Kemal Monteno: Sve lepe stvari se dese u kafani || Hello Magazin!

Kemal Monteno, čuveni bosanski kantautor, održaće koncert 7. marta u beogradskom “Sava centru”, a onda kreće na turneju po Srbiji i regionu. U intervju za “Blic” poznati boem priseća se nekih od najznačajnijih ljudi i najupečatljivijih događaja u životu.
Kako je bilo posleratnih godina rasti kao sin oca okupatora?
- (smeh) Kad smo se jednom moj stari i ja vraćali iz Italije, svratili smo kod Arsena Dedića i tek on pita mog oca: “Gospodine Monteno, jeste li vi ovde u Jugoslaviju za vreme rata došli kao partizan?” A moj stari, normalan čovek, priča kako jeste: “A ne, ne, ja sam bio okupator”. Stvarno je bio okupator. Italijanska vojska ga je poslala za kaznu u Jugoslaviju jer je služio vojni rok blizu kuće, pa je na biciklu stalno bežao kući iz kasarne. I on došao u Sarajevo, ugledao moju staru, zaljubio se i ostao do kraja života. Ja sam se rodio ‘48. i ne znam kako je bilo kada je on ‘44. došao. Al’ mogu misliti: on katolik, okupator, ona muslimanka, znaš kako je... Svi su bili protiv njega, i Italija i Jugoslavija i kompletna familija. A on fin k’o panja. Kasnije, kada su videli kakav je čovek, voleli su više njega nego majku.

Kakav osećaj u vama budi Italija, doživljavate li je kao drugu domovinu?
- Dok su mi baba i deda bili živi, često sam išao. Još imam familije tamo, i polusestra mi je živa. Kao dete sam po tri meseca bio u Italiji, celo leto, pošto su moji s mora. Fino je bilo meni tamo, kod nas ničega nije bilo, sirotinja, za sve si morao ići u Italiju, i za viski i za kafu i za farmerke, za lepu majicu. Svega je tamo bilo. Lepo mi bude preko dana dok me vodaju i kupuju mi, ali uveče kad legnem, plačem za mojim Sarajevom i mojom rajom i tako svako veče u suzama zaspim.

Plačete li i danas za Sarajevom, budući da ne živite više u svom gradu?
- Kako da ne. Ali šta ću, moram da radim i putujem, a iz Zagreba su bolje saobraćajne veze, svuda začas stignem. Šta ću, moram da radim, da zaradim i za decu i sve nas... vidiš da je svuda kriza, nemaju posao, moram da donesem pare u kuću.

Stalno ističete da vam je supruga jedina ljubav.

- Branka je moja prva, prava, velika i jedina ljubav. Zavoleo sam je još ‘67. godine, pre vojske. Ugledao sam je na korzou, rekao joj moja si i - kraj. Početak i kraj. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ona 16 i po godina, ja 18 i po. Kada sam otišao u vojsku, nisam imao para da joj kupim nešto za rođendan, pa sam joj napisao pesmu “Jedne noći u decembru”. Čim sam došao iz armije, odmah sam se oženio, snimio tu pesmu i izdao ploču.

Jedan od najvažnijih ljudi u vašem životu bio je Davorin Popović, vođa grupe “Indeksi”.
- Toliko smo bili nerazdvojni da su nas zvali Arsen i Gabi. Bili smo kao braća i razumeli se u svemu, i u muzici i u zezanju i u prijateljstvu. Svakodnevno smo sedeli u kafani i puno trošili jer su pare sredstvo za uveseljavanje. Njegov odlazak je bio veliki gubitak za mene. Sećam se kad sam došao da ga posetim tog zadnjeg dana... video sam da nema tu života. Odavno je doktor rekao da nema šanse, ali ja nisam hteo da verujem. Kažem Dači: „Ajde, vidimo se sutra, pa ćemo izaći malo do ‘Fisa’ (omiljena kafana prim. nov) da sednemo, da te raja vidi“. Kad, sutra ujutru javljaju mi da nema više mog Davorina. Ali, on je meni i dalje živ. Dobri ljudi ne mogu umreti, oni žive i posle smrti. A baksuz umre i za života.

Kafane su u Sarajavu, čini se više nego igde, bili centri druženja.
- Sve lepe stvari se događaju u kafani, i ljubav i druženje i biznis. Samo lopovske stvari se ugovaraju po nekim sobicama i skrovitim mestima gde nema nikoga. Deset godina sam svakodnevno sedeo u kafani. Dobijao sam novac za svoje pesme od autorskih agencija i nisam po svaku cenu morao da idem da pevam.

Jednom ste Gabi Novak i vi uspavali Arsena, pa seli i napisali hit.

- (smeh) Arsen ima svoj ritam, u dva po podne legne da spava ma šta da se dešava. Ostanemo Gabi i ja da popijemo kaficu, a sa kafice pređemo na vino i polako uz gitaru napravimo pesmu: “Pamtim samo sretne dane”. Posle se Arsen probudio na napravi aranžman.

Zašto vas žene vole?
- Zato što im pričam istinu. Ne lažem ih u pesmama. Ne pevam: skinuću ti zvezde s neba, već im govorim normalne priče, životne. Pričam im onako kako jeste.