Iva Štrljić: Životni kutak kao inspiracija || Hello Magazin!

Glumica Iva Štrljić, kćerka poznatog hrvatskog glumca Milana Štrljića i Slavice, solistkinje baleta u penziji, na prvi pogled sagovornika osvaja iskrenošću i šarmom. U popularnim televizijskim serijama „Moj rođak sa sela” i „Bela lađa“ istakla se kao komičarka, a pozorišnu publiku osvojila je igrajući u predstavi „Plava ruža”“, u kojoj glumi sa Danicom Maksimović, Milanom Čučilovićem i Markom Nikolićem, ali i komadom „Kafana kod 'Zajedno'“, koja je na redovnom repertoaru pozorišta „Slavija“.
Iva živi sama u porodičnom stanu u strogom centru Beograda. Njen dom, u kome sitnicama uspešno oživljava uspomene iz detinjstva, ima dva nivoa. U donjem su prostrani dnevni boravak sa trpezarijom i kuhinjom, kao i dve spavaće sobe sa kupatilom, dok je na galeriji smešten radni prostor sa bibliotekom. Stan krase drvene grede kojima je „obloženo“ celo potkrovlje, ali i mnogi predmeti koji prostoru daju patiniran izgled. Život u domu jedne umetničke porodice, u kome je odrasla, oduvek ju je inspirisao, pa je godinama zapisivala svoja razmišljanja. Nedavno je odlučila da to pretoči u roman „Nemaš pojma koliko te volim“, čiju je promociju zakazala za kraj septembra. Trenutno Iva priprema ulogu u novoj pozorišnoj predstavi koju će režirati Vlada Lazić prema motivima Ženeovih „Sluškinja“.
Nasmejana i vitka glumica srdačno dočekuje ekipu magazina „Hello!“ i započinje razgovor objašnjavajući zbog čega joj prija da živi sama:
- Nisam oduvek živela sama, ali kad god sam imala mogućnost, birala sam samostalnost. Prvi put sam se osamostalila kada sam postala punoletna, posle toga sam opet živela sa roditeljima, a nekoliko godina kasnije odlučila sam da iznajmim garsonjeru i nastavim da živim sama - tako čovek na najbolji način upozna sebe i napreduje. Samostalan život presudan je za izgradnju karaktera i odnosa prema životu. Uostalom, kada se odvojite od ukućana, i vaša međusobna komunikacija na izvestan način postane bolja. Pijete kafu, posećujete se, idete na porodične ručkove, ostavljate vreme samo za lepe trenutke. Živim u stanu u kome sam odrasla i za koji me vezuju uspomene i sve najlepše što mi se desilo u životu. Zato ga i volim i zbog toga on i jeste moja oaza.
Koliko u vašoj knjizi ima autobiografskih elemenata?
- Svi likovi i svi događaji u njoj su izmišljeni, ali su zato osećanja autobiografska. Najlepše mogu da pišem o onome što je na mene ostavilo utisak, pa je samim tim napravilo i „otisak“ u mom životu. Budući da nas ljubav istovremeno i raduje i rasplače, i razgali i uznemiri, moja knjiga „Nemaš pojma koliko te volim“ jeste knjiga o ljubavi. To je priča o usamljenosti koju nećemo da priznamo iako smo je svesni, o potrebi za pripadanjem, a u isto vreme i potrebi za slobodom. To je knjiga o želji za bliskošću u vremenu koje je postalo otuđeno i „prohladno“, o samoljublju na koje često nailazimo i strahu od privrženosti. To je dirljiva moderna priča, a njen glavni lik je Maša, koja na neki način simbolizuje ono što smo svi mi - uglavnom usamljene osobe u gomili ljudi. Naslov sam izabrala zbog svih onih kojima smo želeli da kažemo koliko ih volimo, a zbog unutrašnjih stega i nametnutih strahova smo to zauvek prećutali.
Vaš otac Milan je glumac, a majka Slavica balerina. Izabrali ste da krenete očevim putem?
- Kao devojčica sam volela da igram, uvek sam imala neku „koreografiju“ osmišljenu za dečje rođendane, ali sam bila i debeljuca. Bilo je teško zamisliti me kao balerinu. U „Pozorištu na Terazijama“, gde je moja mama bila solista baleta, provela sam celo detinjstvo. Tamo sam primala paketiće za Novu godinu i upoznala svog prvog Deda-Mraza. Moj prvi Deda Mraz bio je Bata Paskaljević. Pošto sam ga poznavala, duže sam verovala da Deda-Mrazevi postoje. Kao dete, najviše sam volela da recitujem i imitiram sve oko sebe. Mojim roditeljima bilo je jasno da ću poći umetničkim putem, ali oni nisu ljudi koji bi me u bilo šta „gurali“ niti bi mi „razgrtali“ puteve. Vaspitavali su me da budem samostalna i borac, na šta su posebno ponosni. Inače, osim što pripremam novi pozorišni komad očekujem i prikazivanje nove televizijske serije „Zauvek mlad“, u kojoj igram Vanesu.
Koliko ste vezani za mlađeg brata Luku?
- Imamo lep odnos. Inače, ja sam najstarija sestra. Moj rođeni brat Luka je deset godina mlađi od mene, a moj brat iz očevog drugog braka je mlađi od mene dvadeset godina. Zato kod mene postoji urođena brižnost i večiti zaštitnički poriv.
Osim u Beogradu, živeli ste i u Zagrebu i Splitu. Koji je grad, prema vašem mišljenju, najbolji za život?
- U Zagrebu i Splitu sam ukupno živela pet godina, i ceo život pre i posle toga provela sam u Beogradu, u kom sam se i rodila. U svim tim gradovima postoje ljudi koje volim, koji mi znače, pa me i oni podsećaju na neke lepe trenutke, ali Beograd je grad za koji sam posebno vezana. U njemu živim i stvaram, i u njemu sam kod kuće.
Roditelji su vam se razveli kada ste postali punoletni. Da li vam je bilo teško?
- Kada se tako nešto desi, to je uvek lom koliko god razlaz bio civilizovan. Koliko god da imate godina prirodno je da vas taj rastanak boli zato što se razilaze ljudi koje volite, koji više ne veruju u svoju ljubav, a vi ste ipak jedan suvenir te ljubavi - „mali spomenik“ koji će im uvek pokazivati da je tu jednom davno postojala ljubav. Moji su roditelji prestali da žive zajedno kad sam ja imala petnaest godina. Tada se dogodio rat, razilaženja, strašni i potresni periodi u mom životu o kojima mi je teško i da pričam. Patnju za porodicom osećate, njoj ne možete izmaći, ona vas uvek stigne. Ako ne odmah, onda vas lukavo sačeka iza prvog ugla kada napunite tridesetu. Od razvoda mojih roditelja u meni ja zauvek ostao da „čuči“ neki „kvar“. Ljubavlju prema roditeljima i svim ljudima do kojih mi je stalo svakoga dana pokušavam da ga popravim.
Koliko se njihov razvod odrazio na vaše poimanje ljubavi i braka?
- Kada vam se roditelji razvedu, naglo dobijete osećaj da se „završio“ jedan svet. Iako to i posle svega funkcioniše i odvija se nekim drugačijim ritmom, vi kao njihovo dete imate jaču svest o završecima nego deca iz skladnih brakova, i teže poverujete u srećan kraj. Postajete manje sigurni u ljubav svog partnera, jer svest o tome da u jednom trenutku sve može da se raspukne uvek lebdi nad vama. Nikada nisam sanjala o braku, venčanici, prinčevima i zavetima na večnu ljubav. Nikada nisam tražila nekog za brak i ne znam kako treba da izgleda svadbena torta i moj prsten iz snova. Jedino znam da je moja omiljena destinacija za svaki dan zagrljaj u kome ću se osećati sigurno, udobno i toplo, i za koji ću poverovati da može da potraje zauvek.
Da li vas roditelji pitaju kada ćete se ostvariti u ulozi majke?
- Ne, oni znaju da ću, šta god da pitaju ili predlože, ja sve uraditi po svom. Malo je reći da volim decu, obožavam ih. Mnogi moji prijatelji imaju mališane i mnogo vremena provodim sa njima. Primećujem da deca vole da se igraju sa mnom što me posebno raduje. Još se ne osećam spremnom za bebu iako bih, naravno, želela da se ostvarim kao majka, ali to će se desiti onda kada budem poverovala da bi neko bio dobar otac. Mislim da našoj deci uvek dugujemo najlepši životni scenario, a ja bih volela da moja deca jedan takav dobiju od mene.
Čekate li da se pojavi pravi ili ste već u vezi?
- Ne mogu da kažem da čekam pravog, ali mogu da kažem da očekujem da me neko uveri da je baš on pravi.