Svjetlana Knežević i Marko Janketić: Miša bi želeo da slavimo život i ni na koji način nećemo ukaljati njegovo ime

Pre nepuna tri meseca glumački div Mihailo Janketić zauvek se preselio među zvezde koje je već za života dosegao. Njegovi supruga i sin, takođe priznati glumci, u prvom zajedničkom intervjuu ekskluzivno za “Hello!” otkrivaju da je Miša do samog kraja bio duhovit i dostojanstven. Kad pomisle na njega, i Svjetlanu Knežević i Marka Janketića obuzme ljubav kakvu je on nesebično darivao svima oko sebe.

- Sanjam ga svake noći u novim situacijama. Razgovaramo. U takvim trenucima shvatiš da se podrazumevalo da je neko tu, a kad ga više nema, postane ti jasno da bi se rado posavetovao s njim o nečemu, iako to nisi činio dok je bio tu. Valjda je to tako u životu - kaže Marko, koji je sa ocem, osim strasti prema glumi, delio i posebne emocije za književnost, poeziju, prirodu.

- Uz muziku, poezija me najbrže i najintenzivnije dirne. Kao što posle dva, tri takta doživim mini-katarzu, tako je i sa stihovima Njegoša, Majakovskog, Jesenjina, Mike Antića ili Vite Nikolića - nabraja velikane koje mu je i otac često citirao.

Njih dvojica umeli su, otkriva Svjetlana, da osvanu pričajući o pozorištu, umetnosti, životu generalno. Sa najstarijim sinom Radomirom vodio je duge razgovore o istoriji, često do “Kulina bana”, a ćerke, balerinu Ivu i glumicu Milicu, kovao je u zvezde.

- Imao je izražen pripovedački dar, valjda je to crnogorski gen. Pamtim kako je u Tomaševu decu umotavao u svoj veliki, debeli džemper i pričao im dogodovštine iz detinjstva, prvo tiho, a onda bi odjednom uneo dramske elemente, kao u pozorištu.

U rodnom Tomaševu sagradio je amfiteatar, a Milica i Marko planiraju da ga renoviraju.

- Voleli bismo i da pokrenemo “Teatar poezije”. Ne bi to bilo puko recitovanje, već mnogo više. Milica ima fantastičnu ideju i njoj ću to prepustiti. Ionako je uvek bila pametnija - navodi Marko, koji je sa ocem otvoreno pričao o braku, potomstvu, svemu.

- Sa Mikelom si to mogao bez problema, do kraja - navodi i otkriva da su svi muškarci u porodici Janketić dobili slične nadimke.

- U Tomaševu je bio Cile, ovde Don Migele Đaketi, Radomir je Don Ragale Đaketi, ja sam Don Markele Đaketi, braća od stričeva Vanja i Nenad su Vakele i Nekele... Naravno, tako smo se oslovljavali u šali. Ponekad sam ga zvao Mrki, kao i on mene, a kad bih mu se šlihtao, bio je ćale, ćaki, tajo.

Svjetlana ističe da je Miša, za razliku od nje, obožavao grmljavinu i kišu.

- Na prvu munju bežala bih unutra, kao i naš pas Ajron, zbog čega bismo se zaglavili na vratima. Miša se smejao, ostajao je da sedi na terasi. Sipao bi sebi rakijicu i, kako je govorio, u glavi je puštao Vagnera, koga je obožavao.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...

Za Tomaševo ih vežu razne anegdote, a Marko tvrdi da bi psihijatri imali znatno manje posla kad bi ljudi živeli prema normama kakve su vladale u tom selu.

- Porodica je bila na okupu, mogli smo jedni drugima sve da kažemo, poverimo šta nas žulja. Tamo se probudi neki atavistički duh i shvatiš šta je ognjište, kako su živeli preci i uvek kažem da bi ljudi, kad bi tako živeli, manje išli kod psihijatra. Vatra je život, a tu su i duge šetnje u prirodi, životinje, sve što oplemenjuje čoveka. On i mama su u onu kuću u Tomaševu, baš kao i u ovaj dom gde sada sedimo, utkali sebe.

Jednom prilikom Miša je kupio stado ovaca.

- Svi bismo se angažovali da ih uteramo u tor. Muka je bila noću, one krenu uz brdo, a mi se “pogledujemo” ko će da ide da ih vrati. Uvek je bilo nekih životinja, mačaka, pasa, nikad neću zaboraviti lovačku kuju koja je došla bog zna otkuda. Bila je skotna i nikome nije dala da joj se primakne, a ja sam nekako uspela da je pripitomim. Jednog dana, kad je već imala mlade, Radomir, koji je imao samo dve godine, ušunjao se među njih i počeo da jede iz njihove činije. Režala je, a ja sam je molila da ga ne dira. “On je moje mladunče, nemoj ga ugristi, mila, molim te”, prilazila sam joj i ona se smirila. Nije ga ni pipnula.

U Tomaševu su, kažu oboje uglas, imali pravi život kakav bi, da je sreće i da ne mora da se radi, svako trebalo da živi.

- Tamo ima toliko divnog, mudrog sveta. Tu mudrost je i Miša nosio. On je bio staložen, dobar, mogu slobodno da kažem retko ljudsko biće. I baš sam imala sreću da provedem sa njim pola veka. Zato se trudim da i sad živimo što normalnije. Naravno, nikad više ništa neće biti isto, proći će mnogo vremena dok radost ponovo bude u našoj kući. Imali smo sreće što su za Uskrs sva deca bila sa nama, jer je dva dana posle toga otišao u bolnicu.

Kad je Miši pre nekoliko godina dijagnostifikovana hronična opstruktivna bolest pluća, odlučio je da joj uopšte ne daje na značaju.

- Glumci nauče da racionalno troše svoju energiju, pogotovo oni koji igraju noseće uloge, jer treba izdržati dva, tri sata na sceni. Tako se družio i sa svojom bolešću, nije joj dao da ovlada njime. I nekoliko puta morao je u bolnicu, “na vitamine”, kako je govorio, ali se brzo vraćao kući. Mislili smo da će isto biti i sada, pravili smo planove kako ćemo sve organizovati. Naravno, zabranili smo da se u kući puši - priča Svjetlana, a Marko dodaje da ih je Miša pripremio na neminovnost.

- Bio je duhovit do samog kraja. Nije bio patetičan, nije dozvoljavao da mu bolest slomi duh. Iznutra je bio mladić, ali njegovo telo nije moglo da izdrži više. Prošle godine nekoliko puta mu nije bilo dobro, prošao je razne faze, a onda je došla ona iz koje se ljudi ne vraćaju.

- Za mene je on bio najbolji tata na svetu. Dobar, privržen, ljubazan, strog kad je trebalo, pravičan... Umeo je ponekad da brata i mene podvrgne vaspitnopopravnim lekcijama za najgore đake, ali samo kad baš zabrljamo. Ipak, i tad je bio nežan. Znali smo gde smo pogrešili i izvlačili pouke. Bio je dobar vaspitač.

Svjetlani, koju je prvi put video kad je imala 16 godina na setu filma “Horoskop” i za koju je u šali rekao da će je, kad poraste, oženiti, obeležio je čitav život.

- Bili smo dva bića koja su stvarala porodicu, prolazila kroz lepe i manje lepe stvari, zajedno. Bio mi je beskrajna podrška. Užasno mi nedostaje, ne znam kako bih se izborila sa bilo kojim problemom da nije bilo njega. Sve je on rešavao, obično bi rekao: “Ludo jedna luda, i ovo će se zvati juče. Ništa to nije strašno”. Kao žena sam imala apsolutnu slobodu u svemu, od opremanja doma do svih krupnih stvari. On se užasavao mojih džidža-bidža, bio je jednostavan čovek u svemu, počev od odevanja do odnosa sa ljudima. Najčešće smo se raspravljali kad napravim razmeštaj, pa spavaću sobu pretvorim u dnevnu ili obrnuto.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Mihajlo Miša Janketić (@misajanketic_official) on Jul 23, 2019 at 5:42pm PDT

- Kad odem na groblje, uopšte nemam osećaj da je on tu. Spustim cvet, upalim sveću. Mnogi dođu i pričaju sa svojim voljenima, ja ne. Jer, osećam da je i dalje sa nama u stanu, iako sam svega svesna. Ponekad mu se i požalim, “ogovaram” decu...

Miši je porodica bila najvažnija, njome se ponosio, a Marko dodaje da mu je značilo što su tako privrženi i odani jedni drugima.

- To je, za početak, dovoljno. Naravno, bio je ponosan i kad nešto dobro uradimo, što je potpuno prirodno, kao što smo se i mi ponosili kad on i mama učine nešto dobro. Umeo je da ukaže i na ono što ne valja, znao sam i ja njega da iskritikujem, doduše, tek od tridesete naovamo, kad sam se malo osmelio. Ali, nije on davao meni mnogo povoda da ga kritikujem. Eventualno za cigarete i još neka sitna zadovoljstva kojih nije hteo da se odrekne. Ja sam to poštovao. Nije on bio neko ko je mogao sebe da uceni životom. Bilo mu je ponižavajuće da se pod stare dane odriče zadovoljstava u kojima nije ni preterivao, mada mu ni u minimalnim dozama nisu bila dozvoljena.

- Mislim da samo poslednja dva meseca nije pušio uobičajenim tempom, ali krišom je znao da zapali neku - dodaje Svjetlana.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Mihajlo Miša Janketić (@misajanketic_official) on Jun 24, 2019 at 2:45am PDT

Marko kaže da njegov otac nije ostavio nikakve amanete.

- Učio nas je da izaberemo svoj put, damo sve od sebe i budemo najbolji. Ali, da biramo mudro ono što možemo da radimo, jer to je po njegovim kriterijuma bilo najpoštenije. Smatrao je da glumac mora da se oproba u svim žanrovima, i na filmu, i na televiziji, i u pozorištu, da igra i male i glavne uloge. Nikad nismo specijalno pričali o nekoj određenoj ulozi, ali jesmo o temama i komadima koje bismo voleli da radimo. Uvek bismo se vratili na klasiku i dobru beletristiku.

Svesni da bi im Miša, koji je uvek slavio život, zamerio kad bi se predali i potonuli, ne dozvoljavaju da ih tuga parališe.

- Moj zadatak je da sačuvam porodicu na okupu. Upravo iz tog razloga skromno smo obeležavali naše rođendane ova dva i po meseca. Miša bi tako želeo. Bio bi nesrećan kad bismo se predali, plakali, kukali, terao bi nas da slavimo život. I slavićemo, pre svega, njegov, jer je to bio častan i bogat život u svakom pogledu. Nama preostaje da ni na koji način ne ukaljamo njegovo ime - objašnjava Svjetlana, kojoj toliko nedostaje suprug da otkad ga nema kafu pije u obližnjem kafiću.

- Rekla sam deci da sad nemam više sa kim da se svađam. Proveli smo pola veka zajedno i on će zauvek ostati moj dragi Mikele.