Vesna Dragojević prvi put o suprugu kojeg je beskrajno volela: Oliver nije bio deo estrade

Dosta se toga u poslednjih nekoliko mjeseci napisalo i izreklo o Oliveru Dragojeviću, njegovi prijatelji i saradnici podelili su s javnošću drage im trenutke s pevačem, kosmičkim Dalmatincem, kako je Olivera davnih dana nazvao Dražen Vrdoljak.

Da je s prijateljima i publikom uvek bio neposredan, iskren i duhovit, nije bila tajna, a njegova supruga Vesna Dragojević, koja nikada nije bila od onih koji vole da se slikaju za medije, u prvom intervjuu koji je pristala dati nakon Oliverove smrti odškrinula nam je deo svog intimnog sveta i otkrila kako je izgledao suživot s čovekom čije su interpretacije Runjićevih, Zuppinih, Fiamengovih, Popadićevih i drugih pesama obeležile živote baš svih nas.

Sve Oliverove nagrade Vesna Dragojević je skupila na jedno mesto i sve će uskoro biti izložene u Oliverovom muzeju u rodnoj mu Veloj Luci.

– Toliko je nagrada dobio da verovatno ni sam ne bi znao koliko ih je imao. Imali smo u stanu jednu sobu u kojoj je bio njegov klavir, kauč, televizija i po policama su bile njegove nagrade koje više nismo imali kuda da stavljamo pa smo nabavili providne kutije u koje smo pohranjivali papirne nagrade, zahvalnice i titule za počasne građane. Kada sam tu sobu nedavno čistila i raspremala, bila sam zatečena brojem nagrada koje sam pronašla. Nisam imala pojma šta je sve dobio i gde je sve bio počasni građanin. On bi vam te nagrade doneo u ruksaku i nikad se nije time hvalio niti mi govorio o tome. Pitala sam se nedavno; pa šta ćemo staviti u muzej, hoćemo li uspeti da napunimo taj prostor, a sada mislim da bismo mogli napuniti i dva muzeja – kaže Vesna i odmah dodaje da bi Oliveru jedna od dražih nagrada zasigurno bila ona koju je primio posmrtno, a reč je o nagradi “Miljenko Smoje”, kojeg je obožavao.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by TabloidRTLhr (@tabloid.hr) on Aug 9, 2018 at 11:00am PDT

– Prošle godine trebao je da dobije tu nagradu, ali tada je bio loše i nije bio u stanju da je primi. Smoje mu je bio strašno drag, “Malo misto” znao je napamet, pročitao je sve Smojine knjige i Oliveru je ta Smojina Dalmacija bila Dalmacija kakvu je voleo i kakvu je želeo da ostane, ali to je nemoguće. Taj period Dalmacije bio mu je najdraži. “Malo misto” gledao je stalno i napamet je znao svih 12 epizoda, osim one 13. u kojoj Bepina umire, tu je pogledao samo jednom. Nama ukućanima već je bio dosadio koliko je gledao tu seriju – priseća se Vesna.

https://www.instagram.com/p/Bv2InWshrhr/

Slava je opojna i lako pokvari čoveka, ali Oliver je možda i jedini primer s naše estrade kojem je pojam slave bio sasvim nepoznat jer jedino što je njemu bilo bitno bila je muzika i dobre pesme.

– Kod kuće se nisu slušale njegove pesme niti se govorilo o muzici. Oliver se nikada nije nešto posebno pripremao za koncerte niti je vežbao, a nije previše slušao ni našu muziku. Slušao je uglavnom na YouTubeu strane pesme. Mi kod kuće smo stvarno ponekad mislili da on nije normalan jer se tako ležerno ponaša kad je reč o koncertima, turnejama, albumima, a na kraju bi sve odlično ispalo... – govori Vesna i nastavlja:

 

- Kada sam sa sinovima nakon njegove smrti zbog tehničkih stvari malo ušla na tu estradu, shvatila sam da Oliver uopšte nije bio na toj estradi. On je bio izdvojen iz svih tih klanova i lobija. Bio je izuzetak i sasvim svoj, bez menadžera, bez svađa i bez ega, mi smo sad videli da je zapravo jedini on bio normalan. Valjda se sve to tako moralo dogoditi da to shvatimo. Znam da će zvučati čudno i neverovatno, ali on je svoju karijeru stvarao bez velikih planova, niti je kalkulisao kad će izdati CD, niti je poput većine muzičara izdao CD pre Porina da bi ušao u konkurenciju. On je radio baš suprotno i namerno bi iza Porina izdao album. Njega nisu zanimale te kalkulacije niti se zamarao hoće li album izdati u razmaku od dve, tri ili pet godina. Jednostavno je čekao da skupi prave pesme i jedino ga je muzika zanimala, ništa drugo, baš apsolutno ništa drugo. Nisu ga zanimale ni novine ni slikanje za novine, bila mu je važna samo muzika – govori Vesna te naglašava koliko je Oliver živeo za muziku. O muzici je najviše razgovarao sa sinovima Dinom, Damirom i Davorom, s njima bi se, kaže Vesna, zatvorio u sobu iz koje su najčešće dopirali zvuci omiljenih mu italijanskih pesama i muzičara, a na repertoaru je često bio i Majkl Buble.

 

– On je zaista s lakoćom radio sve i tako je jednostavno živeo, a koliko je to bilo jednostavno shvatićete kad vam ispričam ovo. Jednom je otvorio moj ormar i ovako mi rekao: “Ja imam dva para pantalona jer mogu obući samo jedne, a druge su mi u ormaru, a kad ćeš ti moći svu ovu robu iznositi, kad ćeš ti to sve obući?”. Kad bi nam došli gosti, pozvao bi ih u sobu i pitao: “Ima li i vaša žena ovoliko robe u ormaru? Njegova garderoba svela bi se na dva para farmerica te crne i bele majice. Čitam ja tako njemu jedan članak u kojem piše da su i Stiv Džobs i Mark Zakerberg kupili i nosili 50 istih majica, a Oliver mi na to kaže: “Pa eto ti! Vidiš šta ti ja govorim cili život, kao i ostali pametni ljudi – treba mi samo crna i bela majica, jedno odelo i dvi košulje”. I tako je bilo celi život s njim, sve je bilo jednostavno; od odeće do hrane, od razgovora od planova, sve je bilo jednostavno. Onakav kakav je bio na pozornici, način na koji je spontano komunicirao s publikom, eto, takav je bio i doma. Nije bilo razlike između njega doma i na pozornici – setno govori Vesna.

 

Unuke je Oliver obožavao, a oni nisu u njemu vidjeli pevača, nego didu.

– Najstarijem Duji koji ide u peti razred jasno je čime se dida bavio, a mali Toni ide u prvi razred i pohvalio se nedavno u školi da mu je dida Oliver pa mu nisu verovali. Mala Margita ima četiri godine i pita me je l’ može ona u didovu sobu. Kad smo išli na groblje, mali je Toni rekao: “Ajme, bako, koliko je ljudi umrlo” jer je mislio da su taj dan svi umrli. Ne razumeju još to deca i, kad su ispred kuće u Veloj Luci bile upaljene sveće, a tamo se oni leti obično igraju, bilo im je to čudno i Toni je pitao: “Bako, zašto su ove sveće?”, rekla sam mu da je to zato što je dida umro, a ljudi su ih ostavili jer su ga voleli. Njemu je to bilo neobično i čudio se zašto je toliko sveća. A ja sam mu rekla da bi mu dida odgovorio isto tako i jednako bi bio u čudu – kaže Vesna ni sama još uvijek ne verujući kakav je ispraćaj Dalmacija priredila Oliveru.

 

– Pre sam mislila kako ga vole samo oni koji mu dolaze na koncerte, ne mora te svako voleti i taj oproštaj tako me šokirao da ja još uvek ne vjerujem da se to moglo dogoditi. Imam osećaj da je to bio oproštaj od jedne cele epohe, od čoveka, oproštaj od jedne cele generacije Splićana koje Dalmacija gubi i s njima se gubi taj identitet, a Oliver je bio još taj zadnji koji je bio tu da sačuva taj identitet. Tako sam ja doživela taj oproštaj, zadnje bi rekla da je to bio oproštaj od pevača. Mislila sam tu će biti 500 ljudi koji na rivi u to doba piju kafu i mi ćemo proći do katamarana i to je to. Međutim, kad smo došli na rivu, bila sam u šoku. Nisam ni slutila da će u luci biti brodovi koji su nas pratili celim putem do Vele Luke, bilo je spontano, bilo je pljeskanja, pevanja, plakanja, a mi smo od crkve do katamarana išli sat vremena. A šta ću vam govoriti, najduža šetnja rivom u životu.

Za kraj pitaju Vesnu kako bi ona volela da ljudi pamte Olivera?

– Pitali su ga jednom je li on muzičar, a on je odgovorio da je on čovik. Mislim da je on bio sve to skupa i sad, kad vidim sav taj ego u njegovu poslu i na estradi, vidim koliko je on bio normalan. Eto, želim da ga ljudi takvog i pamte.