Jelena Bačić Alimpić: Harmonija u porodici me pokreće

Kraljica rejtinga na domaćim televizijama, novinarka TV Pinka Jelena Bačić Alimpić svoju bogatu karijeru započela je u emisiji „Znanje i imanje“, ali je spletom životnih okolnosti ubrzo počela da se bavi drugom sferom novinarstva. Tako je veliku popularnost stekla kao voditelj provokativne emisije „Svet plus“, a kasnije se veoma dobro pokazala i kao autor šou programa „Bravo šou“. Ova harizmatična dama je u mladosti sebe zamiljala kao profesorku srpskoj jezika i književsnosti zbog čega je završila Filološki fakultet, početkom devedesetih je godinu dana provela u Kanadi, a ubrzo nakon povratka iz te zemlje upoznala je svog supruga Miroslava Alimpića sa kojim danas ima sedamnaestogodišnjeg sina Marka i dvanaestogodišnju kćerku Dunju. Poslednjih meseci, Jelena je doživela velike poslovne uspehe, pa se tako njen roman prvenac „Ringišpil“ prodao u više od pedeset hiljada primeraka dok je nova autorska emisija „Dobro veče Srbiju“ već od prvog prikazivanja postala omiljena među gledaocima.
Jeste li zadovoljni kako je publika prihvatila vašu novu emisiju „Dobro veče Srbijo“?
-Prezadovoljna sam i rejtingom i reakcijama gledalaca. Mislim da su se ljudi uželeli intervjua, te jednostavne, ali najteže televizijske forme bez mnogo muzičkog i drugog propratnog programa. U prvih pet emisija, koliko ih je bilo do sada, a tako će biti i na dalje, gosti će mi biti interesantni ljudi koji imaju zanimljive životne priče.
Ko će vam biti prvi gost nakon kraće letnje pauze?
-To će biti žena koja do sada nikada nije pričala pred kamerama o svom životu. U pitanju je Ljiljana Jevremović, koja se već dvanaest godina bori da dokaže očinstvo pevača Dragana Kojića Kebe nad svojim detetom i koja je u svojoj borbi stigla čak do Suda za ljudska prava u Strazburu.
Da li ova emisija za vas kao novinara predstavlja izazov?
-Za mene je to veliki izazov jer moram da dam sve od sebe kako bi se pripremila za svaku emisiju. Trudim se da saznam što više o svojim sagovornicima i da dođem do detalja iz njihovih života o kojima možda i ne pričaju rado. Sve to radim u cilju da zajedno pošaljemo poruku gledaocima jer mislim da se na tuđim iskustvima svako od nas oplemenjuje.
Mnogi vas porede sa Oprom Vinfri, da li je to za vas kompliment?
-To poređenje mi prija u smislu novinarskog senzibilita, ali mi je besmisleno poređenje sa ženom koja je institucija i koja je prebogata tako da je muče iste stvari kao i mene. Ona ima ogroman tim ljudi koji radi za nju i ja mogu samo da joj zavidim na tome što živi u zemlji gde se uspeh valorizuje dok je kod nas to nije tako. Kada u našoj zemlji nešto postignete i pređete granicu tog dozvoljenog uspeha koji može da vam se oprosti, počinju da vas izlažu predrasudama i prosto se ne osećate dobro što ste svojim radom nešto postigli. To je nešto što mene kao čoveka najviše boli, jer znam vrlo dobro, a i moji najbliži, da za ove dvadeset i tri godine koliko se bavim novinarstvom, sve što sam postigla uradila sama svojim radom i upornošću. Nikada mi niko nije pomagao, a mnogo puta sam radila i uz pomoć štapa i kanapa i u nemogućim uslovima. I kada neko to pokuša da omalovaži onda vas te stvari jako bole.
Mnogo puta ste naglašavali da je novinarstvo izabralo vas, a ne vi novinarstvo, jeste li se nekada pokajali što se niste opredelili da budete profesorka književsnosti za šta ste se i školovali?
-Mnogo puta sam se pokajala. Ali kada vam novinarstvo jednom uđe u krv jako je teško pobeći od njega. Meni je to bio honorarni posao tokom studija, ali sam na kraju potpuno odustala od profesije za koju sam se školovala, iako sam do danas ostala veliki ljubitelj književsnosti. Uvek kada mi je bilo teško pomislila sam šta mi je to trebalo, kada sam mogla da živim od skromne profesorske plate i da uživam u onome što radim. Ne kažem da ne uživam i u ovom poslu, ali je jako teško.
U kojim trenucima najčešće poželite da odustanete od svega?
-Pošto živim u Novom Sadu, a radim u Beogradu, to mi se najčešće dešava kad se nakon ponoći vraćam kući i kada mi je glava u torbi jer preumorna vozim po snegu, kiši ili na velikoj vrućini. Međutim, posle dva dana sve zaboravim.
Jeste li nekada razmišljali o preseljenju u Beograd, s obzirom na to da je i vaš suprug četiri godine radio u prestonici?
-Čak ni u periodu dok je moj suprug radio u Specijalnom sudu za ratne zločine nismo želeli da napuštamo Novi Sad pre svega zbog dece koja tamo imaju društvo i idu u školu, a potom i zbog naših najbližih kojima moramo da se nađemo. Moj suprug sada je predsednik krivičnog veća Višeg suda u Novom Sadu tako da ta dilema više ne postoji. Mada moram da naglasim da iako sam rođena Novosađanka, a svi moji preci su iz Vojvodine, jako volim Beograd, jer je to grad koji je meni mnogo toga dao u profesionalnom smislu.
Da li vaši ukućani gledaju vaše emisije?
-Kada sam počela da radim „Dobro veče Srbijo“, Marko i Dunja su izrazili želju da pogledaju što su i uradili. Inače, ranije nisu gledali ono što radim, jer to nie bila sfera njihovog interesovanja, a i ja sam se trudila da svoju porodicu odvojim od posla kojim se bavim. Naravno, ne mogu da ne donesem posao kući jer mi telefoni stalno zvone i pripremam se za emisije u svom domu, ali smatram da nema potrebe da mi ukućani budu i puiblika. Ipak sam ja za svoju decu samo samo majka, a za supruga žena. I to je nešto što ne mešam sa poslom kojim se bavim.
Kakve su njihove reakcije na vaš rad?
-Dunji se emisija dopala, a Marko mi je rekao da sam u nekim momentima bila bezobrazna. Ja ne bih rekla da sam bila bezobrazna već sam direktno i otvoreno postavljala pitanja bez namere da bilo koga uvredim. Međutim, njemu je zasmetalo što je mama koja je uvek nasmejana i sa kojom je uvek bilo lepo ćaskati odjednom kao stroga učiteljica. Objasnila sam mu da je to prava forma otvorenog novinarskog razgovora.
Imaju li Marko i Dunja želju da se bave novinarstvom?
-Marko je treća godina Karlovačke gimnazije i on za sada ima želju da upiše Pravni fakultet. S druge strane, Dunja ima samo dvanaest godina i još je mala da bi se opredilila za profesiju kojom će se baviti. Za sada je jako zanima manekenstvo i ima potrebne fizičke predispozicije za taj posao, a isto tako voli mnogo i da putuje i da se bavi turizmologijom. Koji god poziv da moja deca odaberi ja ću im samo dati vetar u leđa i pomoći ću im da u tome istraju. Nikako im neću nametati neke svoje želje ili neostrvarene snove kao što neki roditelji čine. Mislim da je svako dete za sebe već izgrađeno biće i da samo treba poštovati i usmeravati njihove želje.
S obzirom da je manekenstvo obično podrazumeva i to da ste javna ličnost, da li biste imali nešto protiv kada bi vaša kćerka odlučila da se bavi time?
-Ne bi imala ništa protiv, ali mislim da bi to trebala da shvati kao hobi i da završi neku školu koja će joj posle omoguićiti da se bavi nekom drugom profesijom. Jer manekenstvo nije posao za ceo život.
Jeste li i vi imali podršku roditelja prilikom važnih životnih odluka?
-Imala sam bezuslovnu podršku roditelja koji mi nikada ništa nisu branili kada su moja opredeljenja u pitanju i na tome sam im beskrajno zahvalna. Ono što vam je zabranjeno obično vam se čini najslađe, pa su moji mama i tata celog života i mom bratu i meni bili samo podrška i pustili su nas da sami trasiramo svoje puteve uz njihovu pomoć.
Poznato je da ste bili tatina mezimica, postoji li neka njegova rečenica koje se uvek sećate i sada kada njega više nema?
-To je svakako rečenica da miran san nema cenu. Naučio me je da sve što u životu radim, radim pošteno, pa makar bilo i na moju štetu. I ja se toga držim.
Da li vam i suprug sada pruža podršku kao što su to nekada činili vaši roditelji?
-Imam apsolutnu njegovu podršku kao i on moju. Pošto nisam kvalifikovana za njegov posao nikada mu se ne mešam, kao ni on meni u ono što radim, osim što mi povremeno pomogne kada mi recimo u goste dolazi neki pravnik, a to je poslednji put bio advokat Toma Fila. U našem braku svako od nas ima profesionalno, ali i privatno parče slobode. Tako je moj suprug strastveni ljubitelj motora i sa svojim društvom često ide na putovanja. Možda ja nisam najsrećnija što je tako pošto se uvek jako brinem zbog njegovog rizičnog hobija, ali nikada od njega nisam tražila da ostane kod kuće. U tom smislu kod nas postoji visok stepen tolerancije.
Mislite li da je tolerancija među supružnicima najbitnija za uspešan brak?
-Jako je bitno da postoji tolerancija, jer ako vas neko guši i sputava u vašim željama onda je taj odnos osuđen na propast.
Imate li i vi rituale sa vašim prijateljicama poput vašeg supruga?
-Moji rituali sa prijateljicama su mnogo ređi pošto sam obično ja ta koja ostaje kod kuće i brine o svemu. Međutim, imam svoje drugarice koje su samo moje i sa kojima s vremena na vreme izađem, ali to je uglavnom sa nekim povodom ako je nekome rođendan ili se nešto drugo slavi. Uvek se lepo provedemo, a meni je žao što živimo toliko brzo da ne mogu češće da ih viđam.
Oko čega se najčešće posvađate sa suprugom?
-U svakom braku postoje svađe, a kod nas su to uglavnom neslaganja oko dece. Za osamnaest godina koliko smo u braku nismo imali ni jednu veću nesuglasicu već samo neka svakodnevna neslaganja i sukobi mišljenja bez kojih bi nam verovatno bilo dosadno.
Kako vaspitavate decu?
-Pre svega mi je bitno da budu pošteni ljudi, odgovorni i da odrastu bez predrasuda. Učim ih da vole ljude iako je to često i opasno, ali ja prosto ne mogu drugačije da ih vaspitavam.
Jeste li tolerantna majka?
-Jesam, ponekad možda i previše, ali jako cenim slobodu svoje dece i ne želim da im uskraćujem neke potrebe. Moj suprug je nešto stoži roditelj, ali ga ja obično nagovorim da ispuni njihove zahteve.
Kako ste proveli proteklo leto?
-Najpre sam sa suprugom i kćerkom bila u Turskoj pošto je Marko ove godine letovao sa devojkom u Grčkoj. Posle toga, Dunja i ja smo same bile sedam dana u Herceg Novom i to vreme provedeno sa njom mi je bilo jako dragoceno. Ona je sada već ušla u pubertet tako da smo imale vremena da pričamo i da je pripremim na ono što je očekuje u narednih nekoliko godina. Važno mi je da budem veoma bliska sa svojom decom i u našem odnosu nema tabu tema.
Pre godinu dana objavili ste vašu prvu knjigu „Ringišpil“, jeste li iznenađeni velikim uspehom tog romana?
-Jako sam iznenađena i srećna zbog tog uspeha. Godinama sam želela da napišem knjigu, ali nisam imala vremena. Onda su se nekako stekle okolnosti da počnem da pišem i u toj knjizi sa nalazi moje nagomuilano iskustvo i lagumi sećanja. Ringišpil je bio moja emotivna katarza koju da ću teško ikad više dostići. Ta knjiga je objavljena pre godinu dana, a trenutno se štampa dvadeseto izdanje. Prevedena je na makedoski, a upravo se prevodi i na turski jezik.
Planirate li da nastavite da se bavite pisanjem?
-Da. Trenutno pišem drugu knjigu i sada imam veoma težak i odgovoran zadatak jer kažu da se drugom knjigom pisac potvrđuje. Moj novi roman izaći će krajem ove ili početkom sledeće godine i nadam se da ću opravdati očekivanja.

Piše: Ivana Nikolić

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +