Mira Škorić: Najbliži prijatelji su me živu sahranjivali, jedino su došli Dragana Mirković, Lepa Brena i Saša Popović!

 

Mira Škorić otvorila je dušu o svom životu i karijeri i odgovorila potpuno otvoreno na pitanja ko joj je se našao u teškim danima, kako je preživela izdaju prijatelja i zašto i dalje posećuje onkološku kliniku.

U intervjuu za Alo, Mira je na svoj, otvoren način ispričala ko joj se od prijatelja prvi javio i pomogao i da li su ostale kolege bile uz nju kada se borila sa teškom bolešću.

Duže od 30 godina trajete na muzičkoj sceni, ali nikada niste poklekli pred trendovima. Da li vam je žao zbog toga?

- Poštujem sve muzičke pravce i dobra pesma je dobra pesma, bez obzira na to da li je ona u trendu ili ne. Dobra pesma će uvek opstati, a moja karijera je dokaz za to jer sam snimila i pop i rok balade, ali i ultratvrde narodnjake.

Nemate dlake na jeziku, svima jasno kažete šta mislite, a nije neoubičajeno i da se posvađate s kolegama. Da li ste se nekada pokajali zbog toga?

- Nikada se nisam kajala što sam govorila ono što mislim. Naprotiv. Imam stav i uvek kažem šta mislim, pa neka košta koliko košta.

S nekim koleginicama i prijateljicama ste čak prestali da komunicirate. Da li postoji šansa da se pomirite?

- Ne želim da se mirim jer, za razliku od suprotnih strana, imam svoj stav i svoje ja.

Kada ste prolazili kroz najteže životne situacije, ko je od kolega bio uz vas?

- Dragana Mirković mi je prva došla u posetu bolnicu, a uz mene su bili i Ana Bekuta, Saša Popović i Lepa Brena. I to je to.

Da li ste očekivali još kolega?

- Nikoga nisam očekivala, pošto nisam bila u situaciji niti da zovem niti da objašnjavam bilo šta. Najbliži prijatelji su me živu sahranjivali, ali su se veoma za*ebali. Preživela sam pakao, ali mi je najteže što je moja porodica kroz bolest prolazila sa mnom.

Koliko su vaši najbliži trpeli?

- Pokušala sam da ih zaštitim koliko sam mogla. Lagala sam i krila koliko sam zapravo bolesna da bih zaštitila pokojnu majku, bolesnog oca i maloletnu ćerku, a na Institut za onkologiju sam odlazila kao što neko ide kod frizera. Zastrašujuće je što se epidemija karcinoma širi kao virus gripa, a najteže mi je što i najmlađi oboljevaju od te bolesti.

Deca s onkologije su vas obilazila dok ste bili u bolnici. Kakvo je to iskustvo?

- Kod mene su dolazila deca sa četvrtog sprata onkologije, a na to odeljenje su smešteni mališani uzrasta od godinu do 16 godina. Dolazili su da mi daju podršku, da me obiđu... Zbog toga, svake godine, tradicionalno, posećujem ih pred Božić, Uskrs i Novu godinu i nosim im poklone. Teške su to stvari i često mi ne bude dobro posle toga.

Ali, uprkos svemu, ne odustajete od tog običaja. Zašto?

- Ne mogu da okrenem glavu od bolesnih ljudi i kome sam mogla da pomognem, to sam i uradila. Zaista sam prošla kroz ozbiljne životne izazove. Dovoljno je da kažem da sam četiri puta operisana na onkologiji i da sam prošla bezbroj faza lečenja. Sva ta muka ne može da se poredi s užasnim osećajem kada se vratim na dečje odeljenje onkologije i mnoge mališane više ne zateknem tu. Čovek tada ne može da ostane imun i pre svake posete popijem nekoliko tableta za smirenje.

Koju lekciju ste naučili iz tog perioda?

- Kada ste najzdraviji, tada idite kod doktora. Meni se bolest desila kada sam bila u naponu snage, kada sam mogla da srušim zid. Bolest nikada nisam prihvatila i nikada je neću prihvatiti.

Nedavno ste rekli da ne želite da eksponirate muškarca s kojim ste i da partnera nikada ne biste nazvali dečkom. Zašto?

- Kako ja, žena od 50 godina, mogu da imam dečka? Da li je to normalno? Muškarca s kojim sam mogu da nazovem partnerom, dedom, čikom, ali dečkom nikako. Dečko može da bude pod uslovom da je 30 godina mlađi od mene, a budući da ja nisam pedofilka, ništa ni od te priče. Ali, da se zna, moj partner ne postoji i neće ga ni biti jer su me mediji uništili (smeh).