Jelena Simić postaće mama po drugi put || Hello Magazin!

Jelena Simić pre nekoliko dana otkrila da je u šestom mesecu trudnoće i da će u oktobru postati mama po drugi put. Na pomen rodnog Sarajeva koje je napustila pod dramatičnim okolnostima voditeljka “Slagalice” ne može da sakrije osećanja, a sa jednako snažnim emocijama govori i o suprugu Draganu i ćerki Uni

Jelena Simić, koja nam se u martu predstavila kao nova voditeljka kviza “Slagalica”, na „Radio-televiziju Srbije“ došla je još 2005. godine. Televizijsku karijeru počela je kao reporter u “Beogradskoj hronici”, da bi kasnije prešla u Informativni program za koji je radila brojne reportaže, izveštaje, dokumentarni film “Život između prepreka”, kao i autorske emisije “Sa Evropom na ti” i “Krenimo redom”. Poslednjih godina angažovana je u Zabavnoj redakciji „Javnog servisa“ gde je, napominje, savladala razne veštine i stekla nova iskustva.

- Sva ta znanja u različitim vidovima televizijskog stvaralaštva za mene su dragocena nadogradnja - kaže šarmantna voditeljka, koja je životni put započela u Sarajevu, gradu za koji je i danas vežu divne uspomene uprkos tome što ga je napustila pod dramatičnim okolnostima. O odrastanju u porodici koja ju je vaspitavala da bude Jugoslovenka, roditeljima kojima se neizmerno divi, suprugu Draganu i ćerki Uni, Jelena nam je u svom prvom intervjuu za “HELLO!” pričala krajnje otvoreno i emotivno. Razgovor smo, ipak, započeli od najaktuelnije teme.

Pročitajte: Darija Kisić-Tepavčević ekskluzivno za “HELLO!” - Baš volim što sam žena

- “TV Slagalica” neverovatan je format koji glorifikuje znanje. Kada je glavna i odgovorna urednica “Zabavnog programa” Olivera Kovačević predložila da vodim kviz, bilo mi je drago zbog ukazanog poverenja. Ponudu sam shvatila kao izazov jer me je čekalo nešto potpuno drugačije od svega što sam do tada radila. Po prirodi sam odgovorna, pa ne čudi što sam pažljivo analizirala svaki nastup i sebi iskreno govorila “ovo je dobro” ili “ovo bih mogla da promenim”. Od koristi su mi bili i komentari gledalaca. Neki su me i slatko nasmejali, poput onih koji su se odnosili na boju moje kose ili na to kako izgovaram “bravo”.

Koliko god bili u poslu važno je da osluškujete reakcije i da predano radite na sebi jer ljudi to primete i cene. Mada, moje iskustvo govori da nije loše ni kada imate neku osobenost ili, kako mi to kažemo, “kvar”. Ako je svaka reakcija na svom mestu, ako sve maksimalno “ispeglate”, počećete da ličite na dobro uvežbanog robota ili ćete se utopiti u moru jednoobraznih modela. Vođenje kviza za mene je zanimljiva i lepa igra, rado bih se time bavila i u budućnosti. Ipak, vremena su nepredvidiva. Ko zna šta će biti sutra - ističe lepa voditeljka.

Pročitajte: Ekskluzivno za “Hello!” - Danica Karić predstavila sina Bogoljuba

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Jelena Simic (@unajelena_ps) дана 14. Јун 2020. у 6:36 PDT

Jelenino “juče” vezano je za Sarajevo, grad koji je u vihoru rata napustila sa porodicom.

- Sarajevo pamtim po toplini i mirisima, druženju i veselju, ali pre svega po ljudima koji su obeležili moje detinjstvo. Prvih sedam godina provela sam u kući kod babe i dede. Kada sam pošla u prvi razred, roditelji su me odveli da živim sa njima. Baka i deka su bili divni ljudi, najbolji na svetu, ne samo prema unucima već i prema drugima. Sećam se da je deda na Baščaršiji sreo jednog momka iz Goražda, koji je došao da studira. Prvu noć nije imao gde da prespava. Zvuči neverovatno, ali istina je da je deda tog neznanca doveo u kuću i ponudio mu prenoćište dok se ne snađe. Ostao je punih pet godina i bio član porodice. Deda mu je obezbedio i neophodna sredstva za studije na Arhitektonskom fakultetu. Takvu dobrotu zaista nigde i nikada kasnije nisam srela.

- Ne pamtim da su roditelji nekada pričali o krizi, finansijskoj ili nekoj drugoj, još manje o nacionalnoj pripadnosti. Sestra i ja smo imale srećno detinjstvo. Pred sam početak rata, u školi se već uveliko govorilo ko je šta po nacionalnosti. Pitali su i mene. Nisam znala kako da odgovorim. Došla sam kući i pitala roditelje: “Šta sam ja”? U jednom glasu su mi odgovorili: “Ti si Jugoslovenka!” “Dobro, ali šta sam još? Svi su Jugosloveni, ali su i Srbi, Muslimani, Hrvati...” “Jugoslovenka”, odgovor je bio kratak. Moji roditelji do poslednjeg trenutka nisu verovali da je rat moguć.

Pročitajte: Marina Tadić ekskluzivno za “Hello!” - Verin tata i ja smo vrlo srećni jedno pored drugog

Jelena Simić - Nikada nisam otišla u ulicu u koju sam odrasla

Sarajevo je, ne krije, bio i ostao njen grad i rado mu se vraća, ali...

- Moram priznati da nikada nisam otišla u ulicu u kojoj sam odrasla. U babinoj i dedinoj kući, kao i u kući mojih roditelja, danas žive neke druge, nadam se srećne porodice. Nekad pomislim da bi o mom životu mogao da se snimi film, drama. Ratne godine bile su pune strepnje, neizvesnosti, strašnih događaja i scena. Mislim da bi svaki čovek koji je preživeo rat mogao da napiše scenario. Do nas su konstantno stizale vesti da je neko koga znamo izgubio život. Vatrena stihija progutala je sve uspomene, nismo poneli ni osnovna dokumenta. Imam tek nekoliko slika iz detinjstva koje je sačuvao moj ujak. Živeli smo u domovima za izbeglice.

Evo, sad kada se prisećam svega, pitam se kako smo sve to uopšte izdržali. Divim se snazi svojih roditelja. Nikada ih nisam čula da kukaju nad svojom sudbinom. Sestra i ja smo prvo leto u Beogradu provele radeći. Sklapale smo olovke, a ja sam, kao starija, radila i u prodavnici. Dobijale smo oko pedeset para po olovci, možda i manje. Na kraju leta nešto smo i zaradile. Pred polazak u školu otišle smo da kupimo garderobu. Vratile smo se sa nekoliko krema za lice, parfemom i čokoladama. Bile smo presrećne. Ljudi koji me površno poznaju skloni su da kažu da sam razmažena. Možda me odaje način života iz ranog detinjstva. Ipak, rekla bih da me je moja ćerka Una najbolje procenila. Kaže da njena mama deluje meko i nežno, a u stvari je tvrda kao kamen. Naučila sam da opstanem u raznim uslovima i zato kroz život idem bez straha. Svesna sam svoje izdržljivosti.

Pročitajte: Danijela Dimitrovska za “Hello!” otkriva koji estetski zahvat je do sada uradila

Da li su je oduvek privlačili mediji i novinarstvo, pitamo je.

- Kao svako dete, maštala sam i kroz igru „menjala“ profesije. Želja da se bavim novinarstvom javila se devedesetih. Počeo je rat u mom rodnom gradu i događaji su se smenjivali munjevitom brzinom. Iako još devojčica, shvatila sam da stvarni događaji ne odgovaraju onome što mama i tata gledaju na vestima. Kasnije, kada sam došla u Beograd, opet sam se suočila sa saznanjem da realnost ne odgovara onome što sam gledala u informativnim emisijama. Želja za istinom usmerila me je ka novinarskom pozivu. Treba biti pošten prema drugima, a prvo prema sebi. Da citiram Linkolna: „Možeš lagati neke ljude sve vreme, možeš lagati sve ljude neko vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme“.

Jelena Simić - Una je naša najveća radost

- Ako sam u nečemu imala sreće, onda je to u ljubavi. Zadovoljna sam i voljena žena - prelazimo za kraj na vedrije teme. Iako je mislila da se nikada neće udati, srce joj je osvojio Dragan Simić, danas dekan Fakulteta političkih nauka.

- Verovala sam da brak nije za mene. Dragan me je demantovao. Ne samo da sam se udala nego u srećnom braku živim punih 15 godina. Pričali smo pre neki dan i zaključili da što smo duže zajedno, sve nam je lepše. Mnogi moji prijatelji, kada su saznali da sam u vezi s njim, komentarisali su da deluje kao nepristupačan i arogantan čovek. Međutim, čim bi ga bolje upoznali, menjali bi mišljenje, prvo oduševljeni načinom na koji se ponaša prema meni, ali i činjenicom da je šarmantan i duhovit. Nežan je muž i otac, a opet ima neku neverovatnu snagu koja, čini mi se, svakog dana dobija na intenzitetu. Ume da me iznenadi, nasmeje, razume i podrži. Što kaže pesma: „On me voli na svoj način“.

- Naša devetogodišnja ćerka Una tvrdi da je baš imala sreće sa mamom i tatom - smeje se Jelena Simić.

Pročitajte: Dragan Marinković Maca za “Hello!” o gubitku trojki - Ne dao Bog nikome tu vrstu iskustva

- Najviše joj se sviđa što nismo kao svi „normalni roditelji“. Zadirkuje nas da smo pravi „lujevi“ koji se stalno smeju i „bacaju fore“. Ništa mi nije lepše nego da gledam njih dvoje dok zajedno pripremaju doručak i razgovaraju o važnim pitanjima, a oko njihovih nogu se mota mali, ali uporni Badi, naš pas. Una je naša najveća radost. Pružamo joj podršku u svim vanškolskim aktivnostima koje su njen izbor. Ništa joj ne namećemo, ali ukazujemo na značaj obrazovanja.

Zajedno gledamo filmove, a ona ne prestaje da zapitkuje. Na Unu je najjači utisak ostavio film „Dečak u prugastoj pidžami“, koji smo zajedno gledali pre nekoliko godina, ali i danas ga komentarišemo. Učimo je širini, toleranciji i čovekoljublju, a porodičnim putovanjima se istinski radujemo. Krajem prošle godine bili smo u Belgiji. Imali smo isplanirana putovanja ovog proleća, ali korona ih je, nadamo se nakratko, odložila.