Ana Dabović: Kad dobijem decu kuvaću za njih, zato bi trebalo da krenem kod mame na časove

- Prelom šake desio se u najnezgodnijem trenutku, pred polufinale i borbu za medalju. Opet, kad razmislim, povreda je mogla da bude teža, ali i da se dogodi na samom početku i spreči me da uopšte nastupim za reprezentaciju. Na teške trenutke gledam kao na životne lekcije iz kojih treba izvući pouke, što ću i sada učiniti. Verujem da ću se vratiti na teren još bolja - kaže Ana Dabović, članica naše košarkaške reprezentacije koja je, pod vođstvom Marine Maljković, na nedavno održanom „Evropskom prvenstvu“ u Beogradu osvojila bronzanu medalju. Prelom šake, koji se dogodio u žaru borbe na terenu, nije je sprečio da utakmicu odigra do kraja, ali i da izađe na sledeću, polufinalnu sa Španijom, pod anestezijom kako ne bi trpela bolove. Tek kada se sve završilo, otišla je na operaciju koja je prošla u najboljem redu. Tokom oporavka uz Anu će biti dugogodišnja drugarica Paša, koja nije čekala da je pozove, već je odmah došla iz Herceg Novog, a čim skine gips, krenuće put mora da se pridruži porodici koja je željno iščekuje. Vedra i nasmejana, jedna od naših najboljih sportistkinja ne dozvoljava da joj povreda pokvari ostatak leta, za koji ima niz planova, a već početkom septembra odlazi u Briž, gde započinje novo sportsko poglavlje.

Evropsko prvenstvo završili ste sa bronzom oko vrata i “suvenirom” na ruci. Kako se osećate?

- Sad je već mnogo lakše. Prelom četvrtog prsta leve šake dogodio se na utakmici u četvrtfinalu. Bol je bila toliko jaka, da mi je odmah bilo jasno o čemu je reč. Sad, kad je sve iza nas, saigračice u šali prepričavaju kako sam im nonšalantno saopštila: “Slomila sam ruku, prenesi loptu”. U prvom trenutku nisu shvatile o čemu pričam, a onda su se uplašile kako ću izdržati do kraja. Uspela sam, uz veliku volju, želju i njihovu podršku.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sportske.net (@sportskenet) on Jul 5, 2019 at 7:16am PDT

Niste pomišljali da odustanete?

- O tome nije bilo govora. Doktorki Suzani Milutinović, koja je bila uz reprezentaciju, rekla sam da uradi sve što može kako bi me vratila u igru, jer polufinale ne mogu da pratim sa strane. Tu utakmicu smo, nažalost, izgubile, ali za utehu mi ostaju sreća i ponos što sam učinila sve što je bilo u mojoj moći. Na kraju, bronza je u našim rukama i to je najvažnije. Na trenutak mi kroz glavu prođe: “Šteta što nije zlato”, ali bože moj. Već sledeće godine čeka nas “popravni”, na „Olimpijskim igrama“ u Tokiju.

Kako ste proslavile uspeh?

- Otišle smo na večeru u Skadarliju, bilo je jako lepo. Meni se nekako ne da da uživam u uspehu. Neposredno po osvajanju zlata na prošlom „Evropskom prvenstvu“ morala sam da otputujem u Los Anđeles, gde sam tada igrala, isto se desilo posle „Olimpijskih igara“, a sada sam morala u bolnicu na operaciju.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by FK Partizan KK Partizan (@fk_kk_partizan_) on Jul 6, 2019 at 1:24pm PDT

Da li je igranje na domaćem terenu otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?

- Još se pamti da se od naših košarkaša očekivalo da 2005. osvoje medalju, a oni nisu uspeli da prođu grupu. To je najbolji pokazatelj koliko je teško igrati kod kuće, možda i zbog ogromnog osećaja odgovornosti. Mene je naša publika uvek motivisala, pogotovo kad je puna sala. Odgovornost jeste velika, ali naš stručni štab, predvođen Marinom Maljković, potrudio se da nas sačuva od svih opterećenja sa strane. Ostale smo maksimalno koncentrisane i to je dalo rezultate.

Uspevate li da se na važnim takmičenjima izolujete od kritika?

- Za početak, nemam društvene mreže i to mi pomaže da sačuvam lični mir. Čujem se i viđam samo sa najbližima, za koje znam da su objektivni i iskreni. Bez njihove podrške ne bih uspela. Generalno, dok traje takmičenje ne pratim šta pišu štampa i portali. Mogu da pomognu, ali i odmognu. Tako razmišljaju i ostale devojke.

Tokom prvenstva vaša sestra Milica javno je prozvala selektora Marinu Maljković, a u jednom intervjuu izjavila je da zbog nje nije pričala sa vama godinu dana i da joj je to najveća greška. Jesu li ti dani sada iza vas?

- Jesu. Ne bih komentarisala tu situaciju. Ako me nešto muči, rešim to direktno sa osobom sa kojom imam nesporazum. Milica je drugačija, voli da javno iskaže svoje mišljenje, rešava probleme na neki svoj način.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani..

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Milica i Ana Dabovic ? (@milica.13.dabovic) on Jul 13, 2019 at 8:33am PDT

Imate li Milica i vi više sličnosti ili razlika?

- Znate kako se kaže, krv nije voda. Nas četvoro dece, tri sestre i brat, odrasli smo u istoj porodici i odmalena su nas učili istim stvarima. Milica je aktivna na društvenim mrežama ali, baš kao ja, vodi prilično miran život. Ne zanimaju nas noćni život, gužva, alkohol... Uživamo u šetnjama, naročito uz more, volimo da se sunčamo, da idemo u bioskop. Obično ona vodi mene. Kada smo zajedno, stvarno lepo provodimo vreme, mnogim stvarima se podjednako radujemo.

Nedostaje li vam more kad niste u Crnoj Gori?

- Bez mora ne mogu. Od februara sam bila u Monpeljeu, francuskom gradu koji mi se veoma dopao. Ne samo što sam često išla na plažu, nego sam se budila u šest ujutru kako bih uživala u izlasku sunca. Kad završim sa košarkom, živeću pored mora, definitivno.

View this post on Instagram

A post shared by Gloria Magazin Srbija (@gloriamagazinsrbija) on Jul 15, 2019 at 11:35am PDT

Postoje li u profesionalnom kalendaru dani koji su unapred označeni kao slobodni i s nestrpljenjem ih čekate cele godine?

- Leti smo slobodne mesec, mesec i po. To zvuči kao poduži odmor, ali već posle nedelju dana neophodno je da počnemo sa treninzima kako bismo novu sezonu dočekale u top-formi. To je naša neminovnost. Nema opuštanja; pazimo kad idemo na spavanje, kako se hranimo...

Čega ste se najteže odrekli?

- Poznata sam po tome što u sezoni maksimalno poštujem sva pravila, ali kad se opustim, sve nadoknadim. (smeh) U tome smo Milica i ja različite. Ona je izuzetno disciplinovana i ne priznaje odstupanja, a to se vidi i po njenom telu. Zahvaljujući zdravom načinu života nikada nije bila povređena. Što se tiče ishrane, ja se i dalje tražim. Pre nekoliko godina prestala sam da jedem meso i mlečne proizvode, i to mi prija. Iskreno, najbolje sam se osećala i po mom mišljenju najbolje izgledala kada sam jela sirovu hranu koju mi je pripremala Maja Volk.

Na košarkaškom terenu ste bez premca, a u kuhinji?

- Ajao. (smeh) Moja mama kuva najbolje na svetu, a ja nisam naučila da pripremim ni osnovna jela, što je zaista za osudu. Kad se udam i rodim decu, nameravam da kuvam za njih, a pošto se nadam da se taj dan bliži, trebalo bi da krenem kod mame na časove. Imam običaj da 1. januara postavim listu ciljeva za nastupajući period, i uvek je u samom vrhu da naučim da kuvam.

Postoje li “idealne godine” kada bi košarkašice trebalo da zasnuju porodicu? Ako je suditi po kapitenu naše reprezentacije Jeleni Milovanović, koja se porodila pre tri meseca, moguće je uporedo biti uspešan na dva polja.

- Moguće je, ali i vrlo teško. U mlađim danima i sama sam blagonaklono gledala na takvu odluku, mogla bih sebe da zamislim na Jeleninom mestu, ali što sam starija, drugačije rangiram prioritete. U odličnoj sam formi i volela bih da odigram još nekoliko kvalitetnih sezona. Onda, ako mi sudbina bude išla naruku i upoznam pravu osobu, prestaću da igram košarku i posvetiću se porodici.

Do tada ćete uživati u statusu - tetke?

- Dok se nisu rodili Vuk i Mia, deca mog brata, a zatim i Miličin Stefan, nisam shvatala one koji govore da je biti tetka najlepši osećaj na svetu. Ali, zaista je tako. Presrećna sam sa njima. Sad me sve troje čekaju u Herceg Novom i beskrajno se radujem vremenu koje ćemo provesti zajedno. Od kada su se deo mog života, sve češće razmišljam o majčinstvu.

Kako izgleda vaša svakodnevica kada ste daleko od kuće?

- Potrebno mi je dosta vremena da nekome poklonim poverenje i počnem druženje, ali sam imala sreću da u prethodnom klubu sretnem neke zaista divne devojke. Najviše vremena provodila sam sa Slovenkom Tinom, sa kojom sam pričala srpski, kao i sa Romi, koja je Francuskinja. Redovno smo išle na plažu, obilazile grad. Pre dve godine upisala sam psihologiju i svaki slobodan trenutak koristila da učim i polažem ispite, ali proteklih meseci sam se malo opustila. U Monpeljeu mi je bilo vrlo lepo, relaksirajuće. Od jeseni ću biti u Buržu, koji nije na moru i samim tim manje je atraktivan, tako da se vraćam knjizi. Nema više izgovora. (smeh)

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...

 

Vidite li sebe jednog dana sa privatnom praksom?

- Znam da zvuči smešno, ali od malih nogu želela sam da budem motivacioni govornik. Verovala sam da će mi životna misija biti da pomažem drugima tako što ću ih usmeravati, bodriti, osvešćivati kroz razgovor. Zahvaljujući sportu zakoračila sam u svet psihologije, i nekako mi je bilo sasvim logično da upišem fakultet kako bih i stručno sagledala ljudski um. Nadam se da ću posle košarkaške karijere započeti onu o kojoj sam maštala i da ću, kombinujući znanje i lično iskustvo, onima kojima je to potrebno pomoći da se lakše nose sa životnim nedoumicama.

Važite za jednu od naših najlepših sportistkinja. Koristite li priliku da dok ste u inostranstvu isprobate kozmetičke novotarije i dodatno doprinesete negovanom izgledu?

- Hvala na komplimentu, znači mi utoliko što sam osoba koja insistira na prirodnosti. Ne ulažem u kozmetiku već u unutrašnji mir. Negovan i “nahranjen” duh očitava se kroz sklad i lepotu lica. Što sam starija osmeh mi je širi i lepši, ili bar meni tako izgleda.

Na slikanju za naš magazin sjajno ste se snašli u haljinama i visokim potpeticama. Koliko vam je taj način odevanja privatno blizak?

- Prepoznajem se u rečima moje sestre “najlepše se osećam u dresu”, ali van terena haljine su moj izbor. Volim da se doterujem i smeta mi gips jer ne mogu da obučem sve što poželim. Jedva čekam da ga skinem i opustim se pre nego što se vratim trenerkama i patikama.

U avgustu ćete proslaviti trideseti rođendan. Imate li neku posebnu želju?

- Zahvaljujući mojoj Milici, već sada znam kako ću provesti taj dan. Okupila je moje najbolje drugarice i uzela nam karte za put, tako da će nas osam devojaka zajedno provesti nekoliko dana kroz grad u kojem do sada nisam bila. Malo je reći da sam oduševljena, jedva čekam da krenemo. Ni sama ne bih smislila ništa bolje za jubilarni rođendan.

Penzija vam svakako nije na listi neostvarenih želja, budući da ste tu stavku već rešili.

- Još pre četiri godine. (smeh) Nadam se da sam u karijeri dovoljno dugo igrala u inostranstvu da u budućnosti neću zavisiti od penzije. Namera mi je da novac koji mi država jednog dana bude dala preusmerim na neko talentovano dete i pomognem mu da ostvari svoje ciljeve, možda baš u sportu. Inače, rado se šalim na tu temu, pogotovo sa saigračicama. Nas osam je “u penziji” još od 2015, a posle ovog prvenstva pridružile su nam se četiri devojke. Nacionalno priznanje je čast za svakog sportistu. Iako niko od nas ne igra zbog toga, lep je osećaj kad znamo da neko brine o nama i ceni ono što pružamo zemlji.