Neven Majstorović: Đurđa je zbog mene u drugi plan stavila karijeru, prijateljstva i sve ostalo, hvala joj na tome

Sa "Svetskog prvenstva“ u Parizu odbojkaši Srbije vratili su se sa novim peharom i još jednom nas učinili ponosnim. Među “zlatnim momcima” koji su, već tradicionalno, izašli na balkon Skupštine Beograda da pozdrave naciju našao se i Neven Majstorović, koji će 2019. godinu pamtiti po divnim dešavanjima na profesionalnom, ali i privatnom planu. U maju se, pre zlatne medalje, okitio zlatnom burmom, koju je razmenio sa izabranicom Đurđom, a 17. marta proslavio je “okrugli”, 30. rođendan.

Da li ste u januaru mogli da naslutite šta će vam sve lepo doneti godina pred vama?

- Ni približno. Đuka i ja verili smo se 2. oktobra, tako da je venčanje bilo izvesno, ali nije sve išlo glatko. Svadbu, zakazanu za 4. avgust, morali smo da otkažemo pošto je u međuvremenu iskrsao kvalifikacioni turnir za "Olimpijske igre“. Praktično bilo je neizvodljivo da priređujem slavlje nekoliko dana uoči najvažnijeg takmičenja. Pitao sam selektora za savet, a on mi je rekao da bi najbolje bilo da sve pomerim za maj, kada završimo klupske obaveze. Međutim, tu je nastao novi problem, jer su svi termini bili zauzeti. Venčali smo se 23. maja, bio je četvrtak. (smeh) U svakom slučaju, 2019. pamtiću kao zlatnu godinu u svakom smislu reči. Mnogo lepog mi je donela.

Jeste li imali vremena za slavlje posle pobede na svetskom šampionatu?

- Već za dan-dva svi se vraćamo u klubove za koje igramo, a neću pogrešiti ako kažem da je najmanje vremena bilo za viđanje sa dragim ljudima. Prvo smo imali doček na aerodromu, pa smo išli na prijem kod predsednika, a uveče je bio skup ispred Skupštine. Tek posle svega toga uspeli smo da organizujemo intimnu proslavu, na kojoj smo okupili članove porodice i najbliže prijatelje. Ja već sutra putujem u Rumuniju i odmah se priključujem klupskim obavezama. To je kolotečina koja u mom slučaju traje sedam godina, a kod nekih kolega i znatno duže.

Negde sam pročitala da ste, pre nego što ste postali reprezentativac, i sami bili među građanima koji su dolazili pred Skupštinu da pozdrave sportske heroje.

- U mlađim danima intenzivno sam pratio utakmice svih reprezentacija i gotovo uvek išao pred Skupštinu da s njima proslavim osvojene medalje. Kada su 2011. odbojkaši bili na balkonu, među njima je bio i moj drug iz detinjstva Aleksandar Atanasijević, ali tada nisam mogao ni da naslutim da ću mu se jednog dana pridružiti. Tri godine kasnije postao sam član reprezentacije, imam više od 120 utakmica u plavom dresu.

Poznato je da reprezentativci imaju malo slobodnih dana u godini, jer ih po završetku sezone u klubu čekaju obaveze za nacionalni tim. Kako se u tako gust raspored uklapa privatni život?

- Teško, ali snalazimo se nekako. Medeni mesec mi je trajao pet dana. (smeh) Đurđa i ja otputovali smo u Grčku, o nekoj dalekoj egzotičnoj destinaciji nismo mogli ni da maštamo. Svaki sportista će vam reći da najbliži podnose najveće žrtve samim tim što tolerišu našu zauzetost i česta odsustvovanja. Na kraju krajeva, i moja supruga je u drugi plan stavila svoju karijeru, prijateljstva i sve ostalo kako bi bila uz mene. Hvala joj na tome.

Koliko ste zajedno?

- Tri godine. Upoznao nas je moj najbolji drug, sa kojim sam sedeo u klupi i u osnovnoj i u srednjoj školi. Sa Đurđom je počeo da se druži na Pravnom fakultetu i sticajem srećnih okolnosti nas je spojio.

Da li je vaša veza bila na daljinu ili ste brzo počeli da živite zajedno?

- Zanimljivo je da smo se prvi put poljubili u jedan sat posle ponoći, a u pet sam imao let za Francusku. (smeh) Nekoliko nedelja smo se dopisivali i čuli telefonom svaki čas, a kad smo videli da ta priča deluje obećavajuće, Đurđa je došla kod mene u Ren. Te prve godine najduže smo bili razdvojeni, viđali smo se kad bi nam obaveze to dozvoljavale. Brzo smo shvatili da želimo da živimo zajedno, ali budući da nismo bili u braku mogla je da ostane kod mene do tri meseca. Onda bi se vratila kući, pa ponovo došla. Od kada smo se venčali sve je mnogo lakše.

Ime vaše supruge često se može videti u rubrikama “najlepše žene poznatih sportista”.

- To mi je veliki kompliment. Kad sam je prvi put video, očarale su me njene oči. Ubrzo sam otkrio da ima i smisao za humor, jako je duhovita. Cenim sve što je učinila za mene i za našu vezu. Teško joj padaju rastanci, ali srećna je što radim ono što volim i ponosna što postižem vrhunske rezultate. Ima beskrajno razumevanje za sve što prati moju karijeru. Volimo se, to je najvažnije od svega.

Često pominjete odricanja članova porodice, kojima ste zahvalni na podršci. Čega ste se vi sve odrekli da biste stigli do trona?

- Propustio sam mnogo toga, ali ne žalim se. To je bio moj izbor. Propustio sam matursku ekskurziju, kao i dobar deo časova u školi. (smeh)

Jesu li vam gledali kroz prste ili ste morali da nadoknadite propušteno?

- Profesori u Osmoj beogradskoj gimnaziji, pre svih razredna Dragana Pavićević, imali su razumevanje za moje izostanke. Nadam se da sam im se osvojenim medaljama na neki način odužio.

Gde ste do sada živeli?

- U Poljskoj, Francuskoj, a poslednje dve godine u Rumuniji. Najviše mi se svidelo u Francuskoj, gde na svakom koraku možete da uživate u kulturnim i istorijskim znamenitostima. U delu zemlje gde sam živeo, blizu Bretanje, i priroda je očaravajuća.

Privikavate li se lako na novu sredinu?

- Naprotiv, svaki početak je novi stres. Mi koji igramo za reprezentaciju obično stižemo poslednji, kad su se ljudi već upoznali i počeli da funkcionišu kao tim, pa moramo naknadno da se uklapamo. Svakako mi je lakše od kada sam sa Đurđom, nego dok sam bio sam.

Ko vam je najbolji drug među kolegama?

- Aleksandar Atanasijević. Bio mi je i kum na venčanju. Uroš Kovačević i on su stubovi reprezentacije, možda i najbolji igrači, uz iskusnog Petrića i Podraščanina. Istovremeno, zaduženi su za dobru atmosferu. Najviše i najglasnije se smeje moj kum, a najčešće meni. (smeh) Skoro je došao novi selektor, Boba Kovač, čovek sa izuzetnom odbojkašom reputacijom. Sa nama je izgradio takav odnos da na utakmicama mora da postoji uzajamno poštovanje, ali van terena opušteno razgovaramo i uzajamno se šalimo - mi na njegov račun, on na naš.

Zbog čega vas najčešće zadirkuju?

- Zbog mladolikog izgleda. Iako sam treći po starosti u timu, često me “prozivaju” kao da su mi 22. Ponekad zamole one koji me ne poznaju da procene koliko godina imam. Niko još nije pogodio. (smeh)

Zanimljivo je da vi niste jedini odbojkaš u porodici Majstorović. Krenuli ste stopama starijeg brata Nikole.

- Mama je trenirala rukomet, tata se nije bavio sportom, ali oboje su želeli da brata i mene usmere na neki vid rekreacije. Nisu ni pomišljali da će sport biti naš profesionalni izbor. Brat je bio odličan odbojkaš, danas je trener, ali se prevashodno posvetio nauci. Predaje odbojku na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje.

I vi ste upisali fakultet.

- Odslušao sam tri godine na DIF-u i dao 27 ispita, ali pošto sam uglavnom u inostranstvu, nisam u mogućnosti da redovno pratim nastavu. Iz tog razloga prebacio sam se na privatni fakultet. Želja mi je da, kad okončam igračku karijeru, postanem trener. Nadam se da će mi diploma biti od koristi za šest-sedam godina, kad prestanem da igram.

Pre tri godine odbojkaška reprezentacija Srbije proživela je pravu dramu, kada se našla u središtu terorističkog napada. Možete li nam ispričati kako je to izgledalo uživo?

- To je bilo 2016. kada smo igrali "Svetsku ligu“. Putovali smo na utakmicu u Iran, preko Turske. Trebalo je da po sletanju u Istanbul pređemo u avion za Teheran i nastavimo dalje. Međutim, spustili smo se na sredinu piste. Nismo imali predstavu šta se dešava, a bilo je očigledno da nešto nije u redu. Posle nekog vremena do jednog putnika stigla je informacija da se na aerodromu desio teroristički napad i da je napolju haos. Dva-tri sata sedeli smo u avionu. Nekima, između ostalih i meni, nije palo na pamet da su vesti iz Istanbula već stigle do naših supruga i roditelja, i da bi trebalo da se javimo kući. Kad smo na kraju stigli do aerodromske zgrade, videli smo užasne prizore. Krvi je bilo na sve strane, butici sa luksuznom odećom i satovima bili su otvoreni i napušteni, ljudi su bežali spasavajući živu glavu... Deo aerodroma bio je potpuno srušen. Eto, dešavaju se i takve stvari. Sreća u nesreći za nas bila je što je, kada smo polazili iz Beograda, na aerodromu “Nikola Tesla” nestala struja, pa je naš let u startu kasnio. Da smo krenuli kad je trebalo, stigli bismo u Istanbul baš u trenutku kada se napad odigrao.