Vesna Dedić: Nisam devojčica i ne treba mi rame za plakanje, niti ja želim nekome da budem uteha

- Bilo je i lepših i boljih leta, ali ovo je drugačije. Osećam se kao tinejdžerka koja jedino razmišlja kako da se zabavi. Ćerka mi je odrasla, nemam muža da bih razmišljala kako da mu ugodim, sve radne obaveze završila sam kao fabrička radnica koja je prekoračila normu. Znam da počinje nova životna faza - priznala nam je Vesna Dedić, koju smo ovih dana sreli na Crnogorskom primorju. Njen 11. roman, “Nikad nisam”, za mesec dana našao se u vrhu top-liste najčitanjih, a na pomen tiraža autorka skromno odgovara:

- Jutros sam pozvala Lenku i Sanju Marinković da im kažem da mogu da budu ponosne na mene. U poplavi javnih ličnosti koje same sebe hvale kao najbolje, jedine, najlepše, maestralne i najuspešnije, mene je sramota da govorim o tome, iako bih imala čime da se hvalim.

Recite nam onda, da li je odlazak na Ibicu bio hir koji ste odavno želeli da ispunite?

- Baš tako. Kada sam bila neopisivo mlada bile su sankcije i ratovi, a plata od tri marke nije bila dovoljna ni za “kartu do Prištine”. Posle sam postala majka, a Ibica nije baš mesto gde žena sa detetom može da uživa. Ovog leta, dok je Lenka bila sa svojim društvom, a sin Sanje Marinković u letnjem kampu stranih jezika, nas dve prvi put smo krenule na Ibicu. Provele smo se fantastično. I narednog leta planiramo bar pet dana na tom ostrvu.

Može li javna ličnost sebi da dozvoli luksuz da tokom godišnjeg odmora isključi telefon i ostane nedostupna za sve, pa i za aktuelne vesti?

- Javna ličnost može, ali ja - kao vlasnik izdavačke kuće, pisac najpopularnijeg letnjeg romana i radnica "Radio-televizije Srbije“ koja sredinom avgusta počinje snimanje novog serijala “Balkanskom ulicom” - uvek sam za kompjuterom, pa tako i na odmoru. Ne žalim se, drugačije ne bih umela.

“Nikad nisam sumnjala u to da si žena zmaj“, jedan je od komentara koji se mogu pročitati na vašem profilu na Instagramu. Da li je to pravi opis vaše ličnosti?

- Nije. Zmaj bljuje vatru, a ja nisam ta žena. Ja sam više ono što su naši preci govorili “čovek-žena” i “žena-kuća”. Ne bi ni emisija “Balkanskom ulicom” ni moji ljubavni romani bili toliko nežni da sam neka “bljuvačica vatre”. Nisam ni zmaj, ali ni uplašena srna. Možda neka ptica, lastavica.

Kada se pogledaju vaše fotografije na društvenim mrežama, prvi utisak su divne haljine i širok osmeh. Ipak, poslednjih meseci čitali smo i intervjue u kojima ste otvoreno govorili o tome da ste u životu često plakali. Prepoznajete li se u Remarkovoj rečenici: “Haljine ponekad pomažu više nego reči utehe”?

- Uvek sam se bolje osećala kad plačem u lepoj haljini i sa lepršavom frizurom, nego u trenerci i masne kose. Osmeh je odraz mog karaktera, a ne raspoloženja. Kada se smejem, to ne znači uvek da sam srećna, ali znači da verujem da ću biti, možda već sutra.

Da li s godinama lakše ili teže pustite suzu?

- Mlad čovek se stidi suza, a zreo bi sve dao da ga nešto i dalje može toliko dirnuti da zaplače. Kad sam bila mlada, krila sam suze i od same sebe, jer je mladost buntovna, a ne plačljiva. U mladosti sumnjamo i u svoje najbolje osobine, pa preziremo slabost. U mojim godinama lako se plače, jer nema stida. Moram priznati da plačem samo na lepotu. Brige i problemi u meni bude snagu, a lepota i dobrota - nežnost i suze.

Koju pouku biste voleli da iz više nego sugestivnog “nikad nisam” izvuku čitateljke koje se identifikuju sa vašim junakinjama?

- Pre svega da nauče da kao lepši deo života posmatraju budućnost, a ne prošlost. Volela bih da u zagrljaju muškarca koga vole nikada ne zaborave ko su bile pre nego što su srele Njega, da one koje su same budu srećne što su slobodne, da budu nežne prema svojim slabostima i sebi oproste svaku grešku, umesto da im život obeleži kajanje. Ljubav nije patnja i mučenje, pa ne treba juriti i popravljati onog koji nam ne ulepšava život.

Pamtite li trenutak kada ste sebi prvi put rekli: “Nikad nisam, ali sad ću to učiniti”?

- Svaki dan mi je obeležen pitanjem šta nikada nisam, a želela bih. Nisam uvek imala hrabrosti da ga samoj sebi postavim, niti da uradim ono što želim. Za mnoge stvari koje “nikad nisam” odavno je kasno i zato volim što najveći broj mojih čitateljki čine mlade žene, devojke. Verujem da neće, poput moje generacije, sa pedeset godina shvatiti koliko su glupo predavale život, kao da je tuđi, nekim pogrešnim ljudima.

Koliko smo spremni da, kako vreme prolazi, ostavimo po strani sujetu, društvene norme, mišljenja okoline i kažemo “jednom se živi”?

- Statistike pokazuju da se i muškarci i žene radije predaju navikama i stereotipima, pa ostare pre vremena, nego što reaguju po principu “nikad nisam, ali sad ću”. Nisam često u prilici da svoju generaciju vidim kao poletnu i punu života. Ne volim ni da ih slušam kada se prisećaju prošlih i lepših vremena. Zato se valjda družim sa ljudima koji, kao moja junakinja, veruju da je budućnost lepši deo života, ma koliko godina da imate.

Šta ste mislili da nikada nećete reći ili uraditi, a život vas je demantovao?

- Mislila sam da ću sve uraditi, ali me je život demantovao i pokazao da ne zavisi uvek sve od onoga koliko znam, umem i mogu.

Koliko vam je bliska ona, neki bi rekli, tipično ženska rečenica: “Jednog dana kad poludim, pa pokažem celom svetu...”?

- Nemam tu vrstu inata, ali uprkos godinama imam milion želja, poslovnih i emotivnih, i dovoljno energije da verujem da ću svaku ispuniti. Imam i dovoljno iskustva da ne patim ako doživim i poneki poraz. Kada iškolujem Lenku, postaću problematična i hirovita penzionerka, razmažena majka, ljubavnica i prijateljica. Do tada ću i dalje biti odgovorna.

Ako uzmemo u obzir vašu izjavu “pišem i po dvadeset sati dnevno”, šta stane u preostala četiri?

- Razgovor sa ćerkom i malo sna. Naravno da ne pišem po dvadeset sati dnevno cele godine, već samo u finišu. Ostalih dana pišem od ranog jutra do deset, a onda obavljam obaveze oko “Balkanske” i ostalih projekata na kojima radim. Živim po rokovniku, bukvalno su mi obaveze i izlasci, putovanja i kafe sa drugaricama isplanirani po tri meseca unapred. Samo Lenka ima pravo da menja rokovnik.

Da li se u vašem životu pojavio muškarac zbog koga vam se, i pri samoj pomisli na njega, na licu pojavi osmeh, a srce zatreperi?

- Znate da ni sa dvadeset godina nisam pričala o svojim ljubavima. Sve što sam naučila o muškarcima zbog kojih sam imala osmeh na licu i koji su mi taj osmeh skidali stavila sam u svoje romane, u neke rečenice koje izgovaraju moje junakinje. Jedina kojoj podnosim detaljan raport o svom emotivnom životu je Lenka.

Jeste li se saživeli sa emotivnom slobodom do te mere da biste je teško menjali za zajednicu ili biste bili spremni na novi bračni pokušaj?

- Volim svoju slobodu, ali verujem da će se u mom životu pojaviti muškarac koji će umeti sa mnom da deli radost. Nisam devojčica i ne treba mi rame za plakanje. Iskreno, ne želim ni ja da bilo kome budem uteha. Volela bih da živim sa nekim ko neće strepeti da ću ga ostaviti i ko se neće plašiti moje slobode.

Kakvi su televizijski planovi? Hoće li se nastaviti emitovanje “Balkanske ulice”, za koju se proletos šuškalo da će biti ugašena?

- Zvanično ne znam ništa. Pišem mejlove i iznosim ideje za narednu sezonu, pripremila sam odličan koncept za obeležavanje 18. rođendana emisije, gotovo je i rešenje za novu scenografiju. Zamolila sam da mi posle četiri godine dozvole da traje sat vremena, kao nekada, a ne pola sata. Ali, odgovora nema. Kafka odavno živi u "RTS-u“ i ja sam valjda već četiri godine u “procesu”.

Laska li vam što se vaše ime prvo pojavi na internet pretraživaču kada se ukuca Vesna, ispred Trivalić ili Zmijanac?

- Nisam to znala. Laska mi, svakako, ali da sa sam ja internet pretraživač, nikada sebe ne bih stavila ispred Vesne Trivalić ili Vesne Zmijanac. Možda sam u poslednjih nekoliko godina više od njih radila, ali sigurno nisam zanimljivija, niti je moje stvaralaštvo vrednije.