Vesna Dedić: Odlazak sa RTS-a doživljavam kao kukavički čin jer ne želim i ne umem da se borim u tom sistemu

Vesna Dedić za Hello! govori zašto odlazak sa RTS-a ne smatra hrabrim činom i šta je presudilo da posle skoro dve decenije napravi veliku promenu u profesiji

„Danas sam posle četiri godine pokušaja da zaštitim kvalitet emisije „Balkanskom ulicom“ odlučila da dam otkaz „Radio televiziji Srbije“. Hvala svim kolegama koji su skoro dve decenije bili deo tima, hvala svima koji su mi danas uplakanoj rekli „nemoj da ideš“ i „srećno“. Hvala gledaocima koji će me, znam, pratiti gde god i kako god da nastavim svoj profesionalni put. Hvala mojim prijateljima koji su danas bili ruka na koju mogu da se oslonim. Hvala onima koji su mi bili podrška kada sam nedavno rekla: „Idem ja sa RTS-a, ne mogu više“. Hvala Lenki koja je uvek podržavala moju hrabrost. Kada bih ja sada bila gost u emisiji „Balkanskom ulicom“ i odgovarala na pitanje: „Koju bi pesmu naručila u kafani, Dedićka“, rekla bih: „'More tuge' Severine i Saše Matića“. Ali... Idemo dalje. Sa osećajem da je budućnost lepši deo mog života.“

U ovih 887 karaktera slili su se svi dani i godine koje je Vesna Dedić provela u Takovskoj 10, počevši od jeseni 1991. Dvadesetak sati posle objave na „Instagramu“, u kojoj je otkrila da odlazi sa Javnog servisa, od poznate novinarke pokušali smo da dobijemo odgovor na bar neko od bezbroj „zašto“ koja će se ovih dana čuti.

Kome ste prvo saopštili da napuštate „Radio-televiziju Srbije“?

- Prvo sebi, jer moram da priznam da svoj odlazak s „RTS-a“ doživljavam kao kukavički, a ne hrabar čin. Kukavički, jer sam položila oružje i teška srca priznala sebi da ja, prosto, ne želim i ne umem da se u tom sistemu borim sredstvima koja ne priliče mom osećaju za novinarsku i ljudsku čast. Sledeća je bila Lenka, jer jedino ona sa mnom deli posledice mojih loših odluka. Sutradan sam odluku saopštila generalnom direktoru Draganu Bujoševiću. Ovog puta se nisam savetovala ni sa prijateljima.

Kakve su bile reakcije?

- Ja sam bila tužna, a Bujošević je potpisao moju molbu za sporazumni raskid radnog odnosa i rekao „srećno“. Videla sam posle u novinama da je kolegijum izdao saopštenje od dve rečenice, u kojem se kaže da više nisam deo tima „Radio-televizije Srbije“ i da mi zahvaljuju na dugogodišnjoj saradnji. Saopštenje mi je malo smešno i uvredljivo, jer nisam bila deo tima „RTS-a“, već sam sedela na klupi. Četiri godine nisam imala šansu da igram utakmicu. Sa njima nisam sarađivala jer sam bila skrajnuta, a na „RTS-u“ nisam bila “dugo godina” već gotovo tri decenije.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani..

Piše “sporazumni raskid radnog odnosa”, a zvuči kao kada se poznati parovi razvode, pa u zajedničkom saopštenju kažu da nije reč o nekom trećem, već da je ljubav izbledela.

- Ovo je više situacija - muž se useli sa sve rodbinom u ženin stan, svi se odomaće, onako široko, pa žena shvati da mora da se iseli iz sopstvenog doma da bi sačuvala sebe i dete.

Koliko ste dugo odlučivali? Kažem odlučivali, jer to sigurno nije bila odluka koju ste doneli naprečac.

- Situacija je bila slična onoj u kojoj žena, koja trpi agresiju u braku, razmišlja “muž me bije, ali proći će ga”, a kad vidi da ne prolazi, shvati da mora da ode. Uradila sam to kada sam primetila da smo moja emisija i ja u sve lošijem stanju. Nisam ni prvi ni poslednji novinar koga je neki urednik sklonio u zapećak, ali činjenica da ljudi vole emisiju “Balkanskom ulicom”, a ne samo da je gledaju, uticala je na to da moj otkaz bude “breaking news”. Iznenađena sam tolikim toplim reakcijama gledalaca, naročito mladih.

Dok ste vagali, šta je bilo na strani “ostati”, a šta “otići”?

- To je isto kao da pitate izbeglicu iz Sarajeva zbog čega je hteo da ostane u tom gradu, makar u skloništu, a zbog čega je, ipak, morao da ode. Ja sam na „Radio-televiziji Srbije“ radila “Jutarnji program” i “Balkansku”, reportaže, priloge, scenarija, sadržaje koji su toj kući donosili mnogo gledalaca, para, ugled... Uprkos svemu, neko mi kao autoru emisije kaže da ne mogu da imam platu kao autor i godinama odbija da me tako plaća, skrati mi emisiju mimo svih žanrovskih i programskih pravila, da sebi za pravo da mi zabrani desetine gostiju s ciljem da marginalizuje moju emisiju i mene kao intervjuistu, istera me iz kancelarije, dodeli mi montažu bez grejanja koja uz to prokišnjava... Mislila sam da će proći, ali nije prošlo i - odoh.

Sećate li se kada je sve počelo?

- Pisala sam mejlove i molbe urednici Oliveri Kovačević, direktoru, Upravnom odboru, a sada više ne želim da se bilo čega sećam. U protekle četiri godine „RTS“ je ostao bez nekih vrhunskih reditelja, novinara, montažera, a činjenica je da će gledaoci i za dvadeset godina pamtiti emisije Jovana Memedovića, Tanje Peternek, Mire Adanje, Branka Stankovića, “Slagalicu”… Ne mogu da se setim ni jedne koju je osmislilo sadašnje rukovodstvo, koju će iko, po bilo čemu, pomenuti sledeće godine, a kamoli za deset ili petnaest.

Mislite li da je u odnosu prema vama postojalo nešto lično ili je neslaganje koncepcijsko?

- Pristojna sam žena, uprkos tome što sam milion puta platila ceh zbog te svoje pristojnosti, a naplatili su ga lukavi koji vole da pričaju i laju. I ovog puta ću platiti ceo ceh, ali ću pristojno ćutati.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani..

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Vesna Dedić (@dedicvesna) дана 10. Нов 2019. у 2:52 PST

Da li je tačno da vam je bio postavljen ultimatum - knjige ili emisija?

- Pre dve godine rečeno mi je da je stav kolegijuma da prestanem da objavljujem romane i da radim samo “Balkanskom ulicom” ili da dam otkaz i pišem koliko hoću. Uvek sam bila tužna kada je „Sajam knjiga“ ili promocija mog romana, jer moja kuća, „RTS“, jedina iz regiona nikada nije napravila intervju sa mnom. Ne znam zbog čega. Možda su moj uspeh i kreativnost bili mera nečijeg neuspeha.

Na početku ste rekli da odlazak sa „Radio-televizije Srbije“ smatrate kukavičkim, a mnoge javne ličnosti čestitaju vam na hrabrosti. Šta je, zapravo - hrabrost ili kukavičluk?

- Kukavičluk, verujte mi. Da sam hrabra i borbena, ostala bih, i vrlo poznatim sredstvima, koja su izvan mog moralnog kodeksa, izborila se i za svoj i za status moje emisije. Ovako, odlazim poražena. Druga je stvar što se nekima čini da je hrabrost prihvatiti novi početak. Meni je svaki početak lep, a kraj najčešće ružan.

Za naslove na portalima zanimljiva je vaša izjava “možda ću voziti tramvaj”, ali sasvim je sigurno da ćete vrlo brzo biti na drugoj televiziji. Da li ste pregovore počeli pre no što ste dali otkaz?

- Svih ovih godina imam ponude raznih medijskih kuća, a tako je i sada. Solidan sam novinar, pa mi nije problem ni gde ću, ni šta ću raditi. Čak i ako budem radila direktna uključenja sa pijace za “Jutarnji program”, ja ću to činiti tako da gledaoci vole moje izveštaje. Snimljene emisije će se do sredine aprila emitovati na „RTS-u“, a onda ću, u skladu sa otkaznim rokom, negde preneti radnju knjižicu. Možda se do kraja aprila i bezglavo zaljubim u nekoga ko će me odvesti na kraj sveta, negde gde ću samo pisati knjige, praviti paste i neću gledati na sat kao sve zaposlene žene.

Kad smo se dogovarale za razgovor, rekli ste da vas sutra čeka odlazak na „RTS“ po lične stvari. Da li ste odabrali nedelju da biste to uradili bez “publike”?

- Ne volim da me doživljavaju kao žrtvu, čak i kada to jesam, niti da me neko vidi slabu. Želim da pokupim stvari i da kroz vrata Takovske 10 izađem tako da niko ne vidi koliko mi je teško. Znate, mene u „RTS“ nije doveo ni stric, ni ljubavnik, već sam sama došla na portirnicu i u jednom velikom sistemu počela kao dežurni reporter, a onda se godinama svojom kreativnošću borila za ljubav gledalaca. Sada odlazim zato što se između te ljubavi i mene neko isprečio. Verujem da ću na nekoj drugoj televiziji uspeti da se izborim za nju. Možda bude i lepša i veća, ko zna.

Ko će biti veći i lepši - ljubav ili nova televizija?

- Volela bih da “Balkanskom ulicom” na nekoj televiziji bude veća i bolja emisija, da doprinese ugledu te televizije i da četvrta generacija gledalaca provodi nedeljni, porodični ručak uz intervjue o trenucima sreće i tuge najznačajnijih imena beogradskog duha.

Da li ćete tu novu televiziju moći da volite više nego nekad „Radio-televiziju Srbije“?

- Mislim da ću je obožavati, kao devojka kada se posle raskida veze u kojoj je patila zaljubi u mladića koji joj je vratio veru u ljubav.

Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani..

Pomenuli ste da vas je juče rastužio pogled u ormar. Šta se sve krije u njemu?

- Otvorila sam ga da bih videla koliko toga moram da spakujem, a onda sam pronašla “prvu ruku” mog prvog romana “Zauvek u srcu”, sa ispravkama pisanim običnom olovkom. Potom je ispao zaboravljeni mali beli džemper koji je Lenka nosila kada je imala četiri godine, crteži koje je pravila kada sam snimala i montirala emisije posle njenog vrtića ili škole, a ona me čekala. Tu su i fotografije sa kolegama snimateljima i montažerima. Nikada se ne osvrćem, ali ovo je trenutak kada se suočavam, a nadam se da ću već od ponedeljka, kao Ana Nikolić u pesmi “Bilo je lepo”, moći da kažem - sad mi je svejedno.

Na koliko ljudi iz Takovske 10 ćete misliti sa gorčinom?

- Ni na koga! Svako radi i postupa onako kako mu savest, znanje i karakter nalažu. Nisam čak ljuta ni na koga. Možda su ti na koje bi trebalo da se ljutim - u pravu. Vreme uvek sve pokaže. Kada za deset godina oni i ja izađemo na ulicu, videćemo koga će gledaoci pozdraviti s poštovanjem, koga će prepoznati ili zagrliti. Do tada svako treba da radi kako ume i želi.

Kako niste ljuti?

- Nikada, ni u privatnom životu nisam ljuta, samo tužna. More tuge uvek preplavi naznaku besa ili gorčine. Sigurno je lakše iskaliti bes nego podneti tugu, ali takva sam.

Da li ćete vi i oni zbog kojih odlazite, kad se sretnete na nekom koktelu, jedni drugima reći „dobro veče“?

- Ne, licemerje ne podnosim. Nisam licemerna ni kada mi takvo ponašanje može doneti korist. Moja profesionalna i ljudska savest je prema svima na „Radio-televiziji Srbije“ čista, pa tek ako neko od njih nekad poželi da mi kaže “izvini”, možemo doći na nivo “dobro veče”.