Dragan Mićanović: Srbiji trebaju ratni filmovi da bismo razumeli šta nam se ovodilo || Hello Magazin!

Dragan Mićanović je ostvario zapaženu ulogu u „Motelu Nana", psihološkoj drami smeštenoj na područje posleratne Bosne. Kroz vezu dvoje mladih, od kojih je svako na neki način osakaćen, ponovo je pokrenuto pitanje prevazilaženja tragova koje su ratna dešavanja ostavila na ljude na prostorima eks-Ju. U intervjuu za Press Mićanović govori o pečatu koji su na njega ostavile godine koje bi većina najradije zaboravila.
- Mislim da rana iz tog perioda mora da bude u svakome od nas, iako često kažem da sam izuzetno srećan čovek jer sam iz ratova devedesetih prošao skoro bez žrtava. Kažem skoro, jer ih ima, ali je to suviše privatna stvar da bih o tome pričao.

Ratne i posleratne teme su dosta eksploatisane u kinematografiji zemalja eks-Ju. Zar ne mislite da bi i u filmskoj umetnosti trebalo ići dalje?
- Mislim da moramo da se bavimo ovakvim temama. One me izuzetno interesuju, jer i ja sam odrastao na granici Srbije i Bosne, koje su sada dve države, a nekada su bile jedna. Moje detinjstvo je bilo prelepo, mirno, tiho i spokojno, a onda su došla neka potpuno nenormalna vremena. I dan-danas trpimo posledice tih vremena. Da bismo se vratili u normalu, uključujući i suživot sa drugim narodima, mislim da moramo da se bavimo ovakvim temama koliko god to ponekad izgledalo preterano. Odgovor je jednostavan: sve dok sa sobom ne raščistimo šta je to bilo, kakvo je to zlo izniklo iz naših sredina i odakle tolika mržnja, moramo o tome da razmišljamo. Mislim da i ljudi koji se bave filmom imaju obavezu da na neki način odgovore na ta pitanja.

Da li vaš odlazak iz zemlje ima veze sa onim što se tada dešavalo?
- Ima, jer je ova zemlja za mene postala neizdrživa! To više nisam mogao da podnesem, tako da je moj odlazak odmah nakon bombardovanja bio odluka za koju sam tada mislio da će biti konačna. Ta odluka je sazrevala, godinama sam sa suprugom pričao o tome kako nam država odlazi u potpuno rasulo. Ja sam se u filmovima i predstavama bavio tim bolnim temama - zemljom koja se raspada i moralom bez normi, tako da je ta odluka jačala.

Koja kap je prelila čašu?
- Ako i posle 78 dana bombardovanja sve ostane isto, odlučili smo da to više nećemo da trpimo. Sve je ostalo isto i to je bila kap koja je prelila čašu.

Ima li mogućnost za pomirenje na ovim prostorima?

- Lično se vrlo bavim tim događajima i voleo bih da se što više ljudi odredi prema tome. To zaista nije lako, ali mene to interesuje. U poslednje vreme sam shvatio da i literatura može da pomogne ka tom cilju. Dosta čitam hrvatske pisce i vidim da delimo slične misli, iako smo bili u različitim državama. Neću da kažem da smo bili na različitim stranama, jer to nije tačno. Mi smo uvek na istoj strani, ali su neki drugi ljudi nama određivali strane. Verovatno se neki sa ovim neće složiti, ali to je moje mišljenje, iako sam često bio u manjini.

Jeste li zadovoljni svojim mestom u Srbiji?
- Ne volim da se predajem. Uvek sam se borio i nastojao da stvari koje mi smetaju promenim. To činim i kroz svoj rad želeći da pošaljem optimističnu poruku. Ne pristajem na ono - tako je, kako je. Ja sam i pobegao iz ove zemlje jer više nisam mogao da prepustim da neko drugi upravlja mojim životom. Jednostavno, borac sam.

Da li vaša supruga Ana Sofrenović ima dovoljno snage da sa vama deli tu borbu?

- To ćete morati nju da pitate. Ja već godinama svoj privatni život držim po strani. To su naše lične stvari.

Šta vam je najveća želja?
- Sve moje želje su vezane za moju decu, a one su suviše lične da bi ih podelio sa drugima.
Izvor: Press