Dejan Milićević posle operacije smanjenja želuca: Živim drugu mladost

Dejan Milićević posle brojnih bezuspešnih pokušaja da redukuje težinu odlučio se na radikalan potez – smanjenje želuca

 

 

- Pre dva meseca imao sam 143 kilograma, u međuvremenu sam “spao” na 120. Izgubio sam 23 kilograma, ali tu se ne zaustavljam. Još sam debeo. Cilj mi je da u maju dođem do famozne brojke 100, a za moju visinu i konstituciju idealno bi bilo da imam 95 kilograma - kaže nam Dejan Milićević, koji se početkom decembra prošle godine podvrgao operaciji želuca na Institutu u Sremskoj Kamenici. Poznati fotograf na taj korak odlučio se posle višegodišnjih bezuspešnih pokušaja da redukuje težinu, a pošto se u međuvremenu suočio i sa zdravstvenim tegobama dileme o odlasku “pod nož” nije bilo.

- Već trideset godina muku mučim sa viškom kilograma. Bio sam kod najboljih nutricionista, isprobao sam  sve moguće dijete, pridržavao se saveta o ishrani koje sam pronalazio na sajtovima o zdravlju, vežbao sa brojnim trenerima i fitnes-instruktorima. Rezultati su bili slabi i kratkotrajni. Izgubim deset, pa dobijem 15 kilograma, i tako ukrug - priseća se Dejan i dodaje da su glavni uzrok njegovih problema bili slatkiši i činjenica da je zamenio dan i noć, pa bi dok radi u studiju do ranih jutarnjih sati “tamanio” sve što bi mu došlo pod ruku.

- Mi, debeli, lažemo kada govorimo “ništa ne jedem i ne znam zašto se gojim”. To prosto nije tačno. Moja mama kuva zdrave kombinacije povrća i mesa, ali šta vredi kada na sve to dodam kafu i tonu slatkiša. Noć je za mene pogubna. Treba energetski izdržati do četiri ujutru, kada obično završavam sa poslom, pa još ako mi neko unese nervozu tako što skrati rokove - eto “opravdanja” da neprekidno nešto grickam. Kad se samo prisetim šta sam sve mogao da pojedem, bukvalno mi nije dobro.

Nikada nisam pušio, pio niti sam se drogirao, i zahvajujući tome krvna slika mi je uvek bila perfektna. Međutim, rezultati pregleda pokazali su da sam na granici da dobijem dijabetes tipa 2, a morao sam i da uzimam terapiju za povišeni krvni pritisak. U mojoj porodici šećerna bolest je nasledna, na šta me je majka stalno podsećala upozoravajući me da sam debeo. Ona, inače, ima 72 godine i izgleda fenomenalno. Tri puta nedeljno ide na jogu, i u tome je ne može sprečiti ni najveće nevreme. Godinama je pokušavala da me natera da promenim životne navike, ali uzalud. Mislim da nije prošao dan da me nije opomenula da loše izgledam, da moram da smršam jer sam počeo da ličim na “michelin” figure. S druge strane, fejk prijatelji su me umirivali rečima “ti si nama tako divan”, “ne možemo da te zamislimo mršavog”... Uljuljkaju te, a tebi prija, i uz to ti svaki čas poklanjaju preukusne švajcarske čokolade. I tako dođeš do 143 kilograma.

Pre nego što je doneo konačnu odluku Dejan se detaljno raspitao o intervenciji koja je za njega predstavljala “slamku spasa”, a iskustva mu je iz prve ruke prenela poznanica koja je prošla kroz celu proceduru.

- Nisam krio da me je pomalo strah, ali ona je sve zapečatila rečima: “Hajde, molim te, toliki si čovek, naravno da ćeš to uraditi. Kad sam mogla ja, i ti ćeš”. Pozvao sam mog astrologa i numerologa Stefana Dragojlovića, sa kojim se konsultujem o svim važnim životnim stvarima. Rekao mi je da su aspekti za operaciju dobri, s tim što sve moram da završim do 6. decembra. Zakazali su mi intervenciju za 4. decembar i sve se dobro uklopilo. Ubrzo zatim, pozvali su me i rekli da ipak moraju da odlože za nekoliko dana. Nisam želeo da čujem za to. Na kraju smo našli kompromisno rešenje - 5. decembar.

Ogromnu zahvalnost dugujem dr Miroslavu Iliću i osoblju Instituta u Sremskoj Kamenici. Reč je o Klinici za plućne bolesti, odsek za resekciju želuca. Bili su divni prema meni. Kada sam video sa kojom sigurnošću doktor istupa i kada mi je sve lepo predočio, poklonio sam mu bezrezervno poverenje - iskren je naš sagovornik koji ne krije da je, uprkos svemu, u poslednjem trenutku razmišljao o begu.

- Sedim ja tako u bolničkoj sobi, gledam onu dijetalnu hranu koju su mi doneli, a đavolak u meni šapuće: “'Ajd' ti lepo zbriši kući, pa nastavi da jedeš sve što voliš, putuj, uživaj...” Onda se trgnem i kažem sebi: “Ne! Sad ili nikad. Uvek si želeo da izađeš iz ogromnih trenerki, utegneš se u lepo sašiveno odelo i izgledaš kao gospodin čovek. Uostalom, već su stisle godine, na pragu si pedesete, i nema vremena za odugovlačenje.” Laparaskopska operacija trajala je sat i dvadeset minuta, sve je prošlo u najboljem redu, a za “uspomenu” su mi na stomaku ostala tri mala ožiljka u vidu krstića koja će s vremenom izbledeti. Nema velikih rezova, a pravo da vam kažem nije me ništa bolelo. Posle operacije sam neko vreme imao osećaj gorušice, koji se uz adekvatnu terapiju i ishranu brzo umirio. Po izlasku sa odeljenja intenzivne nege, gde sam proveo 24 časa, odmah sam krenuo u šetnje kako bih aktivirao organizam. Posle dva dana otišao sam kući, petog sam se vratio na posao, i novi život je mogao da počne.

Oni koj se vode mišlju “smanjio sam želudac, mogu da nastavim da jedem po starom” na pogrešnom su putu. Prvo, kada vam odseku i bace u kantu dve trećine želuca, dobro ćete razmisliti šta vam je činiti sa preostalim delom. I da pokušate da nastavite sa hamburgerima i slatkišima, nećete moći, jer će organizam odbijati “džank fud.” Da mi je neko rekao da ću gledati u čokoladu bez želje da je okusim, ne bih mu verovao. Probao sam u par navrata da pojedem po kockicu, ali sam svaki put osetio laganu mučninu. Jednostavno, “odmilila” mi se. U prvoj nedelji unosi se samo tečnost, zatim se preko pasirane hrane polako vraća na čvrste obroke, a u šestoj nedelji dozvoljeno je malo eksperimentisanje namirnicama kako bi proverili reakciju organizma. U početku mi je sve bilo čudno, a sad sam se već navikao na novi režim ishrane. U restoranu pojedem trećinu porcije, ostalo zamolim da mi zapakuju, pa kod kuće dovršim u nekoliko navrata. Prosto, ne mogu da pojedem više od količine koja stane na dlan. Pridržavam se saveta lekara da jedem manje porcije, četiri do šest puta u toku dana, sa pauzama od dva sata. Šećer i začinjenu hranu izbegavam u širokom luku. Dan počinjem uz smuti, a na meniju su povrće, beli sir, sve vrste potaža i rižota. Prošlo je tek dva meseca i ne želim da maltretiram želudac, još manje da poništim postignute rezultate.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dejan Milicevic (@dejan_milicevic) on Jan 23, 2020 at 7:09am PST

Na konstataciju da bez sujete govori o intimnom životu, kaže da na prvo mesto stavlja svoju i dobrobit ljudi koji su u situaciji u kojoj je i sam bio.

- U bolnici sam video toliko debele ljude da su se bukvalno “razlivali” preko kreveta. Srećom, nisam stigao do te faze, ali svakom je njegov problem najveći. Ako će moja priča biti od koristi nekome ko je sve probao, a nije uspeo da smrša, mogu da kažem “vredelo je”. Zlonamerni će se možda smejati ovom intervjuu, ali ima i onih koje ću motivisati da kažu: “Kad je mogao ovaj čovek, mogu i ja”. Sa pedeset godina počeo sam pravilno da jedem, pažljivo sažvaćem svaki zalogaj pre nego što ga progutam, nema više grickanja u prolazu i “s nogu”, nema prostih šećera... Što se tiče sujete, mogu da kažem da su me prozivke Saše Vidića silno zabavljale. Smejao sam se kad me nazove “debeli gepard” i priželjkivao da bude još maštovitiji. Mene kritika ne vređa, nego inspiriše. Orman mi je pun garderobe koju sam kupovao po principu “nosiću kad smršam” i lagano idem ka tome da počnem da je oblačim. Kad budem mogao da zakopčam farmerke i košulju koje sam nosio 2001. godine na nastupu grupe “Mag”, sa kojom sam u “Sava centru” otpevao jednu pesmu, znaću da sam uspeo. Drug iz Nemačke, koji ima kilograma koliko sam ja imao, zamolio me je da mu pošaljem stvari koje su mi sada velike. Rekao sam mu: “Dobićeš ih, dabogda meni više nikad ne trebale.” (smeh) Inače, kao nagradu za hrabrost i sve proživljeno Irena Grahovac dodelila mi je da radim mušku liniju šuškavaca čiji će naziv biti “Contra men”. Želim da ljudima koji su kao ja konačno priredim nešto moderno što prevazilazi dosadne konfekcijske standarde.

Kao što je doktor predvideo, holesterol, šećer i pritisak su se vratili u granice normale, kaže Dejan.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dejan Milicevic (@dejan_milicevic) on Feb 14, 2020 at 7:33am PST

- Pokretniji sam, mogu da čučnem, kolena me više ne bole kad sam u kolima duže od jednog sata, nemam glavobolje, smanjila se ukočenost mišića, produžio sam rutu kojom šetam psa... Imam osećaj kao da preživljavam drugu mladost. Poslednji put sam manje od sto kilograma imao na maturi, pre trideset godina. Sledeći put kad se sretnemo, a nadam se da će to biti uskoro, gasiću na torti svećice u obliku broja sto. A na iduću proslavu magazina “Hello!”, javno obećavam, neću doći u širokoj tunici, već u kvalitetnom odelu šivenom po meri.