Seka Aleksić sa sinom Jovanom: Birala sam takvog muža kakvog sam sina želela da imam

Ekskluzivno za HELLO! folk zvezda predstavila sina koji je na svet došao 22. januara

 

Otkako se pre jedanaest godina udala za Veljka Piljikića, u kojem je pronašla srodnu dušu, Seka Aleksić često je u intervjuima isticala kako mašta o brojnoj porodici. Životna želja počela je da joj se ispunjava pre tri i po godine, kada je rodila sina Jakova, a 22. januara porodica je postala bogatija za još jednog člana, dečaka Jovana, kojem je, inače, bilo namenjeno drugo ime, Isak. Ono će, po svemu sudeći, sačekati trećeg dečaka, budući da bračni par nastavlja da sanja o kući punoj mališana. 

- Ako Bog da, imaćemo još dece - iskrena je folk zvezda, sa kojom smo se sreli nepunih mesec dana posle porođaja. Iako smo veći deo razgovora posvetili temi roditeljstva, iskoristili smo priliku da saznamo i kada se popularna pevačica vraća na scenu, a pre svega nas je interesovalo da li se uhodala u obaveze koje podrazumeva podizanje dvoje male dece.

- Blagoslov što je naša porodica dobila još jednog člana traži dobru organizaciju, podelu poslova i fokus na ono što je sada primarno, a to je da Jovan odrasta u sigurnom i zdravom okruženju, uz mir i mnogo ljubavi. Sve troje se trudimo da olakšamo i pomognemo jedni drugima i još se navikavamo na novine. Otkako smo dobili ovu nagradu, osećam da sve možemo i da nam ništa nije teško.

Kako se osećate tri nedelje po izlasku iz porodilišta?

- Porođaj je prošao najbolje moguće, samim tim je period mirovanja i oporavka kratko trajao. Beba zahteva majkinu stoprocentnu posvećenost, trud i ulaganje energije, ali uloženo se višestruko vraća. Osećam da mogu sve i da granice ne postoje. Samo pogled na Jovanovo milo lice daje mi snagu da za njega budem najbolja moguća majka. Beba, kao najdivniji dar, ono je što me istinski ispunjava, u dubini duše čini najsrećnijom i motiviše da budem jaka.

Da li je tačno da ste se, kao što prenose pojedini mediji, već vratili treninzima?

- Tačno je da se polako vraćam treninzima. Reč je o vežbama sa blagim opterećenjem koje doprinose da se u što kraćem periodu postignu dobra fizička forma i spretnost. Treninzi su, podrazumeva se, kontrolisani i prilagođeni mojim trenutnim mogućnostima, tako da mi nikako ne mogu škoditi, već mi samo mogu pomoći da ojačam i da se osećam zdravo i srećno. Mnogo mi znače Veljkovi saveti u vezi sa ishranom i treniranjem. Za ženu je bitno da posle porođaja odvoji vreme i posveti se sebi kako bi svom detetu bila najbolja majka.

Sa jednim detetom nije lako, sa dvoje je svakako teže. Ko vam je još „desna ruka“ osim supruga?

- Mnogi pitaju da li nam je teško da noću ostajemo budni zbog bebe. Naravno da ima trenutaka kada sam umorna, ali ni tada ne zaboravljam da sam se za dečji plač godinama molila. Kako onda da mi bude teško? Motivacija i sreća ne dozvoljavaju mi da klonem duhom. Pored Veljka, naše porodice i kuma, tu su i dadilje koje pomažu dok mama i tata rade. Svi voljeni ljudi koji su ceo život bili tu i sada su uz mene, na tome sam im beskrajno zahvalna.

Jeste li podelili zaduženja oko dece ili „uskačete“ po potrebi?

- Uvek mogu da se oslonim na Veljka, životnog saputnika koji mi pruža neograničenu podršku. Oboje ulažemo ogromnu ljubav u Jovanovo i Jakovljevo odrastanje jer smatramo da je bezbrižno i srećno detinjstvo ključ za ostvarenu i celovitu ličnost. Pored toga što sam tu za Veljka, kao i on za mene, posvećeni smo i sami sebi. Samim tim što pružamo najbolju verziju sebe, činimo odličan sklop. Po pitanju roditeljstva delujemo sa tačke u kojoj smo najjači - kao tim.

Suprug je bio sa vama na prvom porođaju. Da li je uz vas dočekao i drugog sina? Planirali ste da ponese kameru i zabeleži njegov dolazak na svet.

- Veljko je budnog oka pratio oba porođaja i bio mi je velika podrška. Bili smo u potpunosti prisutni u tom momentu, celim bićem, pa nam nije bilo važno da sve i kamerom zabeležimo. Dovoljno je samo da pomislim na porođaj pa da se prisetim svake pojedinosti. Verujem da će tako i ostati. Velike životne sreće zauvek ostaju urezane u pamćenje, a dovoljne su sitnice da bismo ih u glavi ponovo preživeli.

Seka Aleksić za Hello! otkriva kako je stariji sin prihvatio mlađeg brata

Po čemu pamtite trenutak kad su vam prvi put dali bebu u ruke?

- Po zahvalnosti Bogu i sreći. Bukvalno nijedna misao mi nije prošla tada kroz glavu, bili smo samo Jovan i ja, ceo svet je bio naš. Nije postojalo ni vreme, ni mesto. Rekli su mi da nisam mogla da prestanem da plačem od sreće, ali ja se ne sećam suza. Slobodno mogu da kažem da sam osetila najvišu granicu koliko čovek može biti srećan.

Može li se reći da suprugu i vama slovo J donosi sreću? Osim Jakova imate i Jovana.

- Moglo bi se tako reći. (smeh)

Ko je „presudio“ da drugom sinu date ime Jovan, a ne Isak, kako ste prvobitno planirali?

- Nije kako mi želimo, nego kako Gospod zapoveda. Ako mogu tako da kažem, Bog je presudio jer je drugi sin rođen dva dana posle naše slave „Svetog Jovana“. Bilo je suđeno da nosi to ime. Veljko je predložio, a ja sam se odmah složila. Ako sledeća beba bude dečak, zvaće se Isak.

Kako je Jakov dočekao brata? Ima li ljubomore ili je spreman da sa bebom deli igračke, a pre svega pažnju koja je donedavno bila usmerena samo na njega?

- Ljubomora je prirodna i uobičajena u tom uzrastu, ima je u granicama normale. Jakov je presrećan što je dobio brata, njegova radoznalost i uzbuđenost su mnogo izraženiji nego ljubomora.

Kako ste ga pripremali za dolazak još jedne bebe?

- Jakov je izuzetno pametan dečak. Od samog početka znao je da će dobiti brata ili sestru, što bi za njega svakako predstavljalo novo društvo, a u budućnosti izazov da još više deli, sarađuje, radi u paru, ali i da bude zaštitnik i čuvar mlađem bratu. Ta vrsta ukazivanja poverenja je više nego potrebna i predstavlja čast starijem detetu. Iako je Jakov u početku govorio izričito „ne“, kasnije je popustio, pa kada bi ga pitali šta mama ima u stomaku, rekao bi „batu“. On bi sada najviše voleo da se igra sa Jovanom, ali moraće da sačeka da još malo poraste, pa da zajedno krenu u osvajanje sveta.

Jeste li sačuvali neke njegove stvari ili ste za drugog sina sve iznova kupovali?

- Sačuvali smo sve stvari za koje smo emotivno vezani, ali i one koje su nam sada bile od pomoći. Naravno, imamo i nove komade nameštaja, novu garderobicu. Dosta toga sam poklonila, ali ostalo je još mnogo toga što bi Jovan mogao da nasledi od brata.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by SEKA ALEKSIĆ (@seka_aleksic) on Oct 20, 2019 at 7:02am PDT

Da li ste rešili slatke porodične muke - na koga Jovan liči?

- Volim kada na Jovanu prepoznam Veljkove crte lica i nemirnu kovrdžavu kosicu, jer je to čovek koga volim i svaki pramen bebine kose podseća me na njega. Biću jako srećna ako fizički i po osobinama bude ličio na svog tatu, jer smatram da volim pravog muškarca i dobrog čoveka. Birala sam takvog muža kakvog sina želim da imam.

Narodno verovanje kaže da kad beba ima kosicu, trudnicu muči gorušica. Da li je tako bilo i sa vama, budući da Jovan ima dosta kose?

- Nisam imala gorušicu, to narodno verovanje ovog puta nije se pokazalo kao tačno.

Koliko su se razlikovale prva i druga trudnoća?

- U drugoj sam znala šta mogu da očekujem jer sam sve to već prošla, mnogo sam čitala i edukovala se o celom procesu. Postojala je zdrava doza straha, ali i uzbuđenja, i u prvoj i u drugoj trudnoći, s tim što sam sada, zahvaljujući iskustvu, bila spokojnija i opuštenija.

Seka Aleksić ističe da je zbog trudnoće jela samo najbolju moguću hranu

 

View this post on Instagram

 

A post shared by SEKA ALEKSIĆ (@seka_aleksic) on Nov 24, 2019 at 1:21am PST

Da li ste u trudnoći vodili računa da se ne ugojite, plašeći se kilograma koje kasnije treba skinuti? Ili ste jeli sve što vam je organizam tražio, bez ograničenja?

- Nisam dozvolila da me trudnoća dovede do toga da ne vodim računa o ishrani, niti sam drugo stanje koristila kao opravdanje da bih se hranila nezdravo. Naprotiv, baš zbog trudnoće pazila sam da jedem najbolju hranu za mene i bebu sa ujednačenim odnosom nutrijenata. Balans je ključ svega, pa i zdrave ishrane, to mi je bila glavna misao. Izgled svakako mogu da popravim u postporođajnom periodu.

Možete li, posle toliko godina uspešne karijere, da zamislite svoj život bez muzike i nastupa?

- Muzika za mene nije samo posao, nego i način življenja. Ko voli muziku, njom se bavi i kada nije na poslu, slušajući radio ili neobavezno pevajući. Bez muzike, koja je moja strast, ne bih mogla da zamislim ni jedan dan, a kamoli život, jer mi nije potreban nastup da bih pevušila svoje pesme ili uživala u numerama omiljenih izvođača.

Kada ćete se vratiti u studio i na scenu?

- Na scenu se vraćam sa velikim projektom, bitnim za mene, koji će upotpuniti niz važnih događaja ove godine. Naime, novi album „Adio“, koji izlazi za moj rođendan, 23. aprila, predstavlja neizmeran ponos, materijalizaciju truda i rada, krunu dobre energije, ali i rezultat velikih sreća koje su mi se dogodile u prethodnom periodu.

Šta pevušite dečacima?

- Za njih su rezervisane najmilije reči u dečjim pesmicama i najlepši tonovi. Uverena sam da majčin glas, znala ona da peva ili ne, može pozitivno da utiče na dete i da ima isceliteljski, osnažujući učinak. Često im puštam i duhovnu muziku koju neizmerno volim, a najviše mi se dopada pevanje Divne Ljubojević.

Seka Aleksić  ne skriva da sa suprugom priželjkuju još dece

„Nemam nameru da se zaustavim. Mislim da smo suprug i ja tek na početku, ako nam dragi bog da blagoslov, imaćemo još mnogo dece,” izjavili ste. U današnje vreme mnogi parovi ostaju na jednom, eventualno drugom detetu. Ne plašite se obaveza koje nosi roditeljstvo?

- Što su veći izazovi, to rezultat može biti bolji ako smo usredsređeni na dobro. Roditeljstvo me je oplemenilo i obogatilo, pružilo mi je razumevanje i veru u to da kad se prepustimo Božjim rukama možemo da budemo sigurni da će sve biti u redu. Uz Jakova i Jovana jasnije mogu da sagledam svoj život i da otvorim nove vidike, a to zahteva da svojim primerom pokažem da svaki problem ima rešenje, da je kreativnost živa i da se razvija, da je sve moguće ako to dovoljno želimo, da se na kraju duge staze zaista nalazi ćup s blagom. Dete ne zna za „nemoguće“ i „neostvarivo“ dok ga odrasli tome ne nauče, a Jakov je vaspitavan da odrasta bez straha i ograničenja. Sa njim nije samo „boravljeno“, nego smo mu se posvetili, radili na kvalitetu odnosa i pokazali mu da nam je stalo do njega. Tako će biti i sa Jovanom. Nijednog momenta nisam se uplašila „obaveza“, to je moja uloga i moj glavni životni poziv, a svesna sam i da imam bezrezervnu ljubav i podršku. Ako Bog da, imaćemo još dece. Beskrajno sam zahvalna doktorki Gordani Teofanović, vlasnici specijalne ginekološke bolnice „Ivanović“, na kojoj smo radili vantelesnu oplodnju. Ona se bezuslovno trudi oko svojih pacijenata, pa ne čudi što je tako veliki broj ljudi voli i bira za lekara.

Imate li utisak da je stvaranje porodice dodatno zbližilo Veljka i vas? Može li se reći da se, otkako imate Jakova i Jovana, još više volite i podržavate?

- Porodica je izvor velike sreće i blagostanja ako smo stava da se u nju mora ulagati, najviše duhovno, da se na tom polju mora neprestano raditi, edukovati, posvećivati vreme i davati ljubav. Takva porodica zbližava, okrepljuje, razbuđuje, unosi životnu radost, hrani i podržava. Za supruga i mene to je kuća koju sami gradimo, od temelja do krova, pa pazimo na svaku ciglicu. Deleći je sa sinovima, Veljkova i moja ljubav raste i umnožava se, a deca nas najbolje uče bezuslovnoj posvećenosti i strpljenju, kao sigurnom putu do sreće. Uče nas i o nama samima, jer su oni naše ogledalo. Njihov stav i vedar pogled na svet pokazuju da je život zaista u bojama kojim ga mi obojimo, te je crvena, kao simbol ljubavi, ona koju Veljko i ja biramo kao vodilju. Mi smo za radosnu stranu života.