Ekskluzivna ispovest Gordane Šaulić za HELLO!: Odlučila sam da verujem da Šaban nije otišao

Tog nesrećnog nedeljnog jutra muzika se na trenutak zaustavila, a Šaban Šaulić slomio je i najtvrđa srca. Nažalost, ne pesmom, kojom je umeo da ta ista srca ponovo sastavlja kada im je bilo najteže. Jer, uz njegov glas se odrastalo, slavilo, ljubilo, plakalo... A onda je, igrom sudbine i kosmičke nepravde, odjednom utihnuo. Kralj narodne muzike zauvek je otišao u kafanu besmrtnih.

Bio je vanserijski umetnik i od početka se izdvajao od svega što bi moglo da se svrsta u uobičajeni novokomponovani estradni milje. Bio je priča za sebe, bio je “srpski Pavaroti” i “princ duše”, a njegov odlazak potresao je ne samo svekoliku javnost u svakom kutku bivše države već i kolege iz dijametralno suprotnih muzičkih sfera.

Godinu dana nakon što je izgubio život u teškoj saobraćajnoj nesreći, legendarnom pevaču posthumno je dodeljeno i najznačajnije državno priznanje.

- Tužni smo što u ime našeg tragično stradalog supruga, oca i dede danas primamo ovaj orden. Istovremeno, ponosni smo što i dalje živi kroz svoja dela, za šta je ova nagrada najbolji dokaz - ovim rečima porodica je zahvalila na prestižnom „Sretenjskom ordenu“.

U ekskluzivnoj ispovesti za „HELLO!“ njegova udovica Gordana smogla je snage da prvi put javno progovori o praznini i bolu koji su ostali posle Šabanovog preranog odlaska, o poslednjem susretu i lepim trenucima koji su obeležili njihovih 45 zajedničkih godina.

U čemu pronalazite utehu i snagu?

- Utehu nisam pronašla, i kako koji dan odmiče sve sam uverenija da nikada i neću. Previše je tuge, bola i nedostajanja... Ogromna je praznina nastala njegovim preranim odlaskom da bi išta moglo da je ispuni. Više od četiri decenije čitav moj svet vrteo se oko Šabana.

Mi smo bili partneri u svemu, od braka, preko podizanja dece i brige o njima, sve do posla, koncerata i pesama. I onda, jednog kobnog jutra, sve to je nestalo. Ne znam kako bih to opisala, taj šok, osećaj praznine, tuge i nemoći. Kao da vam neko u sekundi uzme sav vazduh i ostavi vas da pokušate da preživite bez njega.

Zaista imam osećaj da sam ispočetka morala da učim da dišem, da hodam, da govorim... U tim trenucima prosto morate da postavite odbrambeni mehanizam da biste sve podneli i preživeli, i ja sam odabrala da verujem da on nije otišao.

Za mene je on na putu, s kog će se vratiti jednog dana. Upravo to mi je, uz svu podršku koju imam od porodice i prijatelja, davalo i daje snagu da svakog novog dana ustanem i idem dalje, čekajući trenutak kada ćemo se opet sresti.

Kako je izgledao vaš poslednji susret sa Šabanom?

- Ustala sam pre njega, probudila ga, on je sišao u dnevnu sobu, doručkovao je, popio kafu i čitao novine. To su bili njegovi rituali. Ja sam za to vreme još jednom proverila da li je sve spakovao, pripremila mu šta će tog dana da obuče, podsetila sam ga da ponese lekove i cigarete. Sedeli smo i razgovarali o planovima za naredni period. Sve je bilo kao mnogo puta ranije. Poljubili smo se, ispratila sam ga, i poslednja slika koju imam zaleđenu u sećanju je kako stavlja kačket i izlazi na kapiju kuće.

Jeste li u kontaktu sa državnim tužilaštvom iz Bilefelda, u kojoj je fazi istraga protiv Alsina Leventa koji je izazvao saobraćajnu nesreću?

- Naš advokat u stalnom je kontaktu s tužilaštvom, i oni su zaista što se njihovog dela posla tiče ne samo izuzetno profesionalni već i veoma korektni. Istraga je završena, prvo ročište je zakazano za mart, to su poslednje informacije koje imam.

Kako biste regovali da se sa Leventom sretnete oči u oči? Šta biste mu rekli?

- Cela porodica biće prisutna na prvom ročištu, tako da ćemo se sigurno sresti. Iskreno, koliko god čovek mislio da je spreman i da zna šta može da očekuje od nečega, uvek postoji mogućnost da pogreši u proceni, tako da ne znam kako ću se osećati u trenutku kada ga prvi put budem videla. Znam samo da mu se sigurno neću direktno obratiti, sačuvaću dostojanstvo kao što sam ga uvek u životu čuvala.

Ko vam je u teškim momentima, pored članova porodice, bio najveća podrška?

- U ovakvim situacijama jasno se iskristališe ko je iskren prijatelj, a ko ne. Moram da kažem da sam zaista bogata za brojne ljude koji žele dobro, ne samo meni, nego i celoj mojoj porodici. Osim najbližih, tu su bili i brojni prijatelji i kumovi, i svima njima neizmerno sam zahvalna, a ogromnu zahvalnost dugujem i predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, ministru Ivici Dačiću, ministru Aleksandru Vulinu i njegovoj supruzi Nataši, pokrajinskom sekretaru Predragu Vuletiću i generalnom sekretaru predsednika Republike Nikoli Selakoviću koji su, razumevši agoniju kroz koju prolazimo, u najtežem trenutku bili uz nas i svesrdno pomogli da se čitava procedura ubrza.

Kako se Sanela, Ilda i Mihajlo nose sa gubitkom?

- Sve troje su potpuno različite ličnosti, pa je u skladu s tim svako našao svoj način da kanališe emocije i suoči se sa najvećim gubitkom u životu. Ono što im je svakako zajedničko jeste poreklo i vaspitanje, i mislim da je to bio ključ da su i Sanela, i Ilda, i Mihajlo u svakom trenutku činili sve da sačuvaju uspomenu na oca, da rade tako da bi on na njih bio ponosan kao što je za života bio. Šaban i ja smo mnogo toga zajedno uradili, ali nijedan uspeh ipak ne može da se poredi sa saznanjem da su nam deca izrasla u dobre, poštene i uspešne ljude.

U kojim trenucima vam najviše nedostaje?

- Ne postoji trenutak u kome mi ne nedostaje. Ja sam se, inače, tokom ovih godinu dana potpuno povukla, nigde ne idem, tako da se nisu ni desili neki veliki događaji koje bih posebno imala želju da podelim s njim. Kako ću se osećati što nije pored mene u danima koji predstoje, kada mi život bude donosio i neke nadam se lepe stvari, još ne mogu da zamislim.

Nastavak ekskluzivnog intervjua sa Gordanom Šaulić pročitajte na sledećoj strani...

Ove godine slavili biste 45. godišnjicu braka. Šta vam je Šaban obično poklanjao za važne datume?

- Ono što ljudi možda ne znaju jeste da je bio izuzetno pažljiv, ne samo kao suprug već i kao otac, sin, prijatelj, saradnik... Uvek se trudio da poklonima obraduje bliske ljude, čak mu ni povod nije trebao. Zato je, onako tih i miran kakav je bio, sa strane uvek posmatrao šta ko voli, u šta gleda, o čemu priča, i na osnovu toga zaključivao šta želi. Pretpostavljam da bi me, da je tu, ovih dana pomno pratio, dok ne bi shvatio šta mi treba i sigurno bi mi to poklonio. Sada, jedini poklon koji mi od njega treba je onaj koji mi niko ne može dati.

U kom periodu zajedničkog života ste bili najsrećniji?

- Svaki period našeg života imao je lepe trenutke. Ipak, nekako smo sve vreme očekivali da je ono najbolje pred nama, nadali smo se da ćemo kao u pesmi ostariti zajedno, jer su deca već odrasla i osamostalila se, on je sve manje radio i moglo se očekivati da uskoro potpuno prestane sa koncertima. Tada bismo se posvetili onome što volimo i jedno drugom.

Da li je istina da prilikom prvog susreta niste znali ko je Šaban Šaulić? "Bio sam pun sebe kada smo se našli. Računao sam, ja sam Šaban Šaulić, ona mene zna, ima dve-tri ploče... Kad ono međutim. Goca mi kaže: Ja slušam samo zabavnu muziku. Nikada nisam čula za tebe.“

- Doslovce je preneo kako je naš susret protekao. Ja sam tada bila u godinama kada sam imala druga interesovanja i planove, međutim, ispostavilo se da je taj susret ipak bio fatalan i da je obeležio ceo njegov i moj dalji život.

Gordana Šaulić - Sudbina je očigledno imala druge planove 

Koliko mu je trebalo da vas osvoji?

- Šaban je bio jako stidljiv, a ja veoma mlada, i da nije bilo naših prijatelja, ko zna da li bismo se ikada i zaljubili. Ipak, kada sam odlučila da mu pružim šansu, trebalo mu je malo da postane centar mog sveta.

Kako ste zamišljali svoj život pre nego što ste upoznali Šabana?

- Ne znam da li sam imala jasne planove. Pred jednom šesnaestogodišnjakinjom tek je bio period u kome će odlučivati šta će biti i kako će živeti. Ipak, sudbina je očigledno imala druge planove.

U čemu je bila tajna vašeg dugovečnog braka?

- U ljubavi, poštovanju i toleranciji. Mi smo, uprkos razlici u godinama, praktično odrasli i sazreli zajedno, predobro smo se poznavali da bi išta moglo da pokoleba naš odnos.

Čime vas je Šaban oduševljavao i posle toliko zajedničkih godina?

- Umeo je da me iznenadi lepim gestovima, znacima pažnje... U odnosu sa drugima najveća impresija bila je to što je, uprkos činjenici da je verovatno bio najveći umetnik u istoriji domaće folk muzike, ostao normalan, prizeman i skroman.

Šta vam prvo padne na pamet kada pomislite na supruga?

- Prvo se suočim sa zidom tuge. Kada to preskočim, s druge strane sačeka me osećaj ljubavi koja nikada nije i neće nestati. Ona će ostati da živi i posle mene, kroz našu decu i unuke. A ako me pitate čega se sećam u vezi sa njim, onda je to svakako način na koji su se njegove zelene oči smejale čak i kada mu na usnama nije bilo smeha.

Ko je od vas dvoje više razmazio unuke?

- I decu i unuke više je razmazio on. To je valjda bilo i prirodno, jer je zbog posla fizički manje bio deo njihovog odrastanja, tako da su retki trenuci koje su mogli da provedu sa njim bili previše dragoceni da bi se kvarili bilo kakvim uplivom ozbiljnih tema. Ja sam, s druge strane, bila zadužena za vaspitanje, što ponekad zahteva i da se kaže "ne“.

Gde čuvate Šabanove lične stvari, brojna priznanja, albume...?

- Sve je tamo gde treba da bude i gde je uvek bilo, pored mene, u vitrinama i na policama. Tu će i ostati.

Odlazite li u Krčedin?

- Krčedin je mesto na kome je Šaban istinski bio srećan i za koje nas vezuju samo lepe uspomene vezane za ručkove, pesmu i druženje. Zato je i prirodno da ta sećanja ne damo zaboravu i da i deca i ja često idemo tamo.

Planirate li da zaštitite ime i delo Šabana Šaulića?

- To je još za njegovog života učinjeno, naše je sada samo da sačuvamo uspomenu na njega. U planu su brojni koncerti i drugi projekti u Šabanovu čast, kao i veliki beogradski memorijalni koncert koji bi bio održan otprilike u vreme njegovog rođendana, ali to su teme za neki drugi razgovor. Ono što je svakako bitno je da ćemo mi kao porodica dati sve od sebe da jedan takav umetnik nastavi da živi kroz svoja dela.

Gordana Šaulić - Još ne mogu da skupim snagu da čujem ijednu njegovu pesmu ili da gledam snimke

Šabanove pesme nemoguće je izbeći gde god da se okrenete. Kako se osećate kada ih danas čujete?

- Još ne mogu da skupim snagu da čujem ijednu njegovu pesmu ili da gledam snimke njegovih gostovanja. Ne bih to mogla da izdržim... Zato se i jesam povukla jer sam svesna da ću, gde god da krenem, moći da ga čujem ili ugledam.

Recite nam nešto o planovima koje je imao, a koje, nažalost, nije uspeo da ostvari.

- Mnogo je planova bilo. On je već koncertom u "Areni“ počeo turneju "Još ovu noć“, koja je trebalo da se nastavi nastupima u velikim dvoranama u regionu, ali i u Americi i Australiji. Spremao je i nove pesme, radovao se ulasku u studio... Ali, sve to sada ostaju samo želje koje se nikada neće ostvariti.

Čime je, po vašem mišljenju, Šaban Šaulić najviše zadužio narodnu muziku?

- Ne samo narodnu, nego i muziku uopšte, zadužio je pre svega time što svoj talent nije štedeo, što je pomirio muzičke ukuse i pokazao da je kvalitet jedino merilo.

Kao dokaz naročitog doprinosa muzici ovih prostora posthumno mu je dodeljen "Sretenjski orden“ po ukazu predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. S kakvim emocijama ste primili ovo priznanje?

- Šaban je tokom karijere dobio mnogo priznanja, ali ovo je svakako najznačajnije. U meni su se mešali tuga, ponos i zahvalnost dok sam u njegovo ime primala orden, jer sam znala koliko bi on bio počastvovan. Izuzetno je voleo, poštovao i bezrezervno podržavao predsednika Aleksandra Vučića, to je uvek isticao, i sigurna sam da bi mu to što ga je baš on odlikovao posebno značilo. Predsedniku dugujemo neizmernu zahvalnost i smatramo da je to istovremeno i priznanje za milione ljudi koji su u poslednjih pola veka voleli Šabana i poštovali njegov rad.

Kako biste voleli da pamte vašeg supruga?

- Volela bih da ga, u zavisnosti od toga šta je kome predstavljao, pamte po onome što je bio i što jeste: kao požrtvovanog oca, dobrog dedu, iskrenog prijatelja, posvećenog kuma, jedinstvenog i neponovljivog umetnika... Šaban je imao tu sreću da je živeo kroz muziku, a takvi ljudi nikada ne mogu da umru, jer njihova dela ostaju da žive večno.