Ivona Pantelić: Nisam želela da me bilo ko sažaljeva i doživljava kao bolesnu osobu

Pre nešto više od dve godine Ivona Pantelić suočila se sa najvećim životnim iskušenjem - malignim tumorom dojke. Dijagnoza koja u čoveku refleksivno budi sve strahove. Ipak, hrabro je ušla u bitku sa opakom bolešću i početkom marta prošle godine uspešno je privela kraju. Uz prepoznatljiv osmeh, vedar duh i potpunu pribranost, novinarka i voditeljka "Dnevnika“ na “Radio-televiziji Srbije” otkriva za "Hello!" kako se izborila sa teškim izazovima kroz koje je prolazila. Sada želi da ohrabri i druge žene koje vode istu borbu.

- Imala sam sreću da sam na vreme otkrila bolest zahvaljujući akciji “Rak je izlečiv” i mamografu koji je prošle godine uoči Uskrsa bio postavljen ispred zgrade „Radio-televizije Srbije“. Moja dobra drugarica i koleginica nagovorila me je da odem na pregled i na tome sam joj beskrajno zahvalna. Da nije bilo nje, pitanje je da li bih sve saznala na vreme, jer nisam imala apsolutno nikakve simptome. Štaviše, bila sam u punoj kondiciji, ali rak zato i jeste podmukla bolest. Preventivni pregled spasio mi je život. Kancer je otkriven u početnom stadijumu. Prema statistikama tada se uspešno leči u više od 90 posto slučajeva.

Pročitajte i: Ivona Pantelić - Otkrila sam rak na vreme, sa hemoterapijom može da se živi

Kako ste reagovali kada vam je saopštena dijagnoza?

- Dočekala sam je potpuno nespremna, mada i ne postoji način da se pripremite za to. Bila sam nestrpljiva da dobijem rezultate mamografije, pa sam otišla na dodatne preglede. Ultrazvuk je bio u redu i to me je smirilo. Međutim, posle nekog vremena doktor Savo Stajić, šef Odseka mamografske dijagnostike Kliničko-bolničkog centra “Dragiša Mišović”, pozvao me je na pregled. Bio je ćutljiv. “Ne obraćajte pažnju na to što ništa ne govorim, to ja nešto merim i zapisujem”. Pomislila sam da je sve u redu, međutim, usledila je rečenica koja je sve promenila: “Vi sada niste spremni na ono što treba da vam kažem, ali promena koju vidim je maligna” - priča Ivona za "Hello!" i dodaje:

- U prvom trenutku osetila sam bes, pitala sam ga kako na osnovu ultrazvuka zna da je maligna, zar nisu potrebne dodatne analize... Direktno, samouvereno i jasno objasnio mi je da su u pitanju grupisane mikrokalcifikacije i insistirao je na tome da se što pre operišem. Ostala sam zatečena. Baš kao iz knjige. Ređale su se misli - ma šta on priča, to nije moguće, mora da je neka greška... Bila sam strašno ljuta što mi je tako brutalno predočio surovu istinu, ali zaista ne postoji način da je saopštite nežno. Iz ove perspektive, mislim da je to bila prava stvar, jer me je naterao da odmah reagujem. Već sutradan bila sam smeštena na onkologiji.

Ivona Pantelić - Operacija nije bila strašna, sve je prošlo dobro

Kako ste podneli boravak na Institutu za onkologiju i radiologiju?

- Moj slučaj bio je specifičan. Svi pregledi bili su uredni, ništa nije moglo da se napipa, jedino je mamograf pokazao da nešto nije u redu. Usledila je magnetna rezonanca koja je definitivno potvrdila dijagnozu. Tada su počele pripreme za operaciju i u roku od mesec i po dana, 17. maja, obavljena je hirurška intervencija. Operacija nije bila strašna, sve je prošlo dobro, to iskustvo nije mi bilo ni najmanje traumatično - kaže Ivona Pantelić i nastavlja:

Pročitajte i: Prezenter ne sme da bude prepotentan, gledaoci to ne vole

- Profesor Džodić, koji me je operisao, došao je u vizitu i rekao: “Ivona, sve je prošlo dobro, ti si sada zdrava žena”. Strašno važna rečenica, možda presudna za dalji oporavak. Svest da u telu više nema tkiva koji te iznutra razara... I oporavak je prošao dobro, već posle nekoliko dana vratila mi se snaga. Sećam se trenutka kada sam to osetila, bio je peti dan posle operacije, sunčano majsko jutro. Ustala sam iz kreveta, uzela kafu na automatu i prišla prozoru sa pogledom na zelenilo. Stajala sam, gledala i shvatila da sam okej.

Usledila je hemoterapija. Koliko je trajala i kako ste je podnosili?

- Nije bilo lako. Spakovala sam stvari i otputovala sama na Zlatibor. Morala sam da se pripremim za ono što sledi i dobro je što sam to učinila. Želela sam da se suočim sa sobom, svojim mislima, da vidim kako ću da podnesem ono što život donosi. I radovala sam se i plakala. Imala sam sreću da sam poznavala žene koje su prošle kroz terapiju. One su me hrabrile. Sada su mi drugarice. Čule smo se svakoga dana, pričale su mi o ženama koje su prošle kroz isto iskustvo na najbolji način i govorile mi da će sve biti super. To mi je davalo snagu. Mislim da je važno i dobro za svakoga da se poveže sa ljudima koji dele njegovu sudbinu. Tu se stvaraju nova prijateljstva, mnogi do kraja života ostaju bliski.

Pročitajte i: Ivona Pantelić - Tek kad obolite saznate na koga možete računati, a na koga ne

Šta vam je bilo najteže da prihvatite? Čega ste se najviše plašili?

- Bilo mi je jako važno kako će ljudi da me doživljavaju. To je neki otpor u čoveku. Nisam želela da me gledaju kao bolesnu osobu. Imala sam strahovitu želju da svi vide da sam ponovo zdrava, da što pre izađem iz prostora u kom sam se našla posle saznanja dijagnoze. Slušala sam svakakve priče, da ljudi potpuno malaksaju, da ne mogu da ustanu iz kreveta, da oslabe, izgledaju loše... To verovatno i stvara animozitet prema osobama koji se leče od raka. Jer kada vidite da neko nema kosu, obrve, trepavice, da je mršav i žut, takva slika prirodno budi potrebu da se sklonite od njega. Što je greška koja bolesniku dodatno otežava život. Ne znam koliko je tačno prošlo, ali sam ubrzo ponovo počela da radim i uporedo sa tim išla na hemoterapiju.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...

Kako ste uspeli da se izborite sa strahovima?

- Govorila sam sebi da moram sve da prihvatim. Da ljudima dam vreme da se naviknu, da im ostavim prostor da stvore neki odnos prema meni, i da imam razumevanje. I dogodila se jedna zanimljiva stvar. Razvila sam fantastičan osećaj da iz delića sekunde nečijeg pogleda otkrijem šta misli, da li me sažaljeva ili se plaši, ili nema apsolutno nikakvu emociju. "Radio-televizija Srbije“ je veliki kolektiv i mnoge žene su se lečile od raznih bolesti. Setila sam se da sam i sama različito reagovala u sličnim situacijama. Ili bih prošla drugim hodnikom kako ne bih nekoga videla, ili bih prišla, zagrlila ga i pitala kako je. A istovremeno sam se u sebi plašila, ni sama ne znajući zašto - priča Ivona i dodaje:

- Čovek se valjda poistoveti i uplaši za sebe i svoje zdravlje, pa zato beži od takvog prizora. Kada sam se i sama našla u istoj situaciji, želela sam da se hitno vratim na posao, da svi vide da sam dobro. To mi je bilo najvažnije, mnogo mi je značilo što mogu da radim. Bilo mi je teško, imala sam mučnine i vrtoglavice, nisam mogla da ustanem iz kreveta dva, tri dana posle terapije... Međutim, četvrtog dana skakala sam iz kreveta i pomahnitalo išla da uradim sve što sam mislila da treba. Nisam želela da izgubim kondiciju. Upinjala sam se iz sve snage da budem aktivna, slušala sam savete lekara i svakog dana sat i po do dva žustro hodala. Kolege su me prijatno iznenadile, kao i šefovi koji su mi omogućili da radim kako mi odgovara. Na tome sam im mnogo zahvalna.

Ćerki sam rekla da ne dolazi u bolnicu

Kako ste ćerki saopštili da bolujete od opake bolesti?

- Čini mi se kao da smo se sve vreme pravile da se ništa ne dešava. Od samog starta sam se tako postavila. Čim sam saznala dijagnozu, rekla sam joj sve - da imam malignu promenu na dojci, rak koji je u početnoj fazi i da ću morati na operaciju. Pošto sam se fizički dobro osećala, nije mogla na meni da vidi da nešto ozbiljno nije u redu. Nisam želela da stvaram pritisak, čak sam joj rekla da ne dolazi u bolnicu, da idem samo na nekoliko dana i da se brzo vraćam. Ponosna sam kako se nosila sa svim tim, na njoj nisam primetila nijedan znak straha i slabosti. Nekoliko puta sam imala teške momente, zaplakala bih ili se slomila, međutim ako bi se ona u tom trenutku zatekla kraj mene, tešila me je i hrabrila: “Bože, zašto plačeš kada je sve u redu, ja uopšte ne vidim problem”. To mi je davalo snagu.

Pomenuli ste estetske promene kod ljudi obolelih od kancera.

- Nisam imala problem s tim. Koleginice sa televizije, koje su sa mnom dok se spremam za studio, videle su ožiljak. Zajedno smo komentarisale rez. Pohvalila sam hirurga kako je divno obavio posao. Nisam imala problem ni kada mi je koža bila crvena od zračenja, naprotiv, bilo je trenutaka kada sam imala želju da je pokažem svima. Mislim da podelom iskustva možemo da smirimo ljude koji se brinu.

Pročitajte i: Ivona - Posvećena sam ćerki i poslu

Da li ste zbog toga odlučili da na konferenciji za novinare javno progovorite o svojoj bolesti?

- Iskustvo je bilo izuzetno teško. Dobijala sam poruke od mnogih žena, pa i njihovih muževa, koji su mi pisali da im je važno da to javno kažem, jer su me na klinici videli nasmejanu i jaku, i da bi to mnogima značilo. Dugo sam razmišljala, ali sam na kraju shvatila - ako samo jedna žena zbog onoga što budem rekla odluči da ode na pregled ili lakše prođe kroz problem, to će biti veliki uspeh. Malo me je plašilo što će svi saznati, što me je plašilo, ali sam presekla. Tu sam doživela još jedan šok - otkriva Ivona Pantelić i nastavlja:

- Naime, mnogi poznanici, dalji prijatelji i rodbina nisu znali šta mi se dešavalo. Počeli su da zovu moje roditelje i komentarišu, pokazivali su sažaljenje i to me je pogodilo. Zapitala sam se koliko je nešto što čovek radi za opšte dobro dobro za njega samog. Teško mi je palo što se saznalo za moju slabu tačku. Osećala sam se nekako obeleženo.

Pročitajte i: Ivona Pantelić - Nisam protivnik estetske hirurgije

Kako ste prihvatili novonastalu situaciju?

- Razmišljala sam o svim onim bolesnim ženama koje čekaju na hemoterapiju, koje iz raznih krajeva Srbije dolaze na pregled, putuju satima i podnose veliku žrtvu. Govoriti o kanceru - to nije baš prihvatljivo. Ne samo kod nas već generalno u svetu. Postoji neka stigmatizacija ljudi, pogotovo žena obolelih od raka, kao da je to nešto strašno. Kancer je smrtonosna bolest, ali i dijabetes je, pa mu se drugačije pristupa. Fama koja vlada obolelima dodatno otežava situaciju. Menjanje svesti o kanceru, individualne i kolektivne, i menjanje odnosa prema bolesnima veoma su važne stavke za društvo u celini. Želim da ljudi shvate koliko je to važno - iskrena je Ivona Pantelić.

Jeste li u nekom trenutku pomislili da biste mogli da izgubite životnu bitku?

- Nisam, zaista. Dijagnoza raka ne znači i smrtnu presudu, najvažnije je bolest otkriti na vreme. Bila sam fokusirana na lečenje, da što lakše i što brže prođem kroz sve. Inače se nikad ne kajem i ne preispitujem zbog prošlosti, tako da nisam tražila uzroke, već samo rešenje.

Koliko je ovo iskustvo promenilo vaš pogled na život?

- Možda malo brže donosim neke odluke, ali suštinski mislim da je sve ostalo po starom. Što ne znači da će i dalje tako biti. (smeh) Možda će neke promene tek nastupiti, jer još osećam euforiju zbog svega što se dešavalo. Nekada se osećam kao ispaljena iz topa, kao da i dalje dokazujem da mi nije ništa, da sam dobro. Čini mi se da me još nije stiglo, ali nadam se da će od sada sve biti kako treba - zaključila je Ivona Pantelić.