Poslednji intervju Vlaste Velisavljevića za HELLO!: Ako mislite da sam se u životu čuvao i odricao bilo čega, grešite

Poslednji intervju Vlaste Velisavljevića za HELLO! izmamiće vam osmeh, ali i suze na lice...

Naš do danas najstariji aktivni glumac Vlastimir - Vlasta Velisavljević, koji je nažalost preminuo od posledica korona virusa, glumom je, podseća „Vikipedija“, počeo da se bavi još kao dečak, davne 1938. godine, na sceni “Manjež”. Kao bitna odrednica iz njegove biografije navodi se to da je 1943. uhapšen i odveden u nacistički logor “Dortmund Herde”, odakle je uspeo da pobegne i vrati se u Beograd. Posle rata, sa nekoliko drugova pokušao je da ode u Ameriku, ali je uhvaćen i sproveden u zatvor na Adi Ciganliji, odakle je ubrzo pušten. Tri godine je proveo na Golom otoku jer, prema njegovim rečima, nije želeo da izda kuma, pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koji je etiketiran kao “staljinista”.

Hapšenje je prekinulo njegove studije na Pozorišnoj akademiji u Beogradu, gde je kasnije diplomirao u klasi profesora Mate Miloševića. Vlasta pripada generaciji glumaca koji su obeležili jednu epohu: Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Predrag Laković... U karijeri dužoj od pola veka ostvario je na stotine uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, i uprkos tome što će u julu napuniti 93. godine, od glume ne odustaje. Za razgovor sa nama imao je tek jedan sat, u predahu između snimanja filma, koji je radio do ranih jutarnjih časova, i predstave, koju je to veče igrao na sceni “Ateljea 212”.

Nije vam dosadilo da radite?

- Taman posla, meni gluma ne može da dosadi. To je posao koji volim i koji ću, nadam se, raditi do kraja života.

Izgleda da je za mnoge glumce penzija tek slovo na papiru.

- Ima ljudi koji jedva čekaju da odu u penziju i uživaju na nekom imanju, negde u prirodi. Ima i aktivnih kolega koji žive na selu, obrađuju zemlju, prodaju na pijaci razne proizvode.

Pročitajte: Osvanuo je pretužan dan - Preminuo Vlasta Velisavljević

Skoro sam sa jednim od njih snimao - gde god smo stigli on se interesovao za poljoprivredne poslove, gajenje životinja... Ja sam odavno u penziji, čak sam “nacionalista”. (smeh) Ipak, bez posla ne mogu.

Koliko ste najduže bili bez angažmana?

- Bilo je perioda kada nisam radio, ali ne svojom voljom. Recimo, kada bi me uhapsili. (smeh) Sticajem okolnosti pravio sam duge pauze, a sad gledam da to nekako nadoknadim. Uhapšen sam u prelomnom trenutku svoje karijere, u vreme kad sam bio mlad i lep, pun snage i elana. Na klasi sam bio sa Oliverom, Đuzom, Pepijem... Imao sam ozbiljne mogućnosti da krenem napred. Nažalost, nije mi se dalo. Sudbina.

Pomislite li nekad da nije fer što je tako ispalo?

- Ne znam šta da vam kažem. To je bilo vreme koje mi se nije previše sviđalo. Voleo sam slobodu. Bilo je lepo kad smo oslobodili zemlju, kad smo počeli da radimo i gradimo. Nažalost, bio sam svedok i nekih događaja kojih se nerado sećam. U posleratnim godinama u Beogradu su streljani Joca Tanić, Aca Cvetković...

Znali ste ih?

- Kako da ne. Gledao sam ih na sceni, obožavao sam obojicu. Za nas klince bili su glavni u gradu, velika imena.

Poznavali ste i Nušićevu ćerku, Gitu Predić?

- Bolje reći ona je poznavala nas, dečurliju koja se vrzmala oko pozorišta “Roda”. Gita je vodila računa o nama, bila nam je druga majka. Okupljala je i veliki broj žena, glumica i balerina, koje su radile sa klincima i klincezama.

Rođeni ste u Beogradu, u nekadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Šta je u to vreme značilo biti Beograđanin?

- Zadržao bih se na užoj odrednici, Dorćolu. Biti Dorćolac značilo je nešto više nego biti Beograđanin. Slikovito rečeno, mi sa Dorćola smo u Beogradu bili maršali, dok su oni sa ostalih opština bili kapetani, majori... (smeh)

Luka Šarac

 

Poslednji intervju Vlaste Velisavljevića za HELLO!: Ozbiljno sam bio zaljubljen

 

Koja devojka je u vreme vaše mladosti bila najlepša Beograđanka?

- Najlepša je bila Katarina Obradović, primabalerina Rodinog pozorišta. Bila je lepa i njena sestra Lidija. Renata Ulmanski i njena sestra takođe su važile za lepotice. Ozbiljno sam bio zaljubljen u jednu od njih, ali nije red da sad pričam o tome.

Kako su se momci udvarali?

- Drugačija su to bila vremena, romantičnija. Devojke smo pratili do kuće, to je bio maksimum. Otac moje simpatije bio je oštrač noževa, na Zelenom vencu je imao malu radionicu. Ljudi bi ostavljali noževe i makaze za oštrenje, odlazili na pijacu, a u povratku ih je sve čekalo spremno i lepo upakovano.

Kakav status su imali glumci?

- Posle rata komunisti su im dali mogućnost da se stabilizuju. Počela su da se formiraju repertoarska pozorišta, a glumci su dobili status državnih službenika, sa platnim razredom. Što je najvažnije, obezbeđeni su im stanovi. Većina glumaca iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta dobila je stanove na potesu od Kalemegdana do Slavije.

Jeste li i vi dobili stan?

- Nije mi bio potreban, već sam ga imao. Prvo smo bili u Kralja Milana, odatle smo se preselili u Admirala Geprata. U blizini je i crkva „Vaznesenje Gospodnje“, gde sam kršten. Potičem iz radničke porodice, ali ne mogu reći da smo bili siromašni. Moj otac bio je ložač, živeli smo relativno dobro kad je bilo posla. U vreme velike ekonomske krize, tridesetih godina, bilo je teško, a meni je taj period ostao u sećanju kao najlepši. Ništa mi nije falilo jer su me u obdaništu oblačile dvorske dame koje su se bavile humanitarnim radom.

Da li su roditelji blagonaklono gledali na vašu odluku da postanete glumac?

- Svakako nisu mislili da ću krenuti tim putem. U tom pravcu me je usmerio učitelj Majstorović, u onovnoj školi. U gimnaziji sam već ozbiljnije počeo da razmišljam o odlasku na akademiju. Sećam se da se moj otac iskreno obradovao kada sam ga kao student druge godine poveo na probu u Jugoslovensko dramsko pozorište. Igrao sam u “Peri Segedincu”, “Dundu Maroju”... Tamo sam sreo Stevu Žigona i još neke mlade ljude koji su se školovali u Rusiji i već su imali neko znanje.

O glumcima starije garde i danas se priča da su bili veliki boemi.

- Svako pozorište imalo je neki svoj kutak gde su glumci voleli da se okupe i druže. U jednom periodu se to izgubilo, ali u poslednje vreme ponovo posle predstave ostnemo da malo posedimo zajedno. Drago mi je što se vraća ta navika.

Pročitajte: Vlasta Velisavljević sve lošije, oglasila se njegova supruga

Mnogi bi voleli da znaju tajnu vaše vitalnosti. Em, svake nedelje igrate predstave, em, ostajete sa prijateljima u klubu.

- Nema tajne, od takvog sam materijala. (smeh) Ako mislite da sam se u životu čuvao i odricao bilo čega, grešite. Bilo je i kafana, i hapšenja, i automobila, i oduzimanja vozačke dozvole...

Zbog čega su vam oduzimali dozvolu?

- Duga je to priča, ne bih sada detaljisao. (smeh) Tek da se zna, uvek sam bio savestan vozač, a vozim jako dugo, još od 1945. godine.

I dalje ste za volanom?

- Naravno, baš juče sam sa snimanja povezao dragu koleginicu Branku Petrić. Igramo u jednom studentskom filmu. Praktično se radi za džabe, ali nikad nisam odbijao te pozive. Vozim i duge relacije. Išao sam do Dortmunda, da vidim da li mogu da dobijem neku odštetu za boravak u logoru. Angažovao sam nemačkog advokata. Nas koji smo bili mladi i snažni Nemci su koristili kao radnu snagu. Preživeo sam zahvaljujući dobrom zdravlju. Srećom, pobegao sam. Ne bih izdržao.

Jesu li vam prizori iz logora i dalje u živom sećanju?

- Pravoslavci imaju dobru crtu da opraštaju, a ja se svesno trudim da ružne stvari zaboravim.

Šta mislite, kakav bi bio vaš život da ste se dokopali Amerike?

- Ko zna, ali i ovako je dobro ispalo. Moje drugove i mene su na tu ideju podstakli vesterni koje smo gledali. Bili smo avanturisti, imali smo plan da stignemo do Amerike preko Bugarske i Turske, ali nije se dalo. Uhvatili su nas i poslali u zatvor na Adi Ciganliji. Roditelji su me obilazili tako što bi tramvajem došli do okretnice, a onda se čamcem prebacivali do zgrade zatvora.

Karijeru ste proveli u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sa kim ste najviše voleli da igrate?

- Možda to ne bi trebalo javno da kažem, ali volim ovu mladu garnituru. Potresla me je smrt Nebojše Glogovca. Dosta smo igrali zajedno i odlično smo se nadopunjavali. Kad bih radio sa njim, imao sam utisak kao da je tu moja ekipa - Đuza, Olgica... Njegov odlazak je veliki gubitak za sve.

Pročitajte: Nemilosrdni virus pokucao i na njegova vrata - Vlasta Velisavljević hospitalizovan

Čujemo da ne propuštate košarkaške derbije.

- To je sport uz koji sam odrastao. Generacija koja je u moje vreme stasavala na Krstu bila je bez premca. Duda Ivković ponikao je u Radničkom, a njegov stariji brat bio je apsolutni genije. I sam sam probao da igram, ali neuspešno. Jedan moj kolega dugo je tvrdio da je bio plejmejker u „Zvezdi“, pa sam pitao Moku Slavnića da li je to tačno. Možete misliti šta mi je odgovorio. (smeh)

Idete li još na pecanje?

- Retko, smeta mi što se riba lovi mrežama i dinamitom. Kakvo je to uživanje? A i ruka me nešto muči, pa nisam za pecanje. Poklonio sam deo opreme jednom poznaniku.

Da li je tačno da ne koristite lift već isključivo idete stepenicama?

- Pa, nisam toliko blesav. (smeh) Naravno da koristim lift.

Jesu li vam dosadili novinari?

- Jesu! Ali novinarke nisu.