Milena Radulović: Žene se dele na lepe i ružne, dok se muškarci cene po radu i talentu

-Biti popularan ne znači biti fenomenalan glumac. To što sam se u jednom trenutku našla, što bi neki rekli, u žiži javnosti ne znači da sam najbolja glumica. Ali želim da to postanem. Nadam se da publika misli da sam talentovana i da joj se dopada to što radim, a ja već sada imam dovoljno iskustva da mogu da procenim šta valja, ali i gde sam pogrešila i kako bih to mogla da popravim, kaže Milena Radulović koja se, iako su projekti snimani u razmaku od nekoliko meseci, skoro u isto vreme predstavila gledaocima kroz uloge u serijama “Besa”, “Pet”, “Državni službenik”, kao i u filmu “Balkanska međa”. Na talasu medijskog interesovanja krenuli su i tekstovi u kojima se pominje da je u emotivnoj vezi sa kolegom Radovanom Vujovićem, a pojedini su se bavili i porodicom iz koje potiče. Da li ju je popularnost zatekla nespremnu, kako je tekao njen put do trenutka kada je za njeno ime saznala cela Srbija, ali i kako izgleda život s druge strane kamere, sve to i još mnogo više Milena otkriva u svom prvom intervjuu za “Hello!”.

Šta bi ljudi kojima bar jednom nedeljno “ulazite u kuću” trebalo, za početak, da znaju o Mileni Radulović?

- Trebalo bi da znaju da je to jedna mlada žena koja voli umetnost, voli svoj posao, i iskreno se nada da ljudima koji je gledaju pruža kvalitetnu emociju. Ili ih makar ne nervira. Bez šale, želela bih da znaju da se ništa nije desilo preko noći, iako možda tako izgleda, već da iza svega što sam postigla stoje veliki trud i rad.

Poslednjih meseci gledamo vas u nekoliko hvaljenih projekata. Po čemu se prepoznaje dobra uloga?

- Po kvalitetnom scenariju, pre svega. Ni oko jednog koji mi je ponuđen nisam se dvoumila, što je bio dobar znak. Bilo mi je važno da na početku napravim pravi odabir i prihvatim uloge koje podržavaju ono što trenutno nosim u sebi, jer još nisam dovoljno vešta da bih ni od čega napravila nešto. A znamo da je moguće da glumac i od tanke priče stvori ulogu za pamćenje. Zahvalna sam što mi je, kao nekome ko je pre godinu i po završio akademiju, ukazana čast da radim sa ljudima koji su mi uzori u poslu i od kojih mogu da učim.

“Balkanska međa” otvorila vam je vrata ruske kinematografije. Koliko vas prepoznaje tamošnja publika?

- Rusi imaju divan običaj da kada im se film dopadne upute čestitke, a ukoliko ih baš dirne, kažu: “Hvala vam za ulogu”. Dobijam dosta poruka na „Instagramu“ i uživam u komentarima. Na premijeri u Moskvi prvi put sam videla ljude koji uplakani izlaze sa projekcije. To se kasnije ponovilo u Beogradu. Imala sam sreću da me je producent zamolio da kažem nekoliko pozdravnih reči u ime srpskog dela ekipe, a učestvovala sam i na pres-konferenciji, koja se tradicionalno organizuje na crvenom tepihu uoči emitovanja. Rusi gaje veliko poštovanje i prema filmu i prema glavnim glumcima, odakle god da dolaze, tako da sam se osećala kao holivudska zvezda. (smeh)

Ovo nije bio vaš prvi susret sa ruskom kinematografijom, a po svemu sudeći ni poslednji.

- Snimila sam jedan kratkometražni film, a imam i manju ulogu u njihovom projektu nalik našem “Montevideu”. Volela bih da nastavim da radim u Rusiji, ali videćemo šta će se dalje dešavati. Imam pozive za audicije zbog kojih ću uskoro otputovati u Moskvu.

Nastavak na sledećoj strani...

Koliko dobro poznajete ruski jezik?

- Skoro kao srpski. Desi se da pogrešim akcenat ili padež, ali odmah se ispravim. U školi sam učila nemački, a na trećoj godini fakulteta samoinicijativno sam krenula na časove ruskog. Tek godinu i po kasnije stigla je ponuda da igram u “Balkanskoj međi”. Uloga je bila takva da sam, iako je film koprodukcija, veći deo vremena provodila sa ruskim delom ekipe, što mi je pomoglo da knjiško znanje pretočim u svakodnevnu komunikaciju.

Iako imate samo 24 godine, već vas svrstavaju u vodeće glumice vaše generacije. Da li takvo “etiketiranje” laska ili obavezuje?

- I jedno i drugo. Posle premijere “Balkanske međe” prvobitnu sreću i opuštenost zamenila je misao “iskoristila si prvu šansu, u sledećoj ulozi moraš da budeš još bolja”. U ovom poslu nema mesta ponavljanju, publika od vas očekuje da uvek budete novi i drugačiji.

Rano ste otkrili čari popularnosti, ali i drugu stranu medalje. Paralelno sa vašim profesionalnim uspesima tabloidi su se bavili time ko vam je otac, sa kim se zabavljate, šta ste obukli...

- Očekivala sam da će mnogima biti zanimljivo da pišu o mojoj vezi sa Radovanom, tim pre što je on u zenitu karijere. Sve ostalo me je zateklo nespremnu. Prošle su već dve-tri nedelje i sabrala sam se posle prvobitnog šoka. Nisam reagovala, niti ću. Umesto da se bavim preispitivanjem da li sam nekog isprovocirala da o meni piše na određeni način, energiju usmeravam na korisne stvari, napredovanje u poslu. Razgovarajući sa ženama iz različitih branši, zaključila sam da je diskriminacija svuda prisutna. Žene se dele na lepe i ružne, dok se muškarci cene po radu, da li su talentovani ili ne. Retko ćete čuti da se o muškarcu iz javnog života priča kroz prizmu ko su mu roditelji ili ko mu je devojka. To je prosto tako, ja tu ništa ne mogu da promenim.

Kako je porodica reagovala kada ste rekli da želite da postanete glumica?

- Ako vam kažem da je moj tata do kraja, mislim do diplomiranja, verovao da ću se predomisliti ili upisati bar još jedan fakultet, sve će vam biti jasno. (smeh) Niko u porodici nema umetničku crtu, pa je sve iznenadila moja želja da studiram glumu, ali i sestrina da postane dizajner enterijera. Nemam reči da vam opišem njen talenat, to što ona crta prava je umetnost. Mama i tata su nas uvek bezuslovno podržavali. Cela porodica došla je na moju prvu premijeru u Moskvi, nenametljivo, tek da budu uz mene. Ponovo sam se osetila kao mala devojčica koja zna da će je roditelji zaštititi od svega, i nije bilo straha od nepoznatog, tek beskrajne ljubavi prema njima i osećaja da će sve biti dobro, da sam izabrala pravi put.

Da ste svojevremeno poslušali roditeljske savete, gde biste danas bili?

- Verovatno bih radila u porodičnoj firmi. Eto, da se uklopim u pisanje tabloida. (smeh) Sledila bih primere mame i tetke, mojih ženskih idola, i postala marketing menadžer. Verujem da bih se dobro snašla i na tom polju, jer zahteva kreativnost. Nije jednostavno smisliti kampanju koja će ljudima biti zanimljiva.

Oni koji vas poznaju sa ekrana konstatuju da ste lepi i talentovani, ko vas zna lično kaže da ste skromni i vaspitani.

- Mama i tata su toliko pažnje i ljubavi posvetili sestri i meni da bi bilo poražavajuće da se to ne vidi na nama. Vaspitana jesam, a da li sam skromna ne znam. Pre bih rekla da sam analitična i racionalna. Meni se ne može desiti da poletim, jer previše preispitujem sebe, svesna da uvek može više i bolje.

Koje lekcije ste dobili od Radovana, kao starijeg i iskusnijeg kolege?

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Miléna Radulovic (@mileena_radulovic) on Apr 7, 2019 at 3:02pm PDT

- Ako me je neko naučio koliko mora da se radi da bi se stiglo do cilja, onda je to Radovan. Perfekcionista je, kod njega nema uljuljkivanja u trenutnom uspehu, već samo želja da se uči i ide dalje.

Verujem da kod kuće, kao svi parovi, pričate o tome kako ste proveli radni dan i savetujete se međusobno.

- Na moju inicijativu, jer on nikad ne bi pričao o poslu. S obzirom na to da je stariji deset godina, odavno je prošao sve ono što se meni sada dešava, pa je spreman da prokomentariše tek nešto zanimljivo ili eventualno dramatično. S druge strane, meni je sve novo, pa bih po ceo dan brbljala o svemu i svačemu, jer sam puna utisaka.

Nedavno ste imali zajedničku scenu u seriji “Državni službenik”.

- U tom periodu skoro da nismo pričali o poslu. Po ceo dan smo bili zajedno, pa nisam morala da mu prepričavam šta se dešavalo na setu. (smeh)

Delite li Radovanov stav: “Nije mi karijera na prvom mestu, već život”?

- Tu se malo razlikujemo, ne zato što smatram da bi karijera trebalo da bude na prvom mestu, već zato što život, a tu mislim na porodicu, ljubav i prijatelje, ne bi trebalo da se kosi sa profesijom kojom se bavite.

Vas dvoje ste četiri godine zajedno. Mislite li da ste našli svoju srodnu dušu?

- Ne umem da definišem “srodne duše”, ali mi se mnogo volimo. Dosta vremena provodimo zajedno i imamo niz zajedničkih interesovanja. Mislim da smo jedan od retkih parova koji se nikada nije posvađao na putovanju, a kući se uvek vratimo sa novom dozom energije. O braku i deci još ne razmišljamo, biće vremena i za to.

Nastavak na sledećoj strani...

Kako izgleda vaš život s druge strane kamere?

- Volim da čitam, u poslednje vreme knjige na ruskom. Treniram. Nekada sam se bavila plesom, pa volim da mi dan počne uz muziku. Dvanaest nedelja sam išla na kurs francuskog kuvanja, što mi se baš dopalo. Mnogo mi je žao što nemam vremena da nastavim, vidim na „Vajberu“ da je moja grupa stigla do časova domaće kuhinje. Zahvaljujući mami i tetki imam izgrađen sopstveni modni stil, ali nisam šopingholičarka. Ne trošim mnogo vremena na obilaske radnji, a i brzo se spremim za izlazak.

Znači, niste od devojaka koje treba čekati?

- Jao, stalno kasnim, bar 15 minuta. Problem je u tome što ne mogu da sedim besposlena, pa stalno smišljam neke obaveze. Kad budem naučila da u toku dana mogu da završim tri, a ne pet stvari, počeću da stižem na vreme.

Serija “Pet” govori o bliskosti i odanosti pet prijateljica koje su, bez obzira na sve, uvek tu jedna za drugu. Da li ste imali sreću da u životu izgradite takva prijateljstva?

- Jesam. Imam uzak krug prijatelja sa kojima se družim čitavu deceniju, što je za godine u kojima smo ozbiljan staž. Toliko me vole da mi ne zameraju što stalno kasnim, već i sami dođu 15 minuta kasnije. (smeh)