Ivana Španović ekskluzivno za "Hello!": Kraj desetogodišnje ljubavi

Zbog povrede zadnje lože na mitingu u Berlinu, Ivana Španović morala je da završi sezonu pre nego što je planirala. U međuvremenu, naša najbolja atletičarka okončala je i dugogodišnju vezu s fitnes-trenerom Vladimirom Kumrićem, s kojim je, kako otkriva, ostala u prijateljskim odnosima. O krahu ljubavi, izostanku s narednih takmičenja, kao i pripremama za Olimpijske igre u Tokiju, koje bi trebalo da budu pečat blistave karijere duge dve decenije, treća najbolja skakačica udalj svih vremena govori ekskluzivno za "Hello!“.

Povreda vas je primorala da ovu sezonu ranije privedete kraju. Ipak, znajući koliko ste hrabri, pretpostavljamo da već razmišljate o sledećim takmičenjima?

- Nakon svakog snimka kojim precizno utvrde povredu pomislim kako uvek može gore. Ovo nije prva ozbiljna ozleda, pa sam, na sreću ili žalost, naučila da obuzdam emocije i ostanem racionalna. Sve što se završilo pripada prošlosti i uvek nalazim nov izvor motivacije za ono što me čeka. O Tokiju maštam od pobedničkog postolja u Riju 2016, to takmičenje trebalo bi da bude potvrda dvadesetogodišnjem radu, svakom uspehu, neuspehu, srećnoj okolnosti, pehu...

Kako biste opisali povredu nekom ko se nimalo ne razume u disciplinu kojom se bavite?

- Sve što se ispreči treningu, takmičenju, planiranju i radu predstavlja manji ili veći problem za koji treba naći najefikasniji način da se u hodu savlada. Zdravlje je uvek bilo apsolutni prioritet i moje telo je diktiralo prag tolerancije na napor i bol. Nažalost, povrede su sastavni deo onoga što radim i dešavaju se često bez ikakvog znaka upozorenja, kao ova sada u Berlinu. Oporavak zahteva određeno vreme, ali nije nešto što bi moglo da me sputa u daljoj budućnosti.

Osećate li bolove?

- Mi se često šalimo da ako nas ništa ne boli, nešto ne radimo kako treba. (smeh) Šalu na stranu, bol je propratni faktor i neizostavan je. Sve ima svoju cenu, samo je pitanje koliko smo mi spremni da trpimo zarad svojih ciljeva. Odlazim svakodnevno na terapije, koje pomažu da se ubrza proces zarastanja, ali pauza od treniranja u ovom momentu svakako je neophodna.

Koliko traje oporavak, morate li sve vreme da mirujete?

- Trajaće od tri do pet nedelja. Mirovanje je preporučljivo, što meni teško pada.

Prošle godine pukla vam je Ahilova tetiva, takođe u Berlinu, a vi baš i niste skloni povredama. Kako to komentarišete?

- Zdravlje je iznad rezultata. Beskompromisno dajem sebe kad su u pitanju planovi i rad, ali nekada se, nažalost, ne isplate ni sva želja, ni inat i upornost. Najbitnije je da sačuvam zdravlje. Kad dođe do povrede, treba ostati realan i objektivan i ne praviti veću štetu, što je teško u momentu kad ti neko oduzme šansu da se boriš za nešto za šta si se spremao godinu dana. Tim koji oko sebe imam jeste moja druga porodica i glas razuma u trenucima kad su ozbiljne stvari u pitanju. Bezuslovno su predani, beskrajno verujemo jedni drugima, i svi dišemo i živimo kao jedan.

Možemo samo da pretpostavimo koliko vam je teško, videli smo vaše suze, ali i koliko ste omiljeni među koleginicama i organizatorima takmičenja. Čije su vas reči utehe smirile?

- Niko ne može da razume nešto kroz šta i sam nije prošao. Među koleginicama dugi niz godina imam i one koje mogu da nazovem drugaricama. Situacije poput povreda jesu stresne, veoma emotivne i lične, jer svesne smo svakog koraka koji napravimo da bismo se našle na takmičenju, kao i veličine bola koji nastane u samo jednoj sekundi, kad se san rasprsne u hiljade delića. Podrška u takvim trenucima nemerljivo je veća od svake pohvale nakon uspeha.

Kad se ovako nešto desi profesionalnom sportisti, može li da se kaže da mu je to poklonjeno vreme?

- U svom trajanju, fokusu i radu ne možes da stigneš da osetiš umor ili zasićenje. Prinudna ili zaslužena pauza drugačije utiču na psihu, ali telo je u oba slučaja i te kako zahvalno. Vreme za odmor mora da postoji, malo je reći da u njemu uživamo, iako prođe brzinom svetlosti.

Kako ćete ga vi iskoristiti?

- Imam želju da obiđem neke daleke destinacije za koje nisam imala vremena prethodnih godina. Dakle, na putovanjima i uz knjige.

Na Instagramu ste napisali: "Ništa nije večno, osim promene.“ A koliko ste se vi promenili za sve ove godine?

- Promene su konstantne i neophodne. Od prvih juniorskih takmičenja do danas uvek sam se trudila da ostanem dosledna sebi, svojim principima i svemu onome u šta verujem. Nisu me medalje i priznanja definisale kao uspešnog, dobrog ili najboljeg sportistu, već doslednost onome što radim i istrajnost u trenucima slabosti. Moja najveća snaga leži upravo u slabostima, koje umem da upotrebim na pravi način u određenom trenutku.

Šta vas raduje kad ste tužni?

- Sport je definitivno obeležio najduži period mog života. Najjače emocije koje čovek i sportista može da doživi iskusila sam, bar mislim, u najblistavijim i najbolnijih momentima u karijeri. Zahvalna sam na svemu što mi je život pružio a čemu sam se nekad nadala.

Da li je bilo dana kad ste pomišljali da je dosta i da je vreme za neke druge stvari, na primer za porodicu?

- Ova godina bila je puna izazova na više polja. Problemi sa starim povredama, odnedavno i novom, samo su bili potvrda da je telu potreban odmor. Odvojili smo više vremena za to kako bih se u potpunosti oporavila i posvetila novom ciklusu priprema jer o Olimpijskim igrama u Tokiju razmišljam kao o možda konačnoj destinaciji moje karijere. Razmišljam i o porodici i deci, ali u ovom trenutku manjim intezitetom.

Hoćete li nas obavestiti kad se budete udavali?

- Trudim se da intimu sačuvam za sebe jer moj život nije nešto što staje s krajem sportske karijere. Određeno vreme nisam u emotivnoj vezi, ali o tome ne želim da pričam jer mi je privatnost veoma važna. Naš odnos ostao je prijateljski, kakav i treba da bude posle toliko godina. Moje vreme i misli usmerene su na budućnost i sve ono što me čeka na stazi sledeće godine. Ovog puta napravili smo kratkoročan cilj s fokusom na Tokio, posle kog ću, srazmerno uspehu, motivu i želji, pričati o onome što dolazi.