Aleksandra Ivanović nakon pogibije pilota koga je volela: Vladimir je bio vitez, rizik je bio sastavni deo njegovog karaktera

Vest o smrti Vladimira Bulata, pilota koga je volela i sa kojim je proživela mnoge uzbudljive trenutke, slomila je urednicu “Jutarnjeg dnevnika” Televizije "Pink“. Šta se dogodilo tog kobnog 18. jula saopštila joj je majka. Posle prvobitnog šoka i potvrde kolege Mladena Mijatovića da u padu aviona “Zlin”, koji se, iz nepoznatih razloga, srušio nekoliko stotina metara od aerodroma kod Ečke, nema preživelih, Aleksandra Ivanović potpuno je zanemela. Sa Vladimirom je bila u emotivnoj vezi godinu i po, zajedno su proslavili rođendane u junu i, mada su stavili tačku na ljubav, ostali su dobri prijatelji. Redovno su se čuli, a ovih dana trebalo je i da se vide. Umesto toga ispratila ga je na večni počinak. U razgovoru za “Hello!” Aleksandra otkriva da je on zauvek obeležio ne samo njen već život svih koji su ga poznavali.

- Mama je plačući ponavljala “Bulat, Bulat”. Tako je zvala Vladu. Prenula me je iz sna, a znajući koliko je on sjajan pilot, nije mi palo na pamet da je moglo nešto da mu se desi. Pozvala sam kolegu Mladena koji je izveštavao o tom događaju. Uz komentar da je slika loša, rekao je da će mi se javiti. Kad mi je saopštio da pilot, nažalost, nije preživeo, zanemela sam.

I dalje ne zna šta se tačno desilo, čekaju se rezultati istrage. U šoku je, baš kao i Vladimirova porodica, kolege i prijatelji.

- Šok i neverica su jedini osećaj u ovom trenutku. Kao da vam neko stisne dušu i srce, i ne možete da dišete.

Aleksandra i Vladimir ne samo da su rođeni iste godine, već su odrasli na istim vrednostima.

- “Prohujalo sa vihorom” i “Doručak kod Tifanija” gledali smo, maltene, jednom nedeljno, samo nam je “Top gan” bio draži. Povezivala nas je i ljubav prema Ečkoj, odakle je moja baka, a on je tamo dolazio zbog aerodroma. Kada me je prvi put tu doveo, ostala sam sa njegovim kolegama ispred hangara. Dok je izvodio akrobacije toliko sam vrištala od straha da su se svi smejali. Nisam smela da gledam iako je bilo božanstveno. Objašnjavao mi je da je najbezbedniji kad je avion na velikoj visini, jer, šta god da se desi, ima vremena da reaguje. A kad se spusti nisko, najvažnije je da ne izda mašina.

Očevici koji su kobnog dana bili na okolnim njivama iznose različite tvrdnje. Jedni navode da se nije čuo motor, drugi kažu da jeste. Aleksandra se seća da je držala zatvorene oči i kad je prvi put sa Vladimirom letela tim istim “Zlinom”.

- Sedela sam napred, on je bio iza. Ispred mene su bili komandna tabla i upravljač, Vlada mi je pričao kako se balansira, da avion mora da bude u ravni sa horizontom. Bez najave mi je prepustio komande i sve snimio. To mi je najdraža uspomena.

Ubeđen da je rođena za pilota, organizovao je kolegu da joj daje časove letenja.

- Znajući da nema šanse da sam baš toliki talenat, zamolila sam pilota da preuzme komande, ali pre nego što smo uzleteli dogovorili smo se da učinimo Vladi i da ja upravljam. Avion ima dve papučice, a jednu sam nagazila toliko jako da sam sletela sa staze i levim krilom završila u njivi sa kukuruzima. Smejali smo se tome, a kad smo dostigli određenu visinu, Vlada koji je pored nas leteo “Zlinom” počeo je akrobacije. Na nebu to izgleda veličanstveno, žao mi je što nisam snimila. Sad pogotovo. Baš dugo je bio okrenut naopačke, što je, kako mi je njegov kolega otkrio, vrlo opasno, jer može da se onesvesti usled dejstva G-sila.

Iako je Vladimir završio pilotsku školu i učio od najboljih, to mu nije bilo dovoljno i jedva je čekao da prođe obuku na mlaznom avionu “Galebu 4”.

- Taj avion napravili su naši ljudi, u velikoj Jugoslaviji. Ponosili smo se time i šalili kako smo se zaljubili jedno u drugo jer smo nostalgični, Titovi pioniri.

Upoznali su se slučajno. Njemu se dopalo kako je ona obučena i otvoreno joj je rekao da takvih žena više nema. Kad su zajedno obilazili vintidž radnje u Njujorku, na komentar prodavačice da je divno kad neko ko nije Amerikanac voli taj stil šalio se da je zato i doveo Aleksandru kod nje.

- Drugi put je bio sam u San Francisku i slao mi je fotografije tašni, siguran da će mi se dopasti. Nisam mogla da se odlučim, nije ni on, pa mi je doneo sve tri.

Jednu od njih je namenski ponela na sahranu. Obukla je i haljinu koju je mnogo voleo.

- Vladimir je bio neobičan, uporan, vredan, pun elana. Moje drugarice su govorile da je džentlmen, zvale su ga “dasa”, a meni je bio vitez. Negovao je prijateljstva iz detinjstva, često je za društvo priređivao večere. Sam je kuvao, specijalnost mu je bila italijanska kuhinja i ne samo da je nabavljao najkvalitetnije sastojke, već je i vino moralo da bude vrhunsko. Ništa osrednje ga nije zanimalo. Sve što je radio prethodno bi do tančina usavršio. Umeo je i druge da pogura, da ih natera da izvuku najbolje iz sebe u svemu što rade. Ponekad je bio vrlo direktan u komunikaciji, ali svi su znali da to ne radi iz zle namere. Naprotiv. I kad sad mislim o njemu, kroz glavu mi prolazi da je rizik bio sastavni deo njegovog karaktera, težio je visinama, često na samoj ivici, ali i to je radio sa stilom.

Vladini prijatelji, koji se danima opraštaju od njega, navode, između ostalog, da je bio veoma duhovit. “Sigurno će mu nebo za koje je živeo podariti posebno mesto”, napisao je jedan od njih, a žena koju je toliko voleo da ju je i na nebo vodio, dodaje da je bio toliko originalan kao da nije bio iz ovog vremena. O svemu su otvoreno pričali. Znala je da je imao brak koji je završen pet godina pre njihovog poznanstva i devetogodišnjeg sina, a otkrio joj je i zašto obožava zvezde i svemir.

- Kao dečak zaljubio se u “Ratove zvezda” i od tada ga zanimaju kosmos i astronauti. Letenje je za njega bilo sloboda, na nebu se osećao najbolje, najsigurnije. Pričao mi je: “Gore nema granica. Mogu sve što poželim!” Toliko je živeo tu svoju strast da sam bez velikog nagovaranja pristala da letim sa njim čime god je predložio: cesnom, pajperom, helikopterom, hidroavionom. Toliko me je “navukao” na akrobacije da mi klasični letovi više nisu zanimljivi. Živeo je punim plućima. Ja, koja sam uvek bila obazriva i nežna, uz njega sam naučila šta je strast.

Svesni da im se planovi za budućnost prilično razlikuju dogovorili su se da završe emotivnu vezu. Ali, i dalje nisu mogli jedno bez drugog. Nisu ni pokušavali da nađu nove partnere, pa su, da bi olakšali raskid, isplanirali da se vide i posvađaju se.

- Našli smo se na Zemunskom keju. Dugo smo se šetali i razgovarali, i kad smo zaključili da je to to, odlučili smo da idemo kućama. Onda je on rekao kako je to bezveze, da to mogu kad hoću, ali prvo nešto da pojedemo. Ušli smo u restoran, ubrzo je stigla muzika za naš sto, i kad su počele pesme Arsena Dedića, koga oboje volimo, zaboravili smo na raspravu. Kući smo pošli zajedno, zagrljeni.

Sad kad ga nema, ostaju uspomene. Aleksandra pamti da ju je jednom, dok je pričao o smrti nekih kolega, pitao da li bi ona žalila za njim ako bi poginuo.

- Rekla sam mu da se ne šali s tim, a on je ravnodušno uzvratio: “Pa šta i ako mi se to desi?” Znam da ne bi voleo da nas vidi kako tugujemo. Slavio je život i uvek se šalio sa mnom: “Je l' znaš ti da sam ja najbolji akrobatski pilot u Srbiji? Zato što sam jedini civilni.”

Ako je za utehu, Vladimir je u nepunih pet decenija proživeo više nego mnogi drugi koji su dočekali duboku starost, kaže Aleksandra.

- Nikad mu nije bilo dosta izazova, stalno je radio adrenalin. Uvek je pomerao granice, bio gladan novog znanja, ulagao mnogo u sebe i svoje strasti, što mi se mnogo dopadalo. Bio je uspešan u svemu što je radio, menjao je poslove, a poslednjih godina ga je zanimao IT sektor. Kad bi nešto poželeo, to bi i ostvario. Tako je učestvovao u snimanju spota Kaje Žutić, imao je predtačku na koncertu “Iron Maiden” na Kalemegdanu. Smejao se kad su mu pričali da je neko iz benda, takođe zaluđenik za avione i letenje, sve vreme urlao: “Padni, padni!” Radio je ono što je voleo, to je smatrao svojom slobodom i razumela sam ga. Letenje je voleo svim srcem, na kraju je tu ljubav i životom platio. Jasno mi je sve. Jedino ne shvatam zašto ljudi najčešće umiru od onoga što najviše vole. Jer, ko može da kaže da legendarni Ajrton Sena nije bio dobar vozač "Formule“? On je vozio sa svom životnom strašću, a takav je bio i Vladimir.