Boris Pingović: Nemam više poverenja u nove godine, mnogo puta su me razočarale

Boris Pingović priznaje da više nema poverenje u nove godine, samim tim ni prevelika očekivanja od njih, a ako i da sebi neko obećanje za 1. januar - ne otkriva na koji tačno misli

 

Kako glasi najlepša vest koju ste čuli u 2019. godini?

- Na primer, da nije prestupna... Nemam više poverenja u nove godine, mnogo puta su me razočarale. Verovatno i ja njih, ali šta da radim. One su meni nove, a ne ja njima.

Šta ste sve u godini koja ostaje za nama uradili prvi put u životu?

- Sve što činimo, činimo prvi i poslednji put u životu. To često zna da bude problem jer toga nismo ni svesni. Ipak, možda je samim tim i dobro što život još ima pravo na tu divnu neobaveštenost.

Da vam je neko na početku, pre 15 godina, rekao da će kabare “Da, to su bili dani” doživeti tristoto izvođenje, šta biste mu odgovorili?

- U najmanju ruku da nije ozbiljan. Očito bih grdno pogrešio. Na moju veliku sreću, ispao bih glup u društvu.

Kakvi su, zapravo, bili ti dani kojih se prisećate sa nostalgijom?

- Dani k'o dani... Ostaje samo ono što je bilo vredno za pamćenje, a živo je i danas. To je neugasiva vatra, koja tinja i greje.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Novosadska dešavanja (@novosadska_desavanja) on Jun 3, 2019 at 4:03am PDT

Kako se dogodilo da baš Nebojša Dugalić postane vaš saputnik na ovom muzičko-poetskom putovanju kroz vreme?

- Zapravo je obojicu pozvao zajednički prijatelj koji je glavni krivac za nastanak našeg kabarea. Bukvalno nas je primorao da ga napravimo, na čemu smo mu neizmerno zahvalni. Nebojšino i moje prijateljstvo ipak je starije od predstave.

Nebojša se poslednjih meseci posvetio zdravom životu i vežbanju. Delite li i tu vrstu interesovanja?

- Kako da ne. Mene to zaista interesuje, ali, nažalost, nemam spartanski pristup kao on. Malo sebi gledam kroz prste.

Da li poeziju bolje pišete ili je govorite?

- Tuđu bolje govorim, a svoju bolje pišem. Uzgred, svoju mnogo teško učim napamet.

U rimejku kog filma biste se rado pojavili?

- “Before sunset” ili možda “Land and freedom”. U svakom slučaju, to bi bilo nešto što nema nikakvog razloga za rimejkovanje.

Imate li srećan broj?

- Sve više verujem da je to broj Pi. Sve sam druge brojeve probao i ništa.

Kako izgleda jedan vaš sasvim običan dan?

- Kao i svaki drugi dan ni po čemu neobičan.

Ko je vaš omiljeni književni junak?

- Merso iz Kamijevog “Stranca”.

Da li je zaista najvažnije učestvovati ili se računaju samo pobede?

- Najvažnije je učestvovati u pobedama, ali se ponekad one rađaju upravo u porazima.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by UBICE MOG OCA (@_ubice.mog.oca_) on Dec 25, 2018 at 7:56am PST

Koja narodna poslovica vam zvuči najmudrije?

- Nisam dovoljno mudar da bih znao odgovor na to pitanje. Ne znam da li je iko. Ipak, toliko tu ima pameti o koju se čovek može osloniti na svakodnevnom planu. Narodna mudrost je neverovatna, svi je baštinimo, a kao da s njom nemamo baš nikakve veze.

Dajete li sebi novogodišnja obećanja “od 1. januara ću...”?

- Naravno, ali izbegavam da pomenem na koju godinu mislim, za svaki slučaj, da ne ispadnem neozbiljan u svojim očima.

Pamtite li neku zaista ludu novogodišnju noć?

- Pamtim neke davnih godina, ali sada ipak mislim da su te noći tada bile mnogo manje lude od nas.

Pijete li kafu radije sami ili u društvu?

- Sve manje pijem kafu zbog povišenog pritiska i naravno radije, ali nažalost ređe, u odabranom društvu. Ispijanje kafe je ritual za čiju potpunost imam vremena uglavnom samo na odmoru, jer jedino se tada “prikupimo”.

Zbog čega se smeškate ovih dana?

- Zavisi da li se smeškam gorko ili slatko. Mada, čini mi se da je ovo vreme više za “plakuckanje” nego za smeškanje.

Kako glasi najlepši stih o ljubavi?

- Kad ja bejah malo dete kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad postadoh čovek, odbacih detinjstvo.

Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.

A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali je ljubav najveća među njima.

Rođeni ste u Sremskoj Mitrovici. Prepoznajete li se u stereotipima koji prate Vojvođane?

- Ponekad u onima koji prate Sremce. Rođen sam u Sremskoj Mitrovici i bliži mi je sremački ugao gledanja na stvari. Mira Banjac jednom prilikom sjajno je demonstrirala kako Sremac lomi čašu kad lumpuje. Lagano je gurka sa stola, mic po mic, ona padne i rascopa se na komadiće. Čemu žurba kad je ishod isti, srča koja mora da se počisti.