Darija Kisić: Baš volim što sam žena || Hello Magazin!

Darija Kisić-Tepavčević doktorka koju pažljivo sluša cela nacija pokazala je da žena danas može da u isto vreme bude pametna, lepa, doterana, obrazovana, uspešna i ostvarena kao roditelj

Pandemija korona virusa koja se prethodnih meseci brzinom svetlosti nadvila nad planetom promenila nam je život iz korena. Vreme će pokazati čemu nas je ta nevolja naučila i kako smo se, kao ljudi, pokazali u teškim trenucima. Otkako je 15. marta u zemlji uvedeno vanredno stanje, dane smo provodili izolovani u svojim domovima. Prozor u svet bili su nam lekari koji su nam se svakodnevno obraćali sa malih ekrana pokušavajući da objasne, umire, edukuju. Ukratko, da sačuvaju svaki život. Stručnošću i stavom ulivali su nam poverenje, a kako smo u međuvremenu počeli da ih doživljavamo skoro kao članove porodice, poželeli smo da saznamo nešto više o njima - kako žive, imaju li decu, čime se bave u slobodno vreme... Nema sumnje da je najtraženiji pojam na „Google-u“ bilo ime doktorke Darije Kisić-Tepavčević, a s obzirom na to da intervjua sa njom praktično nema, sve potrage su završavale na “Vikipediji”.

Internet enciklopedija kaže da je Darija lekar i specijalista epidemiologije, profesor na Katedri za epidemiologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i pomoćnik direktora za javno zdravlje na Institutu “Milan Jovanović Batut”. Dalje se navode njeni stručni i naučni podvizi, kao i činjenica da je imala jednu od vodećih uloga ne samo u borbi protiv virusa korona već i protiv epidemije malih boginja pre tri godine. Kad je reč o informacijama koje se tiču njenog privatnog života, može se pročitati tek toliko da je rođena u Sarajevu, 20. avgusta 1975. godine. U ekskluzivnom intervjuu za “HELLO!”, žena koja je ustalasala ovdašnju javnost prvi put govori o svojoj ulozi u Kriznom štabu, komentarima koji su pratili njen lik i delo, detinjstvu, ćerki, ali i sitnicama koje čine svakodnevicu.

Pročitajte: Ekskluzivno za “Hello!” - Danica Karić predstavila sina Bogoljuba

Uz zahvalnost što ste pristali na intervju, a imajući u vidu da ste proteklih nedelja praktično bili prinuđeni da svakodnevno odgovarate na hiljadu i jedno novinarsko “zašto” i “kako”, na početku moramo da vas pitamo - da li smo vam mi novinari pomalo dosadili?

- Jedino što se širi brže od zarazne bolesti jeste informacija. Pravovremeno širenje tačnih i proverenih podataka je vrlo bitno i u sprovođenju preventivnih i protivepidemijskih mera. Iz tog razloga želim da zahvalim svim novinarima koji su svakodnevno bili sa nama i davali značajan doprinos u borbi protiv korona virusa. Niti su vama, novinarima, omiljene teme bolesti i virusi, niti mi, lekari, volimo da o tome pričamo za medije, ali smo sada svi bili na zajedničkom zadatku, sa istim ciljem - da što pre suzbijemo epidemiju i eliminišemo virus iz naše populacije.

Darija Kisić - Tepavčević: Vreme je pokazalo da smo svi zajedno uradili dobar posao

Medicinski radnici, predvođeni stručnjacima iz Kriznog štaba, pokazali su se kao istinski heroji u nesreći koja nas je zadesila. O svima vama još dugo će se pričati. Kome biste vi lično, posle svega, uputili najveći aplauz, nalik onom kojim su vas građani bodrili svako veče?

- Svaki građanin naše zemlje zaslužuje aplauz. Zdravstveni radnici su zbog prirode svog posla stavljeni u prvi plan, ali svi smo imali lične nemire i izazove sa kojima smo se suočavali. Teško je bilo boraviti u kućnoj izolaciji, suzdražavati se da decu ne izvodimo napolje da se igraju, da ne posećujemo roditelje, bake i deke. Svaki dan je bio priča za sebe. Vreme je pokazalo da smo svi zajedno uradili dobar posao. Istakla bih i veliki doprinos koji su dali vojska i policija, čije su armije ljudi pružale ogromnu stratešku i bezbednosnu pozadinu u sprovođenju svih protivepidemijskih i preventivnih mera.

Pročitajte: Marina Tadić ekskluzivno za “Hello!” - Verin tata i ja smo vrlo srećni jedno pored drugog

Sudeći po prizorima koje svakodnevno viđamo na ulicama i činjenici da sve manji broj ljudi nosi masku i rukavice, reklo bi se da smo na dobrom putu da život vratimo u pređašnje okvire. Da li ste i vi relaksiraniji ili ste i dalje u pripravnosti i na oprezu?

- Ukidanje policijskog časa i vanrednog stanja usledilo je tek pošto su epidemiološki indikatori ukupnog opterećenja obolevanjem i umiranjem od „Covida-19“ došli na vrednosti koje su ukazivale na smanjenu aktivnost virusa u našoj populaciji. Stoga su odluke o relaksaciji sprovođenja preventivnih mera zasnovane na objektivnim dokazima koje svakodnevno prikupljamo aktivnim nadzorom nad oboljenjem. Epidemiološka situacija u zemlji je sve povoljnija i treba da se polako vraćamo svakodnevnim životnim aktivnostima. Svi smo relaksiraniji, što je normalna ljudska reakcija. Ali, ipak, treba imati na umu da je virus još tu, oko nas.

Kao narod skloni smo da svaku nevolju okrenemo na šalu, a ovog puta jedna od najviše citiranih bila je: “Dokad ćemo prati ruke, zna li se šta?” Mislite li da ćemo neke higijenske navike, koje smo silom prilika opsesivno prihvatili, zadržati i kad sve prođe?

- Pranje ruku je preventivna mera koja je čovečanstvu dala najveći doprinos u sprečavanju širenja zaraznih bolesti. Osim higijenski ispravne vode za piće, nijedna druga mera nije toliko doprinela očuvanju ljudskog zdravlja kao redovno pranje ruku. Pandemija nas je podsetila koliko je to važno u spasavanju života. Nadam se da to nećemo tako brzo zaboraviti.

Darija Kisić - Tepavčević: U realnom životu samo sam majka, kćerka, sestra, prijateljica

Jeste li, otkada je ukinuto vanredno stanje, našli vremena da se odmorite i naspavate?

- Iskreno, nisam još.

Zvoni li sada telefon ređe? Verujemo da ste, dok je kriza trajala, imali na stotine poziva u toku dana.

- Ni na ovo pitanje vam ne mogu dati potvrdan odgovor. Aktivni nadzor nad „Covidom-19“ u našoj zemlji i dalje se sprovodi. Čini mi se da danas radimo još intenzivnije, sa velikom željom da uradimo sve što je u našoj moći kako bismo što pre ugasili epidemiju.

Sećate li se momenta kada su vas pozvali u Krizni štab? Tada se još malo toga znalo, ne samo o virusu, već o situaciji uopšte.

- Mi smo aktivno radili i pre nego što je virus otkriven u našoj populaciji. Neposredno nakon što se pojavio u Kini, intenzivno smo pratili epidemiološku situaciju u svetu, pisali algoritme postupaka na graničnim prelazima, kontrolisali putnike u međunarodnom saobraćaju. Od početaka 2020. godine imali smo redovne stručne sastanke na kojima smo diskutovali o mogućnostima najefikasnije borbe protiv korona virusa, jer je brzo postalo jasno da nijedna zemlja na svetu neće uspeti da spreči njegov ulazak. Onog trenutka kada je u našoj populaciji potvrđeno prisustvo „SARS-CoV-2“, formiranje Kriznog štaba bio je logičan sled događaja u koncentrisanju snaga koje smo usmerili na borbu protiv nevidljivog, ali opasnog neprijatelja.

Pročitajte: Maja Volk za “Hello!” - Neizmerno se radujem što ću postati baka

Koliki je bio izazov uhvatiti se u koštac sa problemom koji je zaustavio planetu? Da li je bilo nekog ličnog straha, profesionalne nedoumice?

- Nije. Svi smo se našli pred istim problemom i svi smo imali, i još imamo, isti cilj. Tu nema mesta za nedoumice i strahove.

Kada je počinjao i koliko je trajao vaš radni dan? Viđali smo vas na konferencijama za medije, ali mimo toga ste sigurno imali bezbroj obaveza.

- Tokom vanrednog stanja naše aktivnosti bile su usmerene isključivo na „Covid-19“. Sve druge poslove i obaveze smo ili u potpunosti potisnuli ili stavili u drugi plan. Po ukidanju vanrednog stanja svi ti poslovi su nas sačekali, pa mi se čini da sada radimo još više. Mediji su me upoznali poslednjih godina, od kada radim u Institutu za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut”. Međutim, moja matična kuća je Institut za epidemiologiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde sam zaposlena od 2002. Rad sa studentima na dodiplomskoj i postdiplomskoj nastavi, predavanja, praktična nastava, istraživanja, projekti, pisanje naučnih radova... Sve je to posao koji praktično nema standardno radno vreme, a ja sam oduvek priželjkivala da dan traje duže od 24 sata, kako bih sve stigla.

Pročitajte: Dragan Marinković Maca za “Hello!” o gubitku trojki - Ne dao Bog nikome tu vrstu iskustva

Iz brojnih zemalja stizale su potresne slike medicinskih radnika koji nisu krili očaj i nemoć. Da li je bilo trenutaka kada ste i sami pomišljali: “Teško je, ne mogu više”?

- Ne. Moje kolege i ja nismo imali vremena za takvu vrstu razmišljanja. Čekalo nas je mnogo posla, definisani ciljevi i zadaci. Samo smo gledali kako da se što bolje organizujemo i što pre ostvarimo ono što smo naumili.

Bavite se izuzetno odgovornom profesijom. Kao svi mi brinuli ste o svojim najbližim, a da li ste imali vremena i da im se posvetite, da ih utešite? Na kraju krajeva i da odete do prodavnice u nabavku, jer u početku smo svi pravili zalihe plašeći se da neće biti hrane.

- Ponašala sam se isto kao većina građana. U realnom životu ja sam samo majka, kćerka, sestra, prijateljica, i uvek se trudim da u tim ulogama dam sve od sebe.

Iza vas je blistava doktorska i naučna karijera, cenjeni ste u struci. Sticajem okolnosti tek sada ste došli u centar medijske pažnje. Da li vas je iznenadilo interesovanje koje se preko noći javilo ne samo za vaš rad, već i za vas lično?

- Tokom vanrednog stanja ljudi su bili izolovani u kućama, gledali televiziju i pričali samo o koroni. Tako ja sebi objašnjavam ovu iznenadnu medijsku pažnju usmerenu ka članovima Kriznog štaba. Evo, i sada mi je čudno, pomalo i neprijatno, što dajem intervju za vaš ugledni magazin.

Darija - Kisić Tepavčević: Vrlo sam samokritična

Niste se previše osvrtali na prozivke, ali činjenica je da su, između ostalog, tema bili i vaša frizura, i stil odevanja, i maniri. Da li ste svesno odbijali da čujete i tu vrstu komentara ili ste svesno odbijali da na njih odgovorite?

- Nije bilo prijatno, ali sam se trudila da takve komentare ignorišem. Uostalom, ako ćemo iskreno, šta sam drugo uopšte mogla da uradim?

Ne svojom voljom našli ste se i na meti feminističkih rasprava. Dokazali ste da žena istovremeno može da bude pametna, lepa, doterana, obrazovana, uspešna, ostvarena kao roditelj. Zbog čega nam je tako teško da poverujemo u to? Ili nam je možda lakše da osporavamo, nekada i zavidimo, nego da se potrudimo da i sami budemo bolji?

- Prilično sam iznenađena pitanjima koja se odnose na povezanost pola sa zanimanjem ili sa određenim angažmanima i aktivnostima. Ne vidim u tome neki smisao. Mislila sam, i nadala se, da je to pitanje davne prošlosti. Lično nikada nisam imala osećaj da me neko manje ili više stručno ceni zbog toga što sam žena. Iskreno, ja baš volim što sam žena!

Uz vaše ime uglavnom se ređaju komplimenti. Pošto niko od nas nije savršen, otkrijte nam jednu svoju manu koju biste rado promenili.

- Kada bih krenula da o tome pričam, ne bi moglo sve da stane u vaš časopis. Vrlo sam samokritična, ali to valjda nije mana.

Pročitajte: Sanja Vučić za “Hello!” - Moj život sa “Hašimoto sindromom”

Jeste li oduvek znali da ćete biti lekar, epidemiolog? Kažu da ste bili najbolji đak i da ste mogli da birate šta ćete postati.

- Činjenica je da sam uvek bila dobar đak, kasnije i dobar student. Moja majka je takođe lekar, pa je verovatno i to doprinelo izboru mog zanimanja. Nažalost, retko ko upiše medicinski fakultet da bi se bavio preventivnom granom medicine, ne mogu da kažem da sam u početku i sama drugačije razmišljala. Ipak, sada sam izuzetno srećna što sam izabrala ovu oblast jer mi omogućava širok spektar aktivnosti, koje uključuju i naučnoistraživački i terenski rad.

Po čemu pamtite detinjstvo? Jesu li roditelji bili strogi prema vama i mlađem bratu?

- Detinjstvo pamtim po bezbrižnosti, osećaju zaštićenosti i ljubavi.

Darija Kisić - Tepavčević: Prema ćerki se postavljam kao prijateljica

Koje ste lekcije o vaspitavanju koje ste dobili od roditelja usvojili i primenjivali tokom odrastanja vaše, danas šesnaestogodišnje ćerke?

- Svaki roditelj iz iskustva zna da, koliko god se u vaspitavanju dece trudili da se ponašamo po nekim zacrtanim pravilima, na kraju većina nas poklekne pred njihovim umiljatim pogledom i osmehom. Ja sam od onih majki koje se od samog početka prema ćerki postavljaju kao prijateljice. Znam da mnogi stručnjaci kažu da to nije dobro, ali ponosna sam u kakvu odgovornu devojku je moje dete izraslo.

Na pojedinim portalima može se naći podatak da ste se u mlađim danima bavili umetničkim klizanjem i da ste učestvovali na „Zimskim olimpijskim igrama“ u Sarajevu. Da li je to tačno?

- Očigledno mediji pokušavaju da me predstave zanimljivijom nego što jesam. Ako se uzme u obzir da sam 1984. imala samo devet godina, odgovor je očigledan.

Pročitajte: Tamara Grujić ekskluzivno za “Hello!” - Lenka je ista tata (foto)

Zapitate li se nekada kako bi vaš život danas izgledao da niste morali da izbegnete iz rodnog Sarajeva? Koliko vas je to životno iskustvo promenilo i očvrsnulo?

- Verovatno bi mesto mog boravka bilo drugačije, ali mislim da bi profesionalni i životni put bio veoma sličan. U Beogradu sam završila fakultet, osnovala porodicu, rodila dete. Beograd odavno doživljavam kao svoj grad.

Da li ste strogi kao profesor? Šta mislite da bi nam rekli vaši studenti kada bismo među njima sproveli anketu?

- Nastojim da, pre svega, budem pravična. Studenti medicine su generalno jako dobri i odgovorni mladi ljudi. Istinsko je zadovoljstvo raditi sa njima.

Koliko su vam bliski doktorski saveti tipa “redovno vežbajte, unosite manje kofeina, jedite više voća i povrća...”?

- Trudim se da poštujem te osnovne principe zdravih životnih navika, ali kao većina ljudi nekada sam manje, a nekada više uspešna u tome.

Mnoge dame s nestrpljenjem su dočekale da tržni centri otvore vrata kako bi kupile makar neku sitnicu i tako stekle utisak da je sve kao nekad. Jeste li i vi sebe častili nekom lepom stvarčicom?

- Nisam, ali ću to što pre ispraviti.

Velika je verovatnoća da će neke devojčice, koje dođu na svet ove godine, dobiti ime Darija.

- Moram da priznam da baš volim svoje ime. Zahvalna sam roditeljima što su ga odabrali za mene.