Olivera Kovačević priznaje da, bez obzira na uticaj, poziciju i energičan stav, ne može uvek sve sama, da sa partnerom najviše priča o istoriji i da i te kako ume da kaže izvini kad napravi pogrešan korak.
Od crvenog karmina do Hararijevog “Sapiensa”, od hedonizma do priča o politici, od novog režima života do bezbroj puta ponovljene konstatacije da je moćna žena, od baba i prababa do pitanja da li razmišlja o povratku pred kamere ili direktorskoj poziciji. Od kuvanja do neiskorišćenih prilika, od „gladi“ do društvenih mreža… Sve to, i još mnogo više, stalo je u razgovor sa Oliverom Kovačević, glavnom i odgovornom urednicom Zabavnog programa „Radio-televizije Srbije“.
Olivera Kovačević - Vreme je za velike promene
Kada smo se dogovarali za intervju, rekli ste da uvodite novi režim ishrane i da počinjete da vežbate. Zvučalo je kao najava velikih promena.
‒ Rekla bih da je reč o snazi volje kojom možeš pobediti sebe, svoju potrebu za hedonizmom i za opuštenim stilom života kakav sam vodila u periodu korone, kada sam radila od kuće i, poput većine žena, bavila se i kuvanjem.
Pročitajte: Olivera Kovačević - Za ljubavni brodolom nekad je presudno nemirno more, a nekad loš kapetan
Kako vam je išlo kuvanje?
‒ Toliko dobro, da sam naručila nove šerpe. Postojalo je nešto gotovo perverzno što vas je u tim trenucima povezivalo sa drugim ljudima. Svi su u kući, tišina je u ulici, prisutna je zabrinutost koja tinja, ali i osećaj da se ništa ne dešava, odnosno da ništa ne propuštate.
Po čemu ćete pamtiti te nedelje?
‒ Bio je to nesvakidašnji period, ispunjen i odmorom i brigom – kako za članove porodice, tako i za ljude sa kojima radiš i sve koji su ti dragi. Bila je to situacija latentnog stresa. Poznavala sam čak i neke ljude koji su umrli od korone. Emocije su bile pomešane, tako da je koji kilogram viška samo nebitna posledica.
Niste pomislili – što bih se odrekla hedonizma kad mi tih nekoliko kilograma ne predstavljaju problem?
‒ To je pitanje higijene duha i tela. Bez njih lakše hodam i bolje mi stoji garderoba. Celog života manje-više imam istu figuru, pa baš i ne bih da je menjam. Ta dva-tri kilograma doživljavam kao nepotreban teret. Međutim, ipak je to bilo dovoljno da se zabrinem i javim profesoru Dušku Iliću. Već sam krenula sa strogim režimom ishrane i sa vežbama, kao nekad.
Da li se vaš odnos prema izgledu promenio kada ste ušli u pedesete?
‒ Jeste utoliko što će odlasci kod kozmetičarke postati redovniji.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Dešava li vam se da neki komad odeće ne kupite zato što mislite da nije za “vaše godine”?
‒ Sve prema prilici i sve u svoje vreme. Recimo, nekada sam kratke suknje nosila leti, danas ih nosim zimi, ali još nisam u čuvenoj fazi “tunika i helanke”. Žene znaju šta to znači.
Koliko često iz kuće izađete nenašminkani?
‒ Retko to činim, a i tada nastojim da ne sazna moj otac, koji smatra da žena uvek mora da bude doterana, odnosno ‒ bez karmina se ne sme. Kad idem kod njega, pre no što uđem u stan ispred vrata stavljam crveni ruž.
Da li je vaša majka poštovala to pravilo?
‒ Celog života. Ona je prihvatila njegovo pravilo da prava žena stalno mora da vodi računa o svom izgledu.
Olivera iskreno: Priča o Politici je priča o svemu pomalo
Svojevremeno ste rekli da s ocem više pričate o politici, nego s partnerom. Da li je i sada tako?
‒ Sada sa svima pričam o politici, od jutra do sutra.
Da li vam je muka od tih priča?
‒ Naravno da nije. Pričati o politici je, u stvari, pričati o svemu pomalo: i o ljudima, i o prošlosti, o kulturi, stilu, obrazovanju.
Pre ste rekli da sa partnerom volite da pričate o muzici.
‒ Možda, u suštini, najviše pričamo o istoriji, koja je tu da vam ponudi odgovore na aktuelne dileme. Jednom, u mojoj emisiji, Jovan Ćirilov je na pitanje šta treba da zna svaki prosečan građanin, odgovorio: “Prvo treba da zna nešto o svojoj porodici, recimo kako su mu se zvali prababa i pradeda. Zatim, treba da zna nešto o ulici u kojoj živi – čije ime nosi, šta se u njoj desilo, ko je tu stanovao. Ukoliko nešto zna i o svom gradu – onda je natprosečan.” Zapamtila sam te njegove reči. Bilo bi zanimljivo pitati čak i starije članove porodice kako su im se zvale prababe i pradede, pa videti koliko njih znati da odgovori.
Pročitajte: Olivera Kovačević - Uvek je potreban partner da biste bili srećni, a ja jesam srećna žena
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Kada ste vi počeli da se zanimate za babe i prababe?
‒ Posle četrdesete. Kada je čovek mlad, ne zanimaju ga ni baba ni deda, ali kad oni počnu da odlaze, shvatite da više nećete imati priliku da ih bilo šta pitate. Tek kasnije primetite koliko je pitanja na koja bi samo oni mogli da vam odgovore. Ni vaši roditelji mnogo toga nisu pitali, pa će tako razne porodične priče i drame zauvek ostati zaboravljene.
Da li imate utisak da nove generacije sve manje zanimaju porodične priče ili se stariji bez osnova u komentarima obrušavaju na mlade?
‒ Uvek su se starije generacije obrušavale na mlađe. To je prirodno.
“Zvocate” li mlađim kolegama?
‒ Ne, mada… U stvari, insistiram na tome da shvate koliko je obrazovanje važno, razmenjujemo knjige, upućujemo jedni druge na literaturu. Kada je čovek obrazovan, ima veću sigurnost pred kamerama, ne plaši se dok razgovara sa ljudima. To su elementarni preduslovi da biste se bavili novinarskim ili voditeljskim poslom na televiziji.
Često nas ono što vidimo na ekranu uveri da nije baš preduslov.
‒ To što mi svašta vidimo ne znači da to cenimo, volimo, da uživamo u tome ili da gledamo s pažnjom. Naprotiv, menjamo kanal.
Koje ste knjige nekome preporučili ili dobili u ovom periodu?
‒ Tokom korone čitala sam Cvajgovu “Žozef Fuše: lik jednog političara”, Hararijev “Sapiens”, potom “Semper idem”, koju je napisao Đorđe Lebović, autor scenarija za “Otpisane”, ali svakako je najadekvatnija knjiga koja govori o tome kako su epidemije menjale svet “Mikrobi, puške i čelik”, Džareda Dajmonda.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Pomenuli ste stres i zabrinutost za drage ljude. Da li ste zabrinuti i ovih dana?
‒ Naravno, mislim da se ljudi u Srbiji ponašaju neodgovorno, da su sve sportske manifestacije bile nepotrebne, da se ljudi podsmevaju onima koji i dalje nose maske, ne shvatajući da se neki drugi ljudi zbog korone bore za život. Ta vrsta neodgovornosti i nezrelosti našeg društva je nešto zbog čega ćemo platiti cenu. Mi i sada ne možemo da uđemo u zgradu „RTS-a“ bez maske, a rad od kuće je i dalje na snazi gde god je to moguće. Dakle, da umemo da cenimo druge, bili bismo pažljiviji.
Olivera Kovačević o budućim televizijskim projektima
Da li vam nedostaje “Da, možda ne”?
‒ U ovim okolnostima ne. U životu je važno svega se “najesti”. Na ekranu sam od svoje 28, tako da nisam “gladna” kamera.
I kad nismo gladni, rado pojedemo kolač. Možda neka nova emisija može da bude “desert”?
‒ Naravno, slažem se. Evo, mogu da vam dam i obećanje.
Kad god pričamo, nekad ozbiljno, nekad kroz šalu, dotaknemo se konstatacije da ste moćna žena.
‒ Sve je stvar percepcije iz koje vas neko posmatra. Pojedine odluke, koje često donosim, nekome deluju važne, čak sudbinske, a za mene su rutinske. S druge strane, jedno je što ti pozicija daje, a drugo da li si sam po sebi autoritet. Volela bih da sam kolegama autoritet na osnovu toga ko sam i šta znam, a ne zbog funkcije na kojoj sam.
Da li pod ovim “sudbinske odluke” mislite primiti nekog na posao ili ga otpustiti?
‒ Između ostalog, iako je to više posao generalnog direktora. Mislila sam na značaj toga da možete da utičete na pravac u kome se usmerava jedan deo televizijskog programa.
Pročitajte: Olivera Kovačević - Mnogo je stvari koje bih volela da zaboravim i taj spisak je sve duži
U toku je konkurs za generalnog direktora „Radio-televizije Srbije“. Nameravate li da se prijavite, pa da vas predstavljaju kao još moćniju ženu?
‒ Mislim da za tu poziciju ima pozvanijih od mene.
Da li ih je mnogo?
‒ Ne. Najvažnije je da čovek zna “meru stvari” i ono što mu zaista pripada. Današnja Srbija je prepuna ljudi koji su oteli ne samo tuđe poslove, nego i tuđe živote.
Ostavljate utisak žene koja sve može sama.
‒ Ne mogu. Ne može čovek sam.
Imate li utisak da je oko nas mnogo depresivnih ljudi?
‒ Više mi se čini da je mnogo ljutitog sveta, ljudi koji ne znaju za granice u ponašanju, ophođenju prema drugima…
Šta uradite na kraju dana tokom koga ste morali da dođete u niz kontakata s takvima?
‒ Izbegavam ih koliko god mogu, a ako ne mogu, sledim logiku – pokvari ti njemu dan, da ne bi on tebi. Jednostavno, preduhitriš ga. Međutim, meni drugi ljudi ne pokvare dan. To samo sama mogu da uradim. Najgore mi je kad sam nezadovoljna nečim što sam uradila ili nekim svojim postupkom.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Olivera: Umem da kažem izvini
Da li, kad nešto “zabrljate”, ljudima iz privatnog života kažete – izvini, pogrešila sam?
‒ Apsolutno da. Češće te pojede nepravda koju si drugome učinio, nego ako ju je neko tebi naneo.
U kom periodu života ste se osećali najmoćnije?
‒ Što bolje poznajete svet, sve se manje osećate moćnim. Svesni ste koje granice vi pomerate, ali uviđate koliko je još mnogo prostora izvan njega.
Na početku ste pomenuli “glad”. Imate li utisak da smo se “prejeli” informacija?
‒ Previše ih je, pa naš mozak ima mnogo više posla nego ranije. Nije mu lako, zato treba piti B12. Društvo se danas na okupu drži medijima i društvenim mrežama, a nekada davno je to bio trač. Pojedini antropolozi su procenili da je trač na okupu držao zajednicu od dvesta ljudi. Za toliko njih si mogao da ispratiš “ko, kome, šta”, a danas je ta zajednica mnogo šira, pa i mozak mora da procesuira znatno više informacija.
Da li ste nekada čitali komentare o sebi?
‒ Ne obraćam pažnju na to, apsolutno. Imam dovoljno medijskog iskustva da ne moram da brinem o svakome ko nešto smatra, misli i veruje da je njegov stav naročito bitan.
Koje strahove imate?
‒ Za bližnje, od bolesti, nemoći… To su prirodni ljudski strahovi, koji s godinama postaju intenzivniji. Mislim da bi bilo divno kada bi čovek mogao da se rodi star, kao Bendžamin Baton, a da završimo kao mladi. Bilo bi nam lakše. Verujem da svako ima svoje mehanizme i stubove na kojima se drži. To je tvoj pogled na svet, način razmišljanja, ljudi kojima si okružen, oni od kojih prihvataš savete ili pomoć, porodica u kojoj živiš… Od toga koliko ih razvijaš i ojačavaš zavisi tvoj život.
Pročitajte: Olivera Kovačević - Novak nikad dosad nije tako otvoreno i iskreno govorio o svojim problemima
Da li ste uvek mislili da je za dobru vezu potrebno da pogled na svet bude sličan?
‒ Da, a i da imaju slična interesovanja, da vole slične stvari… Lepo narod kaže: “Sličan se sličnom raduje”.
Narod kaže i da se suprotnosti privlače.
‒ Samo u prolaznoj strasti i osveti.
Kako ste uspeli da tokom veze, koja traje gotovo deset godina, uprkos činjenici da ste oboje javne ličnosti, u novinama ne osvanu vaše zajedničke fotografije?
‒ U novine dospevaju oni koji to žele, a ja nisam želela. Za to treba truda, ali je izvodljivo. Kad imate medijsko iskustvo, znate mesta na kojima su svi rado viđeni i “uslikani”.
Pre dve godine srekli ste: “Meni bi se dopalo da sam na mestu onoga ko je sa mnom u vezi“. Da li je još tako?
‒ Naravno. Imam utisak da je bolje ljudima sa mnom, nego meni sa sobom. Prema drugima sam pažljivija nego prema sebi.
Da li ste sami sebi najveći kritičar?
‒ Imam i “fokus grupu”, koju decenijama ne menjam. Pažljivo je pratila moj razvojni put.
Kad biste, nekim čudom, ponovo mogli da krenete njime, koje biste etape preskočili?
‒ Da sam bilo šta preskočila, verovatno bi moj život otišao u drugom pravcu. Često mislim da bi bilo bolje da sam drugačije reagovala na prilike koje su mi se nudile još devedesetih. Zato sve mlađe ljude savetujem da se ne boje promena, jer postoji vreme kada su neophodne. Međutim, nekada su društvene okolnosti bile znatno drugačije. Devedesetih je postojala mnogo veća neizvesnost, izbora je bilo manje, a u dvehiljaditima sam menjala sve – i televizije i poslove. Danas je medijska i televizijska scena takođe drugačija, nikad više TV kanala, a nikad manje mesta za novinare. Zaista novinare.
Kad zamislite 2025. godinu, kako vam izgleda?
‒ Predugo u našim životima nešto moramo da zamišljamo. Izvesnost bi bila blagotvorna, za promenu. Do te godine će se svašta promeniti. Verujte mi.
Komentari (0)