Verica i Veljko otkrivaju zašto brak sklopljen u četvrtak traje ceo život

Verica Rakočević i Veljko Kuzmančević proslavili deceniju braka

U septembru 2013. godine glavna tema medijskih napisa, pa i gradskih priča, bilo je venčanje kreatorke Verice Rakočević i kompozitora Veljka Kuzmančevića. 

Dejan Milićević

Mnogi su sumnjali da će taj brak opstati, ne samo zbog razlike u godinama već i zbog različitih stilova života koje su do tada vodili, ali deceniju kasnije njih dvoje su i dalje zajedno, jednako zaljubljeni i srećniji nego ikad.

Pozivu da se u razgovoru za HELLO! osvrnu na dosadašnji put rado su se odazvali, uz predlog da fotografije koje prate intervju uradimo na aerodromu. O razlozima te želje Verica Rakočević nam je rekla:

‒ Bilo bi neumesno da editorijal slikamo u nečijoj vili ili vozeći tuđi luksuzan automobil. To nismo mi. Naš život je kuća na Avali, kamper, motor i letenje u smislu slobode da organizujemo svakodnevicu onako kako nama odgovara.

Pročitajte: Poznato sa kojim se zdravstvenim problemom bori Veljko Kuzmančević

‒ Avijacija i avioni su moja ljubav od malih nogu. Istinski se divim pilotima i mnogo vremena proveo sam na sportskom aerodromu Radinci.

Ako bih tražio vezu između nas dvoje i aviona, rekao bih da je posle kampera i motora to sledeće prevozno sredstvo kojim ću je provozati. Istina, moram još da vežbam pre nego što pristane na to putešestvije ‒ dodao je Veljko.

Dejan Milićević

Da li ste pre nego što ste sreli Veljka mogli da pretpostavite da ćete letovati u kamperu?

Verica: Vodila sam potpuno drugačiji stil života i nisam ni slutila da ću naići na osobu koja će sve to okrenuti naglavačke. (smeh)

Eto, sad me ubeđuje, ne samo da me provoza avionom već i da kampujemo. S obzirom na to da me je na mnoge stvari nagovorio, nije daleko od toga da me ubedi da jednu noć prespavam na otvorenom. Ipak, da letujem u šatoru nema šanse.

Šta ste jedno drugom poželeli povodom jubileja?

Verica: Poželela sam mu da u godinama koje dolaze bude srećan koliko je bio do sada.

Takođe sam mu poželela da ostane ovakav kakav je poslednjih mesec dana, odnosno da nastavi da razvija svoje profesionalne kvalitete kako samo on zna i ume.

Veljko: Ja sam gospođi poželeo da konačno malo uspori jer je ovih deset godina bio „pun gas”. Nadam se da će početi malo više da „kulira”.

Dejan Milićević

Svaka zajednica je pitanje kompromisa. Kako su izgledala vaša prilagođavanja?

Verica: S obzirom na to da sam 65 godina živela bez njega, ali i da je on vodio prilično buran život do svoje tridesete godine, nije nam preostalo ništa drugo nego da jedno drugo prihvatimo sa svim manama i vrlinama.

Pokušaji da promenite nekoga niti će usrećiti vas, niti drugu stranu.

Čuvena je Veljkova rečenica kojom opisuje moju snagu, ali i tvrdoglavost: „Kamion bi se povredio kad bi je udario, njoj ne bi bilo ništa”. Gledam da ne iskočim iz nekih pravila ponašanja.

Pročitajte: Samo je jedan razlog za kraj... Verica Rakočević o razvodu od Veljka Kuzmančevića

Veljko: Gospođa se plaši da ne iskoči, a ja sam se iskočen rodio. (smeh) Čim sam počeo da živim sa jednom ženom, na jednom mestu, to jest prestao da budem nomad, bilo je jasno da sam se promenio. Ali, to je bila moja odluka. Više ne idem po kafanama, sada boemštinu proživljavam duboko u duši.

Dejan Milićević

Od dve umetničke duše, kao što ste vi, nije se ni očekivalo nešto drugačije od romantične ceremonije na reci.

Verica: To je bila Veljkova ideja, a sve što se dešavalo od početka naše veze bilo je magično. Da mi je neko rekao da će dan pred venčanje moj muž doći sa pet tamburaša i na terasi lomiti moje kristalne čaše, stare sto godina, koje sam čuvala „kao oči u glavi”, a ja to posmatrati sa uživanjem, ne bih mogla ni da zamislim. Kao što nisam mogla da zamislim da ću se ikada više udati.

Veljko: Trudili smo se da sakrijemo gde će biti svadba kako bismo izbegli medijsku gužvu, a onda je Džej saznao i svima preneo. (smeh) Kada je stigao na splav i zapevao, nastalo je totalno ludilo.

Verica: Imali smo stotinak gostiju, među kojima su bili Veljkovi roditelji, sestre, kumovi, rodbina. Prisustvovao je moj sin Mića, Elena je bila u Londonu, a Milena u Njujorku. Bili su tu i naši prijatelji Boško Jakovljević, Leontina, Tijana Dapčević. Sve je bilo neformalno, bez spektakularne dekoracije, dres-koda, lososa i šampanjca. Gostima smo poslužili ćevape i krempite.

Pretpostavljam da su i tamburaši bili Veljkova ideja.

Veljko: Kod nas u Sremu se zna ‒ sa Ciganima se rađamo, slavimo, tugujemo i sa njima odlazimo na onaj svet. Tako sam odrastao. Uopšte nisam planirao da se ženim, ali kad je već došao taj dan, nije bilo dileme kako slavlje treba da izgleda. Inače, simbolično, a meni srcu milo, jeste to što sam došao po nju u stari deo grada i preveo je preko reke na „našu” stranu. Tamo smo se i venčali, sa tamburašima na barci.

Iako ste vodeća kreatorka u zemlji, tog dana nosili ste pozajmljenu haljinu.

Verica: Moja majka je šila i od nje sam čula da ne valja praviti sopstvenu venčanicu. Kasnije sam saznala i za verovanje da brak koji se sklopi u četvrtak traje čitav život. Na moju sreću, možda i nesreću, nemam dodir sa godinama. Niti ih brojim, niti o njima razmišljam, možda baš zbog snage i energije koju imam. S tim u vezi, bilo mi je sasvim prihvatljivo da obučem divnu mini-haljinu Vivijen Vestvud u kombinaciji sa crnim čizmama. Taj dan pamtim kao jedan od najsrećnijih u mom životu, pored trenutaka kada su se rađala moja deca.

Koju pesmu ste izabrali za prvi ples?

Veljko: „Da li znaš da te volim” Dade Topića. To je pesma uz koju su mnogi ljubavisali i venčavali se.

Verice, pamti li vaš suprug tako dobro i vama važne datume?

Verica: Sve pamti, nema potrebe da ga podsećam. Ipak, mi nismo ona fela koja smatra da ako se ne proslavi u velikom stilu, nije vredno pomena. Bitne događaje znamo da obeležimo i tako što u supermarketu kupimo omiljenu ribu koju Veljko kod kuće spremi na najlepši mogući način.

Ko je romantičniji od vas dvoje?

Verica: On, moram priznati. Ja stalno govorim da sam romantična, ali u euforiji i brizi o poslu, deci i unučićima ne pridajem veliku važnost postupcima. S druge strane, mnogo puta se desilo, nevezano od godišnjice, da me Veljko obraduje predivnim poklonom.

Pored svih dijamanata i brilijanata koje imam, uspeo je da mi donese najjlepši komad nakita na svetu. U Sarajevu je pronašao srebrni prsten sa lupom kroz koju možete pročitati na svim jezicima sveta „volim te”. Nikada u životu nisam videla nešto slično. U Knez Mihailovoj je kupio kutijicu u kojoj se nalaze mala pisma. Svako počinje rečima „Danas sam...” i onda ti napišeš šta si tog dana lepo doživeo od voljene osobe. Kad popuniš pismo, vratiš ga u kutiju i posle 365 dana pročitaš istoriju jedne ljubavi.

Dejan Milićević

Jeste li očekivali da će u septembru te 2013. godine vaše venčanje biti udarna vest?

Verica: Nismo se mi time bavili, uopšte. Živeli smo našu ljubav. Shvatam ljude kojima je čudna velika razlika u godinama između nas dvoje, ali, istini za volju, moram reći i to da mediji Veljka nikada nisu tretirali pejorativno, nazivali ga „Veričin mali”. Bez obzira na sve ono što se godinama dešavalo oko mene, uspeo je da se snagom svoje ličnosti nametne, da prosto bude on – čovek sa svojim karakterom i svojom profesijom. I kad sam već kod te teme, rekla bih da sam vrlo ponosna na fantastične uspehe koje je počeo da niže i koji mu tek predstoje.

Veljko, o čemu je reč?

Veljko: Potpisao sam ugovoro sa „Zilion” filmom, čiji je producent Lazar Ristovski. Pišem muziku za jednu lepu porodičnu seriju. Velika mi je čast što mogu da radim sa takvim čovekom, čiji su filmovi višestruko nagrađivani. Još mi je „nad glavom” ranije dogovoreno gostovanje u Karnegi holu. Da li će se to desiti ili neće više ne zavisi ni od Njujorka, ni od mene, već od ljudi koji ovde odlučuju o kulturi. Još se nadam i želim da verujem da će se koncert održati. Ako sam za ovih deset godina nešto naučio od Verice, to je da smirim buntovničku energiju i potrebu da objašnjavam zašto bi bilo dobro i korisno da se na određeni način promoviše kultura ili filmska muzika. Duboko verujem da je za sve potrebno vreme i da se sve dešava kada se poklope prave okolnosti.

Verice, vi ove godine obeležavate četrdeset godina rada.

Verica: Volela bih da taj jubilej proslavim gala večerom u nekom lepom prostoru, zajedno sa predstavnicima medija i mojim dragim klijentima. Možda pogledamo i mini-kolekciju koja bi bila retrospektiva onoga što sam radila, osvrt na prvu reviju u „Hajatu”, gostovanje Jasmin Gauri u Beogradu, „Nedelju visoke mode” u Rimu... To bi ujedno bila prilika da se mlade generacije informišu o mom radu.

Pročitajte: Verica Rakočević njegovu smrt nije mogla da prihvati, dok su ga sahranjivali, ona je bila na letovanju

Tokom zajednički provedene decenije obišli ste pola sveta, a do kraja godine predstoji vam još jedno lepo putovanje.

Verica: S nestrpljenjem čekam 24. decembar kada ćemo se ukrcati na brod koji će nas odvesti do Jamajke, Arube, Bahama... Planiram da, kad sam već tamo, na tim čarobnim lokacijma slikam prolećnu kolekciju.

Koliko ste najduže bili razdvojeni?

Verica: Mi smo kao Lolek i Bolek, retko se razdvajamo. (smeh) Naših deset godina je kao nečijih trideset.

Veljko: Bilo je perioda kada bismo se razdvojili na nekoliko dana, uglavnom zbog poslovnih obaveza.

Verica: Nikada nismo odvojeno letovali, kao što praktikuju moderni parovi. Ne zato što jedno od nas dvoje onom drugom „brani” tako nešto, što bi u našem slučaju bilo nemoguće. Prosto, to nas nikada nije zanimalo.

Dejan Milićević

Da li je veća verovatnoća da sa Veljkom uđete u šator ili da vas provoza avionom?

Verica: Taj šator može da bude jako romantičan. Problem je što se plašim zmija i buba, ne volim pomisao da spavam na zemlji. O avionu i ne razmišljam. (smeh)

Veljko: Kad smo uspeli da uđemo u kamper, ući ćemo i u šator i u avion. Samo daj bože zdravlja. Priroda, zdravlje i ljubav je sve što je potrebno za sreću dvoje ljudi.

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +