Ljiljana Blagojević bi ovog juna, da nije bilo epidemije, kao i ranijih godina, već bila na moru. Krajem meseca spremala bi se za put na Sardiniju, gde tradicionalno odlazi sa prijateljicama. Korona virus blokirao je put i pozorišnoj drami “Kraj vikenda”, koja se početkom marta našla pred publikom, ali i odložio premijeru predstave “Vasa Železnova” na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Prvakinja nacionalnog teatra odavno je naučila da se ne osvrće, već da gleda samo napred. I sigurno je u pravu, jer svakoj nevolji pre ili kasnije dođe kraj.
Nazire se kraj i pandemiji koja je zaustavila planetu, pa je i povratak pozorišnog života sve izvesniji. Veliki ansambl, koji se ponovo okupio na probama, namerava da ljubiteljima teatra uskoro predstavi “Vasu Železnovu”, što slavnu glumicu neizmerno raduje. Uprkos svemu, ona ni prethodnih nedelja nije sedela skrštenih ruku. Svakodnevno je bila u kontaktu sa svojim studentima. A u slobodno vreme podsećala se recepata njene majke, koji je asociraju na detinjstvo. Dobitnica prestižnih nagrada uvek je vešto balansirala između posla i porodice, a tako je i danas, kada su joj, pored supruga Siniše Kovačevića i ćerke Kaline, najveće bogatstvo unuke Miona i Anika.
Pročitajte: Ljiljana Blagojević - Zašto sam napustila Beograd
Ljiljana Blagojević - Biti pedagog je velika odgovornost
Mnogi od nas mogu reći da su u proteklom periodu uradili nešto prvi put. Da li je za vas držanje onlajn nastave bilo novo iskustvo?
- To je bilo nužno zlo u periodu vanrednog stanja, prilično teško izvodljivo u oblasti glume. Budući da radim sa studentima četvrte godine, a u drugom semestru se bavimo samostalnim predstavama gde je profesor supervizor, bilo mi je donekle lakše. Studenti su snimali sebe i slali mi svoje zadatke koje smo na časovima, preko elektronskih mreža, zajedno analizirali. Dragoceno je što u novonastaloj situaciji nisu bili prepušteni sami sebi i izolovani u kućama, već usmereni na fakultet. Radili su. Bavili su se sobom. Pobedili su strah, najvećeg protivnika svakog čoveka, a naročito glumačke profesije. Na taj način ostali su u formi i u vezi sa njihovim budućim životnim opredeljenjem.
Pretpostavljamo da ste sa njima, osim o gradivu, pričali i o svemu što se dešava, da ste osim pedagoškog imali i roditeljski pristup.
- Biti pedagog velika je odgovornost. Formirati mladog čoveka i prevesti ga u status akademskog građanina nije jednostavan proces i nije uvek isti pristup. Generacije se razlikuju. Biti pedagog u oblasti glume je specifičan oblik rada. Prisnost je veća. Na nama je da sagledamo dušu mladog čoveka, a da pri tom ne diramo u privatnost. Da negujemo individualnost, ali i da ih učimo zanatu i tajnama glumačkog umeća. Pokrenuti im maštu, naučiti ih da misle, da veruju u sebe, da ne lažu na sceni - to nije lako, ali je lepo. Istovremeno, ne smete ih previše vezati za sebe, jer lepota je u osećaju slobode. Klase nisu velike, samim tim student nije broj u indeksu već persona koju profesor odlično poznaje. I nju, i njeno okruženje.
Pročitajte: Ljiljana Blagojević - Čuvala sam se da se ne stidim, naročito na filmu
View this post on Instagram
Jednom prilikom ste, govoreći o vašem detetu, izjavili: “Najteže je stvoriti čoveka. Svesna toga umela sam da budem stroga i zahtevna.” Jeste li strog profesor?
- Kažu da jesam. Onoliko koliko je potrebno. Moraju da se znaju hijerarhija i redosled stvari. Na to me obavezuju moja biografija, moje godine, ali i roditelji koji su mi poverili svoju decu. Posle završenih studija oni moraju da izađu ne samo obrazovaniji, nego i kao bolji ljudi. Kontrolišem i kakve rezultate imaju na drugim predmetima. Glumac mora da radi na sebi kako bi mogao da traje, kako bi na sceni mogao da govori i Šekspira, i Getea, i Steriju, i Nušića.
Kada se pomene vaše ime, oni koji vas poznaju imaju identično mišljenje: “Ljilja je divna!” Koji savet biste dali mladim ljudima, kako da zasluže takav epitet, koji definitivno ide uz poštovanje?
- Nema boljeg saveta od ličnog primera. Nikada zadnjicom ne treba zatvarati vrata. Lako je biti prost. Sirov. Svako od nas mora da pronađe u sebi lepo, plemenito i dobro. A zatim da nauči da postavi granice, da bi se upravo takav sačuvao. Potičem iz krajeva preko Drine, gde vas prvo nauče da ćutite, pa tek onda da govorite. Nauče vas da slušate i da čujete. Možda se komentar koji pominjete odnosi upravo na to. Moja energija, odnosno moje biće, nije histerično, mada jeste istrajno i uporno. Nemam potrebu da ljude ubeđujem da sam u pravu. Ko hoće da čuje - čuće. Ko ne čuje, i ne mora.
Prvakinja Narodnog pozorišta - Da sam sad na početku, ne bih uspela da uradim ono što sam uradila
Da li ste na profesionalnom putu više sledili razum ili srce?
- Ja to zovem “kombinacija glave i intuicije”. Kao što rekoh, potičem iz krajeva gde se ne brza, ne jurca. Prosto, mislim da se čoveku događa ono što mu pripada. Isto važi i za glumu. Nađu vas vaše uloge. Nikada nisam zvala, tražila ili se družila radi posla. Družila sam se sa ljudima koji mi prijaju, a posao se događao. Doduše, sad je drugačije vreme. Teže je mladim kolegama. Nekad pomislim - da sam sad na početku, ne bih uspela da uradim ono što sam uradila. Ovo je prilično nečasno vreme, gde nisu prisutne lične vrednosti.
Čega je bilo premalo, a čega previše tokom više od četiri decenije bavljenja glumačkim poslom?
- Ne žalim se na svoj profesionalni put. Radila sam u svim medijima. Osvajala prestižne nagrade, i u svetu, i kod nas. Uvek sam bila svoja i slobodna. I mirno spavala. Bilo je pauza u poslu, bilo je i nepravdi, ali nikada nisam radila protiv sebe zarad karijere. Zadovoljna sam.
Pročitajte: Ljiljana Blagojević - Scena u kojoj sam mogla da izgubim život
Pamtite li dane kad ste pomišljali: “Umorna sam, šta mi sve ovo treba”?
- Naravno. Nema čoveka koji nije imao takve misli. Sumnja mora da postoji, ali zdrava, ne ona koja vas hendikepira. No, sve je to bilo kratkog daha. Moja hercegovačka upornost vodila me je napred. Naučila sam da pridajem važnost samo onima koje poštujem i čije mišljenje cenim. A oni su me voleli i verovali u mene.
Sigurnu luku uvek ste imali u porodici. Da li je bilo teško održati balans - s jedne strane biti umetnik koji je dobio sva istaknuta priznanja, a s druge “samo” majka i supruga?
- Moj životni put podrazumevao je da radim posao koji volim i da imam porodicu. Bez jednog ili drugog ne bih bila zadovoljna. Štaviše, često je jedno drugo podupiralo. Porodica mi je bila oaza i utočište u danima poslovnog nezadovoljstva i umora. Ali to je moje viđenje života, svako treba da ide svojim putem. Imala sam veliku podršku u bračnom partneru i na tome sam mu jako zahvalna. Nije lako razumeti i prihvatiti sedmomesečno odsustvovanje od kuće. To mora da se duboko ceni.
Ljiljana i Siniša - Život na relaciji selo - grad
Uz ime Siniše Kovačevića obično idu odrednice “jedan od najumnijih Srba” i “vrsni intelektualac”. Dozvolite nam da malo zavirimo iza vrata vašeg doma i saznamo kakav je Siniša daleko od očiju javnosti...
- Siniša je svoj. Ide svojim putem. Raskošnog renesansnog obrazovanja i još raskošnijeg talenta. Stub naše porodice. Čovek na koga se možete osloniti, koji vas nikada neće izdati. Sa njim ste načisto, jer ono što misli i govori. Znači - čestita osoba.
Pročitajte: Kalina Kovačević i Ljiljana Blagojević zajedno u dalekoj Norveškoj
View this post on Instagram
Iako Sinišu i vas uglavnom vezuju za Zemun, poslednjih godina živite u Surduku, u kući sa dvorištem pored Dunava. Postoji li neki konkretan razlog zbog kojeg ste poželeli da okrenete drugi list?
- Valjda je to normalan put. Kad si mlad, tražiš buku, energiju i gužvu, a kako godine odmiču, sve više se okrećeš prirodi i skladu. Tako je i kod nas. Boravimo i u gradu i na selu, i to nam prija. U danima izolacije ta odluka pokazala se kao pravo rešenje, lakše smo podneli karantin. Ne znam kako bih izdržala trodnevno sedenje u stanu, u Beogradu. Dvorište je zakon.
Kako izgleda vaša svakodnevica daleko od asfalta? Uzgred, kažu da do tog istog asfalta stižete međugradskim prevozom, kao “običan svet”.
- Čovek ne može da bude pod staklenim zvonom i napamet igra život. Da, putujem autobusom. Istovremeno, posmatram likove koje ću preneti na scenu ili televiziju. Razgovaram sa nepoznatim ljudima koje srećem u javnom prevozu. Oni misle da me poznaju zato što me prepoznaju i poveravaju se. Nekad mi je to vrlo zanimljivo. Trudim se da živim apsolutno normalno, jer jedino tako sve ima smisla. Mnogo smo mali da bismo živeli izolovano i glumili nešto što nismo.
Pratiocima na „Instagramu“ otkrili ste da ste ovog proleća prvi put pravili sok od zove. Možete li sa našim čitateljkama da podelite recept?
- Mogu, naravno. (smeh) Igrala sam se malo. Boravila sam u prirodi i poželela da napravim sok iz mog detinjstva, onakav kakav je pravila moja majka Spasenija. Potopite 40 cvetova zove u četiri litre vode i sipate 10 kesica limuntusa. Ostavite da stoji 24 sata. Procedite kroz gazu. Talog bacite. U tečnost sipate četiri kilograma šećera i mešate naredna 24 sata, da se rastopi. Dobićete sedam i po litara sirupa, koji sipate u flaše i zatvorite celofanom. Možete piti sa običnom ili kiselom vodom.
Pročitajte: Ljiljana Blagojević - Današnji teror lepote najveće je poniženje za ženu
View this post on Instagram
Ljiljana Blagojević - Pozorište će pobediti sve nedaće sveta
Početak vanrednog stanja zatekao vas je u raskoraku između premijera drame “Kraj vikenda” i proba za novu prestavu “Vasa Železnova”.
- Neverovatnom mi se čini pomisao da smo 4. marta izašli sa premijerom “Kraja vikenda”, Mome Kapora, u „KULT-u“, a da je 14. marta sve prekinuto. Imali smo zakazane predstave, gostovanja po Republici Srpskoj, i sve je obustavljeno. Kolega Rade Marjanović i ja divno smo radili sa Katarinom Žutić kao rediteljem. Zanimljivo je kako je ona, kao neko ko je mnogo mlađi od Mominog perioda, shvatila i osetila njegovu boemštinu i šarm i sa koliko tananosti i nežnosti je uradila režiju tog teksta. Ubeđena sam da bi i Moma bio zadovoljan.
Imate li informaciju kada bi “Vasa Železnova” mogla da se nađe pred gledaocima?
- Ogroman ansambl, sa rediteljem Zlatkom Svibenom na čelu, posle dvomesečnih proba u martu je morao da obustavi rad. Ovih dana smo ponovo krenuli. Vrlo je zahtevno, jer je reditelj spojio dramu “Vasa Železnova” i delo Artomonovih. Veliki posao, veliki ansambl, ali takve predstave i pripadaju nacionalnom teatru.
Pročitajte: Pola sata sa… Ljiljana Blagojević
Šta je presudilo da budete deo tog tima - uloga, bezvremene reči Maksima Gorkog ili možda podela u kojoj je i jedan Petar Božović, koga ne viđamo često?
- Tekst mi je uvek na prvom mestu, pa i sada. Onda, ta velika Vasa, koju je svojevremeno briljantno odigrala Ljiljana Krstić, koju sam obožavala i sa kojom sam imala priliku da radim. A što se tiče mog kolege Petra, koga poštujem i volim još od filma “Večernja zvona” Lordana Zafranovića, za njega uvek imam samo reči hvale. Divan glumac i divan partner.
Vaše Narodno pozorište prvo je krenulo sa emitovanjem onlajn predstava. Kako objašnjavate što je na hiljade ljudi tokom pandemije bilo zainteresovano za tu vrstu sadržaja?
- Mene to ne čudi. U vreme bombardovanja, 1999. godine, pozorišta su bila puna. Publika je utočište našla u umetnosti. I tada, i sada. Nacionalni teatar prvi je krenuo sa emitovanjem svojih predstava, a odziv je bio fantastičan. Zatvoreni po kućama, a gladni sadržaja, ljudi su uronili u te snimke i sebi ulepšali teške dane. Od usamljenosti i straha lečili su se kulturom. Zato će pozorište pobediti sve viruse ovog sveta.
Pročitajte: Ljiljani Blagojević uručena nagrada “Žanka Stokić”
View this post on Instagram
Predstava “Velika drama” ove godine obeležila je punoletstvo, a još se traži karta više. U čemu je tajna njene dugovečnosti?
- Samo u jednom - izvanredna je! Činjenica da ovu dramu ljudi dolaze da gledaju iznova, neki po pet i više puta, istinski je fenomen. Nas 35 “dramatis persona” čuvamo je i radujemo se svakom igranju.
Kako se sećate Liljane sa premijernog izvođenja, 22. februara 2002. godine?
- Svaka premijera je pomalo stres za učesnika. Velika je odgovornost, naročito kad igrate živog pisca. Tog dana, posle našeg poklona, ovacija i desetominutnog aplauza publike, znali smo da smo napravili veliku predstavu i da imamo nešto što se retko događa. Vreme, kao najbolje sito u umetnosti, to je i potvrdilo.
Ima li nostalgije kad se prisetite minulog rada? „Radio-televizija Srbije“ je, recimo, nedavno reprizirala seriju “Doktorka na selu”, iz osamdesetih.
- Ne volim da gledam sebe na filmu ili u serijama. To ostavljam drugima. Verujte mi, moje oči su još uvek uprte napred. Možda i zato što imam dosta iza sebe. Inače, nisam nostalgična. To osećanje mnogo košta.
Pročitajte: Ljiljana Blagojević - Nezaboravna poseta Belgorodu
View this post on Instagram
Ljiljana o poznanstvu sa Tomom Zdravkovićem
U vreme snimanja te serije upoznali ste Tomu Zdravkovića i ušli u legendu.
- Imala sam sreću da jedan od naših najvećih autora u narodnoj muzici ovekoveči moje ime. Morate da priznate da ne može svako time da se pohvali.
Danka Novović nije krila da se ljutila zbog pesme koju je njoj posvetio. Vi?
- Ja sam bila presrećna. Tomi sam i danas zahvalna.
Na konstataciju da ste uvek zauzimali visoko mesto na listi fatalnih žena naše kinematografije, svojevremeno ste odgovorili da nikada sebe niste doživljavali na taj način i u šali dodali: “Bar će unuci videti da im baka nije bila za bacanje”. Da li je starija unuka dovoljno velika da shvati ko je bila i jeste njena baka?
- Miona je moja posebna ljubav. Ja sam prvenstveno njena baba, pa onda sve ostalo. Imponuje joj moja i majčina profesija, ali i dedina, pošto voli da čita. Ponosna je što joj je deda književnik.
Da li ste za unuke baba ili baka?
- Volim da budem baba. Baka mi je uvek zvučalo nemoćno i pred gašenjem, a baba ima snagu, drčno je. Kalina nam je podarila dve ljubavi, Mionu i Aniku. Hvala joj na tome.
Pročitajte još
U prodaji je novi broj vašeg omiljenog magazina o poznatima! HELLO! 793 je od petka, 21. juna, na kioscima!
21/06/2024
Saznajte više
Komentari (0)