Dragana Katić: Kajem se samo što neke ljude nisam umela dobro da čujem

Dragana Katić je voditeljka koja šarmira svojim osmehom, harizmom, plenu svojom neposrednošću, ali postoje i neke male stvari koje ljudi ne znaju o njoj.

U razgovoru za Hello! Dragana je otkrila i poneku tajnu...

U kojoj situaciji ste poslednji put sebe ohrabrili rečenicom “Nikad nije kasno”?

- Kada sam nedavno posle višemesečne pauze krenula u teretanu, uverena da ću moći da vratim nekadašnju kondiciju.

Ponese li vas nekad atmosfera u studiju pa sa ekipom emisije nastavite provod u nekom lokalu?

- Nebrojano puta smo posle snimanja osvanuli u kafani. Ekipa smo i u studiju i van njega. Postali smo baš dobri drugari.

Koja vam je omiljena pesma za provod, a koja za tugovanje?

- “Da smo živi i zdravi još godina sto” je moj omiljeni refren kada su najdraži ljudi sa mnom. Mnogo je pesama za tugovanje, a u poslednje vreme to je “Da se opet rodim’’. Svaki put me rasplače.

Kažu da posao i prijateljstvo ne treba mešati, ali vi među kolegama imate bliske prijatelje.

- Za sve ovo vreme samo mi se jednom desilo da sam se “opekla”. Imam nekoliko velikih, dugogodišnjih prijatelja sa kojima radim i sa kojima sve delim. Veoma sam ponosna na naš odnos.

Koje loše osobine ste se sa zadovoljstvom otarasili?

- Brzopletosti. Još nisam naučila da je kontrolišem.

Šta je najveća predrasuda o Dragani Katić?

- Da sam hladna, rezervisana, a ja sam prema ljudima koje ne poznajem i koji mi se ne dopadaju samo uzdržana.

Kada ste se poslednji put vi suočili sa nekom predrasudom?

- S godinama i iskustvom otarasila sam se predrasuda. Svakog čoveka i svaki događaj posmatram i analiziram iz više uglova i procenjujem samo na osnovu onoga što vidim i čujem.

Imate li neki hobi?

- Ne. Nisam ga ni kao dete imala.

Jeste li ikada, makar kao devojčica, maštali da postanete pevačica?

- Jesam. Volela sam da pevam i imam energiju kao Tereza Kesovija, ali su mi muzički znalci srušili snove. I sada me svi ućutkuju kad počnem da pevam, čitaj: derem. (smeh)

Kako ste preživeli tinejdžerske dane?

- Sve mi je bilo komplikovano i sve sam lično doživljavala. Ni sada se, nažalost, nije mnogo promenilo. Još maštam i očekujem, i još sam emotivno nezrela.

Malo je poznato da ste svojevremeno igrali u beogradskim amaterskim pozorištima. Da li vam je žao što niste postali glumica?

- Sa dvadeset jeste, ali kada sam počela da radim ovaj posao, potpuno sam se pronašla. Sada bih malo mogla da počnem da razmišljam i u tom smeru. Ne bi mi trebalo mnogo da se vratim u taj film. Učila sam od velikih majstora.

O kojoj ulozi ste maštali?

- O svim Nušićevim ženama.

Koji je vaš omiljeni film?

- “Lovac na jelene”.

A knjiga?

- “Tvrđava” i “Koreni”.

Kada biste napisali roman o svom životu, koji naslov biste mu dali?

- “Lice deteta”.

Jeste li upoznali muškarca koji vam je rekao: “Mislio sam da si potpuno drugačija”?

- Jesam, ali samo muškarca do koga mi je stalo, jer bacam masku.

Šta je najveća prednost ljubavi u zrelim godinama?

- Možeš u svakom trenutku da kažeš i pokažeš da nekoga voliš. Nema kalkulacija i tumačenja. Oslobođen si očekivanja koje imaš u mladosti.

Šta je vaš najveći strah?

- Osećaj nemoći.

Kajete li se zbog nekog svog “ne”?

- Kajem se samo što neke ljude nisam umela dobro da čujem.