Ana i Predrag Rajković ne skrivaju koliko im je rođenje sina promenilo život
Ana i Predrag Rajković spoznali su osećanja za kakva nisu ni znali da postoje otkako su krajem jula prošle godine dobili sina Relju. Poslednjih pet i po meseci njihov život ispunjen je srećom i smehom, pa im ni selidbe na relaciji Beograd - Tel Aviv - Rems nisu teško pale. Nas su ugostili u svom beogradskom domu, gde su boravili u vreme novogodišnjih praznika, a prilikom prvog fotografisanja za „Hello!“ mali Relja bio je maneken kakav se samo poželeti može.
- Dogovorili smo se da bude dobar pre nego što ste došli - smeje se Ana.
Posle višegodišnjeg života u Izraelu supružnici su se preselili u Francusku, gde je golman naše reprezentacije potpisao ugovor sa „Remsom“.
- Sjajno sam se snašao u novoj sredini, vrlo sam zadovoljan. Liga je jaka, klub odličan, a ja sam imao sreću da su me saigrači lepo prihvatili - priča Predrag, a Ana nam otkriva koliko se njihova svakodnevica razlikuje od kada su u Francuskoj.
- Sve je drugačije. Baš sam komentarisala sa prijateljicama kako je Rems pravo mesto za porodice sa decom. Tel Aviv je više grad za par koji je na početku veze, tamo sve radi 24 sata, na ulici se stalno može čuti muzika, kafići su puni. Rems ima neki svoj ritam, čist je i lepo uređen, parkovi su idealni za šetnje.
Iz tatinog objektiva: Ana Rajković sa sinom u naručju (foto)
View this post on Instagram
Ana i Predrag Rajković: Relja stigao kada je tata bio na fudbalskom terenu
Kada se Ana porodila, Peđa je bio na fudbalskom terenu. Srećna vest stigla je taman kad je krenuo na zagrevanje.
- Nikada neću zaboraviti taj trenutak i radost koja me je preplavila. Čim se završila utakmica, koju smo, inače, dobili, seo sam u avion za Beograd. Prvih mesec i po dana bili smo razdvojeni. Relja je bio suviše mali da bi putovao, pa je Ana bila sama sa njim. Junački je sve podnela i jako sam joj zahvalan na svemu.
Na našu konstataciju da se njen suprug odlično snalazi u poslovima oko bebe, Ana dodaje:
- Kad sam dovela Relju, imao je mesec i po dana, što nije baš toliko mala beba. Peđa je od prvog dana bio vešt kao da mu je to treće dete, a ne prvo. Brzo se snašao. Moram da ga pohvalim da je tata kome ništa nije teško, ne moram da ga opominjem da mi nešto pomogne. Sve što radim ja, radi i on. Prvih mesec i po dana mi je trajalo večno, a od kad smo zajedno, vreme mi jednostavno proleti. Evo, Relja je počeo i da puzi, doduše unazad. (smeh) Naziru se i prvi zubići.
- U početku me je bilo malo strah - iskren je njegov tata.
- Nikada ranije nisam držao u rukama tako malu bebu, ali snašao sam se. Stvarno mi nije teško da ga presvučem ili nahranim. Štaviše, uživam. Nije mi problem i da ustanem noću kad se probudi i zaplače. Sutradan budem malo neispavan, ali šta ima veze. Jedino se veče uoči utakmice izolujem kako bih se odmorio i bio spreman da na terenu pružim maksimum. Otkako sam postao roditelj imam snagu, motiv i želju da radim više i budem bolji. Teško je opisati te osećaje.
- Njih dvojica su jako vezani. Kad se Peđa posle dva dana vrati iz karantina, Relja ga dočeka tako što vrišti od sreće i istovremeno mlati rukama i nogama. Onda sam ljubomorna, pa mu kažem: „Da li je ovo moguće? Ja po ceo dan brinem o tebi, ja sam te rodila, a meni se nikada tako ne obraduješ.“ (smeh) Doduše, meni i ne može tako da se obraduje jer ga ne ispuštam iz vida. Ako se i razdvojimo na sat-dva, pratim na kamerama šta radi. Ne mogu da se opustim, još je mali.
- Tačno je sve što Ana priča. Ja sam na treninzima ili utakmicama, ona ga najviše čuva. Kad nisam kod kuće, stalno smo na vezi. Zovem svaki čas da vidim šta rade i da li im nešto treba.
Ana i Predrag Rajković sina uče da uživa u putovanjima
Sa nepunih šest meseci Relja je već postao ozbiljan putnik.
- Verujemo da, ako dete putuje od prvog dana, lako se saživi sa takvim ritmom života. Relja je divan saputnik. Kad ne spava u avionu, ne buni se i ne galami, lako ga je zabaviti. Iako se trudimo da što češće navratimo u Beograd, a i naše porodice dolaze kod nas u Francusku, svi su ga željni. Brzo raste, i od jednog do drugog susreta prilično se promeni. Ako pitate naše najbliže na koga liči, svako će imati drugačiji odgovor. Zapravo, Reljina porodica i prijatelji tvrde da je tatina kopija, moji kažu „ista mama“. Ja bih rekla da liči na Peđu, od mene je nasledio boju očiju i uši. Svaka majka misli za svoje dete da je idealno, pa ni ja nisam izuzetak. (smeh)
Mladi roditelji ne kriju da im je teško da odole preslatkim stvarčicama za bebe koje se mogu naći u radnjama, s tim što su se pravilno „rasporedili“:
- Peđa mu kupuje odeću koja se teško oblači i brzo prerasta, a najviše se obraduje kad naiđe na identične komade garderobe za decu i odrasle. Ja sam zadužena za igračke, koje mu, realno, još nisu potrebne, pa se igra mama. Šalu na stranu, iako još nema pola godine, ume sam da drži loptu. To mu je omiljeni način zabave.
Zaključujemo da nema potrebe pitati čime će se sin baviti kad poraste.
- Po tom pitanju vode se ozbiljne rasprave. Predrag bi voleo da Relja bude napadač, ali ja to ne dozvoljavam. Moja želja je da postane golman, kao što je bio njegov deka, kao što je tata. Zašto menjati nešto što valja, zar ne? A i genetika je na njegovoj strani.
View this post on Instagram
Rajkovići se u Srbiju vraćaju tek na proleće, kada Peđu očekuju nove reprezentativne obaveze.
- Igramo baraž protiv Norveške, daćemo sve od sebe da pobedimo i nastavimo dalje. Što se tiče porodice, najvažnije je da smo nas troje zajedno. U Beogradu, Francuskoj ili na nekom trećem mestu, kako drugi kažu, manje je bitno. Takav je naš fudbalski život, stalno smo sa poluraspakovanim koferima.
