Goran Karan pravi vagabundo: Začet sam u Zagrebu, rođen u Beogradu, a živim u Splitu

Goran Karan o intimnim vezama sa Beogradom, iskušenjima i razlikama između ljubavnih i ljubavničkih pesama 

Splitskog vagabunda, kako sebe naziva, uglavnom smo navikli da viđamo u Beogradu povodom koncerata koje organizuje bar jednom godišnje. Karte za njegove nastupe nestanu čim se nađu u prodaji, a u publici prednjače dame svih generacija. Za muškarce koji kao pratnja “zalutaju” na njegovu svirku i prinuđeni su da slušaju romantične note Goran Karan ima puno razumevanja, ali i praktičan savet koji nam je otkrio kada smo ga nedavno sreli u Zemunu, gde je bio gost na “Danima Hvara”.

- Dođem ja i češće nego što vi novinari znate, iz nekih privatnih razloga. U Beogradu imam nekoliko prijatelja koje volim da posetim, ali tada sam “u civilu”, nisam javna osoba. Doduše, moj posao je takav da, čim izađem iz kuće, ako me neko nešto pita ili poželi da se sa mnom slika, moram biti na raspolaganju. Dobro je uvežbati jedan konstantan osmeh i imati razumevanje za sve što može da se dogodi, a može se desiti svašta - zavisi koji je dan, koja ulica. Što se tiče Beograda, ljudi me prepoznaju i pozdravljaju rečima “gde si, legendo”. (smeh) Uglavnom su to prijatni susreti. Sa taksistima se, bez izuzetka, ispričam kao da se znamo ceo život. Volim te razgovore, pomažu da se dođe do jedne koliko-toliko realne slike kako ljudi žive, jesu li dobro i zdravo u glavu. Svuda ima dobrog sveta. Zapravo, svi ljudi su dobri u potencijalu, samo neki još nisu stigli do tačke kada shvate da treba sve oprostiti i nastaviti.

Predstavnici medija uz ime Gorana Karana dodaju i “rođeni Beograđanin”, a evo šta on kaže:

- To je tačan podatak. Rođen sam u Beogradu, 2. aprila 1964. godine, ali na proputovanju. Ako ćemo precizno, začet sam u Zagrebu, rođen u Beogradu, a živim u Splitu. Pravi sam vagabundo, zakuvalo se to i pre nego što je počelo. (smeh) Beograd pleni otvorenošću, srdačnošću i lakoćom življenja koja se retko sreće. Na svakom koraku može se čuti “nema frke, lako ćemo” ili “sve će biti dobro”, što je meni kao Splićaninu ugrađeno u kod.

Goran Karan: Divno je kada neko poželi da izrazi ono najintimnije, svoju ljubav, tvojom pesmom

Po mnogo čemu drugačiji i poseban, Goran je izuzetak i u načinu ishrane. Otkrio nam je da je 29 godina vegetarijanac, a na naše pitanje da li je za to vreme dolazio u iskušenje da prekrši zadata pravila, u šali odgovara:

- Više su devojke bile iskušenje, nego hrana. Ne znam da kuvam, ali znam gde su kvalitetni restorani i ko šta dobro sprema. Što se tiče pripremanja obroka, tu sam jedan polufunkcionalni član porodice. Pre neki dan su mi poslali fotografiju na kojoj kao nešto kuvam. Slika je iz 1998. Prilično smo ogladneli od tada. (smeh)

- Naučio sam da budem disciplinovan, ne samo kada je reč o gastronomiji - pojašnjava nam i dodaje:

- Kad Bog konačno makne zid ispred tebe da ga više ne oštećuješ svojom glavom, kada ti konačno uspe da te ljudi prepoznaju po onome što radiš, onda bi trebalo i sam sebi da se makneš s puta. Nužna je određena doza samodiscipline, koju je u mom poslu teško održati, ako ni zbog čega drugog onda zato što radiš u vreme kad su svi opušteni i spremni za provod. I onda krene: “Šta ćeš popiti?” Da ti vozim dete u školu ne bi me to pitao. Ukratko, poželeo sam da budem svestan svih trenutaka koji mi se događaju u životu, koliko god je moguće. Nisam preterano disciplinovan, ali neki balans mora da postoji. Svi moji prijatelji su vedre naravi i bude tu izvanredne zafrkancije. Kad treba nazdraviti u nekoj prilici, podsete me na onaj strip “Asteriks i Obeliks”, odnosno trenutak kada Obeliksu ne dozvoljavaju da popije čarobni napitak koji daje snagu jer je kao mali upao u kazan. Biće da sam ja svojevremeno upao u estrogenski tank. (smeh)

Duhovite prijatelje pominje i odgovarajući nam na pitanje može li se desiti da sedne u neko društvo a da ga ne zamole da zapeva.

Goran Karan: Nisam rob društvenih obaveza

- Kako da ne. Split je sjajna sredina za te stvari, brzo te izleči od vlastite veličine i sujete. Svaka ulica u gradu ima pevača čije ime zna šira javnost. “Čime ćeš se ti baviti, mali Gorane?” Kažem: “Ja ću pevati”. A oni: “E, dobro si se setio, baš nam to fali.” (smeh) Tako otprilike izgleda “bodrenje” u mom gradu. Postoji u Splitu divna peščana plaža, „Bačvice“, gde se igra “picigin” - petorica ljudi se u plićaku dobacuju oguljenom lopticom koja ne sme pasti u more, s tim što se ne dodaje na “ziher”, nego skačeš i letiš za njom. Kad je lepo vreme, novinari dođu na „Bačvice“, pa kad me vide, pitaju moje kolege: “A sa vama je i Goran Karan?”, na šta oni odgovore: “Pustili smo ga da igra, samo da ne peva”. (smeh)

Za razliku od njegovih drugara, publika širom regiona s nestrpljenjem čeka da Goran zakaže  koncert u njihovom gradu, a dobri poznavaoci prilika mogu da posvedoče kako se na skoro svakom poneka dama iz publike odvaži da priđe do bine sa željom da malo proćaska sa pevačem raskošnog glasa.

- Dogodi se to na osnovu pesama koje nose emociju i reči koje mi muškarci kod kuće retko kažemo. Lakše se peva nego što se izgovori. Zbog nekih stavova koje saopštim pesmom ljudi imaju osećaj da me poznaju, što je zapravo dobro. Tako se ruše barijere koje život čine dosadnim, dobija se iskrenost koja zna da bude prijatna, ali neki put je osetiš i poput iglice koja se zabola u ruku.

Za sebe kaže da je “internacionalni radnik na osnovnim vrednostima srca”, i zbog toga nastupe ne želi da vezuje isključivo za 8. mart ili neki sličan datum.

- Sve što pevam kompliment je vašim vezama i osećanjima, tu sam da romantizujem atmosferu. Znam da je mnogim muškarcima teško da slušaju moj koncert, ali mogu da im poručim samo jedno - izdržite ta dva sata i osigurali ste topli obrok bar mesec dana. (smeh) Kad me pitaju koja je najlepša ljubavna pesma, teško mi je da dam konkretan odgovor. Smatram da postoje dve vrste pesama: ljubavničke i ljubavne. Ove prve nose entuzijazam prikladan za prvi susret, dok su druge usmerene na neki problem, pa tu imate onaj momenat “kazna mi je što te ljubim”. Jedna od boljih ljubavnih pesama koju sam napisao ujedno je stari narodni recept, “Dobro ti jutro, ljubavi”, a kaže: “Nosim ti kavu sa malo mlijeka, kad otvoriš oči neka te čeka, nek' ovaj dan, novi dan, bude dan samo za nas”. Uvek upali, verujte. (smeh)