Dejan Stanković Tiago:  Kako sam zahvaljujući imenu dobio hotelsku sobu ispod cene

Dejan Stanković Tiago: Kako sam zahvaljujući imenu dobio hotelsku sobu ispod cene

Autor: | 24/05/2020

0

Beogradski književnik Dejan Stanković Tiago, koji gotovo četvrt veka živi u Portugalu, otkriva kakvu terapeutsku moć ima pisanje i zbog čega je Kairo postao glavni junak njegovog novog romana

Usred vanrednog stanja kuća “Laguna” objavila je knjigu „Zamalek“ Dejana Stankovića Tiaga, pisca i prevodioca koji živi u Portugalu. Reč je o romanu koji, kako piše na koricama, u prvom trenutku podseća na putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili neki uvrnuti bedeker o Egiptu. Upravo zbog toga razgovor sa autorom počeli smo pitanjem kada ga je i kako Kairo toliko osvojio, pa njemu posvećuje roman, a ne, na primer, Londonu ili Lisabonu, u kojem boravi od 1996. godine.

- Često sam išao u Kairo jer sam u tamošnjem kvartu Zamalek imao venčane kumove koji su bili usamljeni, a imali su prostora da budem kod njih. Kairo je sasvim drugi svet. To je surovo mesto, nije za početnika. Do sada sam napisao tri knjige o tri grada, a za druge, pa i Beograd, ima vremena. Tek sam počeo.

Dejan Stanković Tiago sa publikom komunicira i putem društvenih mreža

Na promocijama romana odlomke često čitaju glumci. Videli smo Hristinu Popović i Branku Katić. Ko je sve deo te priče?

- Iz opravdanih razloga nisam stigao u Beograd na promociju, pa sam je u svojoj režiji priredio u onlajn maniru, shodno karantinskim okolnostima. S obzirom na to da je pripovedač u romanu žena, zamolio sam svoje prijateljice glumice da u kameru pročitaju po nekoliko pasusa iz “Zamaleka”. Bile su divne, pored Branke i Hristine odazvale su se i Duda Glid, Ivana Šćepanović, Maša Dakić, Milena Predić, Vesna Čipčić. Super mi je bilo da čujem kako to zvuči izgovoreno glasovima mojih dragih drugarica. Roko Sikavica, moj drug i mladi glumac iz Hrvatske, čitao je citate iz klasičnih tekstova, a i ja sam se pojavio. Ovo vreme idealno je za saradnju umetnika. Na primer, fotografije koje šaljem uz ovaj intervju rad su mog drugara Dušana Todorovića, direktora fotografije iz Londona, koji me redovno slika već skoro trideset godina.

Pročitajte: Branka Katić- Davno sam shvatila da popularnost može da bude otežavajuća okolnost

Jednom prilikom ste rekli: „Piši čak i ako ti ništa mudro ne padne na pamet, bolje je da pišeš bilo šta, nego ništa; bolje je da džabe pišeš, nego da džabe sediš.“ Da li se tako ostaje u formi ili je u pitanju nešto drugo?

- Pisanje je vežba mozga i veštine, a i terapija. Otkad je društvenih mreža, to mi je i komunikacija sa čitaocima. Dobro je pisati, najbolje za sebe, posebno kad to što pišeš i sam voliš, a ima i svoju publiku.

Koliko ste takvog materijala napisali i šta ste s njim uradili?

- Neverovatno kako ste pogodili pitanje, kao da me pratite. Karantin sam iskoristio da završim sređivanje arhiva. Konačno sam razvrstao svoj “sanduk sa papirima”. Dosta sam izbrisao, ali imam skoro četiristo stranica teksta za koji smatram da bi se mogao objaviti. Sada to treba dodatno “počistiti” i sklopiti u knjigu ili knjige. Glupo je da ostaviš potomstvu da to radi, pola će da pogreše. Vidite šta rade Fernandu Pesoi. On je opsesivno čuvao papire, ali je za života objavio dosta, zapravo objavio je sve što je trebalo da se objavi. Imao je nesreću da je čuvao sve papire, nije uništio arhivu, i sad objavljuju svaki papirić sa njegovom beleškom.

Da li dnevnik iz izolacije pišete zbog „treninga“, kao ventil, ili zbog nečeg drugog?

- Dnevnik pišem i kao odušak, i da bih svojima javio da sam OK, ali prvenstveno zato što imam publiku spremnu da čita. To je dobra motivacija.

 Dejan Stanković Tiago otkriva kako se trenutno zivi u Lisabonu 

U Srbiji su ovih dana društvene mreže prepune preporuka knjiga, svi počeše da čitaju. Da li je tako i u Portugalu?

- U Srbiji se više čita nego u Portugalu, a čitanje je odlična zabava za dosadne dane karantina. Poslednjih meseci radim istraživanje za sledeći roman i čitam samo lisabonsku štampu između 1930. i 1940. Vrlo zanimljivo.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dejan Tiago-Stankovic (@dejantiago) on Nov 29, 2018 at 3:24pm PST


Kako se trenutno živi u Lisabonu, u kojoj meri život liči na normalan?

- Živi se na minimumu. Svako je sebi ograničio kontakte sa drugima, ljudi se znatno manje kreću. Grad liči na avgust iz vremena pre turista. Zapravo, najveća razlika je u zatvorenim radnjama, restoranima i odsustvu turista na koje se žalimo, pa nam je taman dobrodošlo da se malo odmorimo.

Pročitajte: Vedrana Rudan za Hello! - Želim da mi se omogući pravo na smrt, da umrem bez bola

Koliko su žitelji Lisabona i Beograda slični, a koliko različiti?

- Različiti su onoliko koliko jedan Evropljanin može da bude različit od drugoga, a to je i mnogo i malo. Osnovna razlika je da tamo vlast poštuje zakone, a sudovi osuđuju one koji zakon krše. Portugalci žive u vladavini prava i imaju udobniji život, pa su samim tim staloženiji i manje se žale. Naši su, zauzvrat, topliji i zanimljiviji.

 Književnik otkriva kako je jednom dobio sobu ispod cene zahvaljujući imenu koje deli sa slavnim fudbalerom

Rekli ste da ste u Beogradu toliko često da imate utisak kako ste i ovde i u Lisabonu i posetilac i stranac. Ipak, u rodnom gradu niste bili od novembra. Šta vam najviše nedostaje?

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dejan Tiago-Stankovic (@dejantiago) on Feb 26, 2020 at 1:29pm PST

- Prijatelji, roditelji, čitateljke koje mi se javljaju na ulici. Ne dešava se to svaki dan, nekad prođe i cela nedelja da nijednu ne sretnem, ali kad mi se jave, veoma se obradujem. Doći ću čim to bude moguće.

Samo vam se čitateljke javljaju na ulici?

- Skoro isključivo, a ako se i potrefi neki momak, najčešće mi kaže: “Moja mama mnogo voli kako vi pišete”. Muškarci uglavnom napišu pismo ili mi, kad se upoznamo, saopšte da su moji čitaoci. Žene vole da priđu, da požele dobar dan i zahvale na ugođaju. To umetniku bude baš milo.

Koliko ste imali (ne)zgoda zbog činjenice da, kad se ukuca vaše ime, izlaze brojne stranice o fudbaleru Dejanu Stankoviću?

- To što imam fudbalera homonima verovatno pomaže strancima da zapamte moje dugo i komplikovano ime. Nisam imao nevolja zbog toga, čak mi se isplatilo. Jednom sam u Madridu, kad nije bilo mesta u hotelima, dobio sobu preko reda i ispod cene samo zahvaljujući slavi imenjaka iz sveta sporta. Razočarali su se kad su shvatili da to nije on, ali je meni soba ostala.

 

Komentari (0)

Loading
Brankica Treskavica Dušan Todorović/Instagram

Pročitajte još

Najnovije vesti