Tragedija Miše Janketića: Molio sam da mi ne kažu gde žive sinovi čoveka koji mi je ubio majku

Jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca Mihailo Miša Janketić preminuo je danas u Beogradu, saopštilo je Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP). Glumac nije često govorio o svom životu, ali potresna ispovest koju je daleke 1973. godine dao za Yugopapir nikoga nije ostavila ravnodušnim.

"Sećam se dobro tog dana 1943. godine. Kolona naših je izlazila iz Pljevalja. Kolona partizana. Išli smo za njom. Ispraćali je. A kad smo žurili uz brdo, ka kući Đenisijevića, u kojoj smo stanovali, na drugoj strani, u Pljevlja je ulazila kolona Nemaca.

I danas ih vidim na motociklima. Vidim njihove šlemove. I mašinke. I čizme.

Moj otac, Radomir, bio je u partizanima. Bio je komandant bataljona.

Majku su bili uhvatili četnici, i u Kolašinu osudili je na 21 godinu robije.

Milenu i mene čuvala je strina, pa nas je jednog dana uhvatila za ruke i odvela u Kolašin. Pravo pred čuvenog Pavla Đurišića, i rekla: “Evo ti, vojvodo, ovo dvoje dece Radomirovo. Ti si ih ostavio bez majke, pa ih ti čuvaj!”

Posle su majku pustili iz zatvora. Odvela nas je u Pljevlja. Radila je na pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane, da i dalje radi na pošti. Iako za Nemce... jer će naši opet doći.

Jednoga dana ispratili smo i kolonu Nemaca. Sa druge strane u grad je ušla kolona četnika.

Moja majka Milica radila je i dalje na pošti. Sada za četnike.

Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju.

Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena. I one su morale da odlaze u komandu.

Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče:­ “Cile, mene će da ubiju. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Ne daj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini”.

Nije se više vratila moja majka Milica.

Zaludu smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku.

Jedne noći, u Ševarima, ubio ju je pop Maca. Sa drugim partizanskim ženama. Njih devet.

Dugo posle tog događaja, ovde u Beogradu, u gimnaziji, reče nam razredna da uzmemo po list hartije. Izdiktirala nam je poziv za roditeljski sastanak. Trebalo je sutradan da ga vratimo sa potpisom roditelja.

Ja sam odmah potpisao poziv i pružio ga razrednoj.

“Ne ti, nego otac da potpiše”, podviknula mi je razredna.

“Ja nemam oca” ­ rekao sam.

“Pa, nek ti potpiše majka”, rekla je nešto mirnije.

“Ja nemam ni majku”, ­ odgovorio sam.

Posle me je odvela u zbornicu i dugo mi se izvinjavala.

A ja je nisam ni za šta ni krivio.

Tada je i saznala čije sam ja dete. Tada sam ja saznao da je ona školska drugarica moje majke.

– Ti znaš ko ti je ubio majku? – upitala me je u jednom trenutku.

– Znam – odgovorio sam.

– Ti znaš da su živi njegovi sinovi?

– Da.

– Znaš da žive ovde u Beogradu?

I to sam znao. “Oni stanuju u mojoj ulici, u… ”

– Ne! – vrisnuo sam i pružio ruku da razrednoj zapušim usta. ­ – Ne, nemojte to da mi kažete. Neću da znam gde stanuju!"