Poslednji intervju Nede Arnerić za "Hello!": U novi dan ulazim sa Andrićevom mišlju - I to će proći

Poslednji intervju Nede Arnerić - velika diva jugoslovenskog filma  govorila je za magazin "Hello!" u novembru 2019.

Naša proslavljena glumica Neda Arnerić preminula je u 67. godini.  Iako je imala karijeru dugu 50 godina, svoje filmove nikada nije volela da gleda.  Smrt supruga Milorada Mešterovića teško je podnela,a u poslednjem intervjuu, koji je dala upravo za naš magazin u novembru prošle godine, večita devojčica je govorila o svojim najvećim životnim ranama, planovima i otkrila da će neke svoje želje ispuniti u nekom drugom životu.

Velika tragedija: Preminula Neda Arnerić

Od kada je 1966. godine prvi put stala pred kamere do danas, Neda Arnerić ostvarila je na stotine uloga i ostavila neizbrisiv pečat, o čemu svedoče i brojna priznanja koja je dobila. Glumu je upisala kao najmlađa u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti, kasnije je diplomirala istoriju umetnosti. Iako nikad nije bila član nijednog pozorišta, publika je pamti i sa "dasaka koje život znače“. Posle smrti supruga, dr Milorada Mešterovića, sa kojim je provela 37 godina, i zdravstvenih problema, zbog kojih je dva i po meseca bila u bolnici, Neda Arnerić polako se vraća na scenu. Zbog predstave “Aleksa u zemlji čuda”, premijerno izvedene 7. novembra u Pozorištancu "Puž“, promenila je jutarnje navike. Istovremeno, ne zapostavlja ni večernju scenu. Sreli smo je veče uoči dvestotog izvođenja “Igre parova”, a razgovor smo počeli od onog naizgled uobičajenog pitanja, koje sve ređe jedni drugima iskreno postavljamo - kako ste.

- Ne prija mi ova topla jesen i jedva čekam da zahladni. Sve što nije prirodno i postepeno, onako kako smo navikli, meni ne odgovara. U horoskopu sam Rak, što znači da volim lagani ritam - dva koraka napred, jedan nazad. Imam svoju „kućicu na leđima“ iz koje me je, priznajem, izmamilo ovo sunce što sija kad mu vreme nije. U Pozorištancu "Puž“ pripremam dečju predstavu, probe počinju u 10 ujutru, tako da silom prilika ustajem ranije nego što sam naivkla. U tom smislu prijaju mi sunčana jutra, jer kad se čovek probudi u 7 sati, a napolju je mrak, teško mu pada rastanak od kreveta. (smeh)

Jesu li pozorišne probe dovoljne za dobru kondiciju? Imate perfektnu liniju.

- Radim jutarnju gimnastiku od koje se ne dobija linija, ali se leči kičma. Svima koji imaju probleme sa leđima preporučujem "Pet tibetanaca“.

Kažete li nekad sebi: "Nedo, danas možeš da preskočiš vežbanje?“

- Nikad. Čak i kad putujem spavaćim kolima, napravim sebi uslove na patosu voza, u hotelskoj sobi "dva sa dva“ nađem svoj kutak.

Neda Arnerić: Ne odustajte od života kad ostanete sami, možete ponovo naći nekoga

Predstava "Igra parova“, koja beleži dvestoto izvođenje, predstavlja vaš povratak na beogradsku pozorišnu scenu posle višemesečne pauze. Da li ste se uželeli publike?

- Svako od nas, bez obzira čime se bavi, oseća potrebu za predahom. Imam takvo zanimanje da mogu sebi da priuštim luksuz i kažem: "Ja sad malo ne bih radila“. Da sam zaposlena u opštini, morala bih da otvaram bolovanje. Ovako, samo saopštim kolegama da želim malo vremena za sebe, i svi imaju razumevanje. Radujem se povratku, a već sam se malo “zagrevala” kroz gostovanja sa “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”.

Postoji izreka da ko jednom nauči da vozi bicikl, uvek će biti spretan na dva točka, i ako godinama ne vozi. Može li se nešto slično reći i za glumu?

- Drago mi je što ste to spomenuli. Provela sam detinjstvo i mladost vozeći bicikl na Novom Beogradu, ali nikada od tada nisam sela za volan. Kada sam pre sedam dana ponovo pokušala da vozim, osetila sam užasan strah i tremu. Vikala sam “pašću, pašću”, ali sam izgurala rutu koju sam zacrtala. Isto je i sa pozorištem. Uoči povratka sa “Igrom parova”, na probama sam paničila: “Zaboraviću tekst”, “Kako beše mizanscen”... Ispostavilo se da nema razloga za brigu. Tremu još imam.

Teško je poverovati da neko ko je talentovan poput vas i ima ogromno iskustvo, muči muku sa tremom.

- To se dešava samo kad je u sali neko meni poznat, a sutra će, na dvestoto izvođenje, doći puno mojih prijatelja.

Kakav odnos imate prema jubilejima?

- Ne volim ih, kao što ne volim ni novogodišnje ni rođendanske proslave. Međutim, kad je reč o “Igri parova” pravim izuzetak. Ta predstava imala je skroman početak, ali se već 14 godina igra pred punom salom. “Let iznad kukavičjeg gnezda”, koji je krenuo kad i mi, takođe je obeležio dvestoto izvođenje, ali su očekivanja u startu bila velika - kako zbog uspeha istoimenog filma, tako i zbog glumačke podele.

Šta mislite o mladim kolegama?

- Niču kao pečurke posle kiše i ne mogu svima da pohvatam imena, ali sa sigurnošću mogu da kažem da među njima ima sjajnih devojaka i mladića. Samo se bojim da li će za sve njih biti dovoljno posla, da li će moći da grade kontinuiranu karijeru. Glumci, govorim iz ličnog iskustva, najviše strahuju od dugih pauza, koje se često dešavaju voljom drugih. Kao što je neophodno naštimovati klavir, tako i mi moramo biti razigrani.

Čime ste se bavili kada bi nastupile pauze?

- Pritajila bih se i radila neke druge stvari. Ne znam da slikam, nažalost. Mislim da ne umem ni da pišem, iako me nagovaraju da probam. Jako sam odgovorna i veliki sam profesionalac, zbog toga i u hobijima nastojim da budem perfektna. Nemoguće je biti savršen, ali volim da stojim iza onoga što radim. Učila sam strani jezik pod stare dane, onaj najteži.

Kineski?

- Kineski mi ne treba, mislim da neću ići u Kinu da živim. Uspešno sam savladala nemački, imam i sertifikat.

Neda nikada nije prebolela smrt supruga Milorada Mešterovića

Znači li to da razmišljate o preseljenju u Nemačku?

- Izvesnija je Austrija, gde imam mali stan u Alpima. Kako godine prolaze i kako se polako opuštam u penziji, sebe sve više vidim u tim krajevima.

Da zamislimo da jednog dana ipak rešite da napišete autobiografiju, kako biste koncipirali poglavlja?

- Prvo poglavlje bi moglo da nosi naziv “Devojčurak na filmu”. Zatim sledi faza “Svetska karijera - pobegla glavom bez obzira”. (smeh) “Prva ljubav u Beogradu”, zbog koje sam se vratila kući. Naredna poglavlja posvetila bih glumačkom sazrevanju, drugom braku sa mojim Miletom, koji je trajao 37 godina. Zajedno smo proživeli divne trenutke.

Za mnoge ste bili i ostali "večita devojčica“ našeg filma.

- Nikada nisam volela taj epitet. Nadimak “mala Neda” dugo me je proganjao, toliko me je nervirao da sam često dodavala godine.

Retko se sreću žene koje govore da su starije nego što jesu.

- Zaista sam to radila. Kad sam imala 19 godina, govorila sam da mi je 23, sa 23 sam tvrdila da imam 27. Iz nekog razloga zvučalo mi je kao ozbiljna brojka. (smeh) To sam činila samo u inostranstvu, gde me nisu poznavali. Bilo je i simpatičnih situacija, kao kada sam sa jedriličarima išla na krstarenje po Jonskom moru. Kasnije sam saznala da je bila aktuelna opklada “koliko godina ima žena na jugoslovenskom brodu”. (smeh) Tada sam imala 42, a nagađanja su išla u rasponu od 28 do 50. Izgleda da su moje godine “neuhvatljive”.

I danas ste mladoliki i vitalni, teško je poverovati da je iza vas karijera duga pet decenija.

- Počela sam jako mlada i, eto, nakupilo se staža. Inače, osećam se u skladu sa godinama koje imam, kao dobrodržeća baka.

Od prijatelja vaše porodice čula sam da vas na privatnom planu očekuje vrlo lep događaj, tačnije sin vašeg brata dobiće dete.

- Od koga ste to čuli? (smeh) Istina je, postaću baka po treći put. Ćerka mog brata ima dva sina, a sad nam stiže još jedan dečak. Presrećna sam što će se produžiti loza Arnerića. Naša familija je jako stara, imamo rodoslov još iz 14. veka. Porodica se s vremenom gasila i malobrojna je. Ja na ovom svetu imam samo brata. Radujem se što će se loza jednog divnog čoveka nastaviti.

Poznato je da vam je stariji brat Miša životni oslonac. Jeste li i u detinjstvu bili podjednako bliski ili ste poput mnoge braće i sestara tek u zrelim godinama našli zajednički jezik?

- Kad smo bili klinci, svako je imao svoje društvo i svoja interesovanja. S vremenom smo postajali sve bliži, što je dobro, sada smo jedno drugom najviše potrebni.

Rekla bih da niste tipična baka.

- Unucima je zabranjeno da me zovu baka, ali ne s moje strane. Mama im je objasnila: “To je moja teta, to je vaša teta, zauvek će ostati naša teta”. Oni su polu-Dalmatinci, polu-Kinezi. Žive u Holandiji i, nažalost, ne viđam ih često, ali kad smo zajedno, ja sam njihova teta.

Kad smo već kod dece, 7. novembra očekuje vas premijera u Pozorištancu "Puž“. Prvi put glumite za najmlađe?

- Moj prvi izlazak na scenu, kad sam imala 15 godina, bio je u dečjoj predstavi “Crveno i plavo”. Menjala sam Olju Grastić, čuvenu zvezdu pozorišta “Boško Buha”. Ja, koja, inače, sve zaboravljam, dobro pamtim da sam bila izbezumljena od treme. Tada sam igrala za najmlađe i evo sada. Opet je u pitanju bajka, s tim što sada nisam dobra princeza, nego zla dvorska dama koja pravi spletke. Reč je o rimejku predstave koju je pre 15 godina radila supruga Branka Milićevića, Slobodanka Caca Aleksić. Iako nas je nedavno napustila sa nama je na svakoj probi, ako ne telom, onda duhom.

Predstava će se igrati od 10 sati ujutru.

- Iskreno, pomalo brinem kako ću pred decu pospana. Mada, glumačka priroda je čudna, kad se zavesa digne, glumac zaboravi i na pospanost i na mamurluk... Zavisi ko od čega “boluje”. (smeh)

Poslednji intervju Nede Arnerić: U novembru je govorila kako će sve svoje želje ispuniti u nekom drugom životu.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели DNEVNIK.hr (@dnevnikhr) дана 10. Јан 2020. у 11:52 PST

Šta do sada niste imali priliku da radite, a voleli biste?

- Ceo život želela sam da skačem padobranom, ali nisu se namestile kockice. Probala sam da vozim dasku na talasima i nisam se baš proslavila. Pomislila sam: “Ako nisam uspela iz prve, neću to nikad ni savladati”, i batalila. Maštala sam da se popnem na Himalaje, želela sam da se bavim alpinizmom. Privlačili su me ekstremni sportovi, ali to će ostati za neki drugi život, ako se desi. A možda se i desi, o tome ništa ne znamo.

Na temu “prvi put” možemo da dodamo i to da ćete u decembru prvi put posetiti Indiju.

- Ta zemlja, prepuna kontrasta, oduvek mi je bila inspirativna; budizam mi je nekako blizak, o Salmanu Ruždiju znam sve... Međutim, moj muž nikad nije želeo da ide na tu stranu sveta. Govorio je: “Dosta mi je moje sirotinje, neću da gledam tuđu”. Nedavno sam, posle duže pauze, ponovo krenula na časove joge, gde sam i čula za mogućnost odlaska u Indiju. Pitala sam mogu li da se pridružim, odgovorili su mi: “Naravno, ali ide se u jedan ašarm, gde se vodi strog asketski život. Da li si spremna na to?” Verujem da mogu da izdržim deset dana u rigoroznim uslovima i unapred se radujem novom iskustvu. Sigurna sam da će mi biti zanimljivo, a ko zna, možda naučim i da meditiram.

Sa predstavom “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo” obišli ste Srbiju i svet. Feđa Stojanović i vi igrate dvoje ljudi koji su se našli u zrelim godinama. Delite li i sami uverenje da nikad nije kasno za nove šanse?

- Apsolutno. Taj tekst je u osnovi pisan za mlade ljude, a u našoj verziji dvoje šezdesetogodišnjaka upoznaje se i kreće u zajedničku starost. Mislim da je takav scenario moguć i u stvarnom životu. Poznate su mi ljubavne priče penzionera koji su se sreli u domu za stare. U Alpima, gde često boravim, viđam parove koji nisu oduvek zajedno. Spojilo ih je jahanje ili skijanje u sedamdesetoj. Razumem ljude koji kad izgube dugogodišnjeg partnera nađu nekog sa kim će provesti starost, što nikako ne znači da su zamenili dragu osobu koja više nije sa njima. Jako je tužno biti sam. Nemam ništa protiv toga da u jednom momentu, ako poživim toliko, odem u neki lep dom i družim se sa ispisnicima.

Dok ste dolazili na intervju, pred pozorištem su vam prišle dve gospođe s molbom da se zajedno fotografišete, uz komentar da vas jako cene. Verujem da su slične situacije svakodnevne.

- Javna sam ličnost i takve stvari su, na neki način, deo mog posla. Uvek izađem u susret, čak i ako mi, možda, u tom trenutku nije do slikanja. Navučem “smajli” i uzvratim ljubaznost koja mi je ukazana. Lepo je kad vas ljudi vole.

O čemu razmišljate pre nego što izađete na scenu?

- “Nagazim” po emcijama koje su dominante u komadu. Recimo, kad igram “Igru parova”, iza scene se izgrlim sa mojim kolegom Dragišom Milojkovićem. Nas dvoje smo u predstavi zaljubljeni par i važno mi je da stvorim privid te atmosfere. U “Izvinjavamo se...” na početku sam tužna i usamljena žena, te se prethodno pritajim u nekom ćošku i navučem na sebe tugu i samotinju. Unapred pokušam da se saživim sa pričom, ne izlećem na scenu direktno iz garderobe.

A sa kojom mišlju ulazite u novi dan?

- Pada mi na pamet ona Andrićeva: "I to će proći“.

Da se sad pojavi dobra vila, šta biste joj tražili?

- Zamolila bih je da me učini manje osetljivom.

Još uvek nije objavljeno kada i gde će biti održane komemoracija i sahrana glumice.