni frizuru, spremna je na radikalne životne zaokrete. Verujem da je u vašem slučaju to geslo puka fraza, budući da, i sami ste to priznali, pratite trendove i spremni ste da često menjate izgled.

- Toliko često menjam frizuru i boju kose da bi to moglo da znači da se spremam da skočim u Dunav ili se popnem na Mont Everest, pošto samo to još nisam uradila. (smeh) Skoro sam pročitala da, ako se žena posle raskida veze nije ošišala i ofarbala, nije dovoljno volela. Kod mene je to stvar mode, karaktera koji traži stalne promene, a ne ljubavnih brodoloma ili straha da napravim neku drugu promenu. Kad me pitaju kako mi nije žao da odsečem kosu, samo kažem - život je prekratak da biste radili uvek iste stvari.

Pročitajte: Jelena pobedila pakao korone - Nikada nisam osetila takav strah!

“Sve što mi je bilo potrebno stvorila sam sama: karijeru, dom, moju malu porodicu. Imam običaj da kažem da mi sada treba muškarac da mi ponese kese ili kofer. Zapravo, kao svaka žena, žudim za nekim ko bi bio tu samo da sasluša i zaštiti, ko bi pružio makar lažan osećaj da ne morate sve sami.” Da li biste nešto oduzeli ili dodali ovoj izjavi od pre tri godine?

- Dodala bih da, uprkos tome što sam voljena žena, još nisam stvorila lažni osećaj da na svetu postoji neko ko me štiti i da i dalje ovaj život nosim sama na leđima. Žene se u vezama često samo obmanjuju nekim površnim izrazima ljubavi, ali kada je najteže, ostaju same. Ja ne lažem sebe. Znam da kofere i kese uvek može neko da ponese, ali da te neko čuva i štiti - takva osoba se retko sreće. Zato to tražim u sebi i svom detetu.

Mnogi bi se potrudili da svoje slabosti vešto sakriju, a vi javno kažete: “Plačem u mraku, kad Bjanka zaspi”.

- Ja sam samo žena. I ništa više - kaže Jelena Trivan za "HELLO!".