Milica Dabović: Najviše na svetu volim kada smo Simon i ja isto obučeni || Hello Magazin!

Posle ostvarenja svog najvećeg sna i osvajanja medalje na "Olimpijskim igrama", kapiten naše košarkaške reprezentacije Milica Dabović odlučila je da se oprosti od profesionalnog sporta i započne novi život. Zvanično zbogom sportu koji trenira od četvrte godine rekla je 23. novembra u Kraljevu, kada je odigrala poslednju utakmicu u karijeri. Šarmantna tridesetčetvorogodišnjakinja pre svega planira da se posveti organizaciji svog košarkaškog kampa, ali i uživanju sa partnerom Simonom Šiklićem, sa kojim je godinu i po u vezi. Srećni par polako pravi planove o zajedničkom životu, a Dabovićeva konačno može da se posveti svim onim stvarima koje voli, a za koje do sada nije imala vremena. Jedna od njenih velikih ljubavi je i moda, te sve češće sarađuje sa domaćim dizajnerima.

Od kada je moda sastavni deo vašeg života?

- Od malih nogu. Kao devojčica najviše sam volela košarku, ali je moda uvek bila na visokom drugom mestu. Još tada sam volela da se oblačim drugačije od ostalih i da imam unikatne komade. To je bio moj imperativ i kada sam bila devojčica koja nije imala novca da priušti neke skuplje stvari, ali i kasnije, kada sam zarađivala i kada sam mogla da kupim i ono što ne može svako.

Spadate li u žene kojima nije žao da izdvoje veliku svotu novca kada vam se dopadne neki komad?

- Nisam tip koji olako troši novac jer sam svaki dinar teško zaradila i ne bacam ga. Volim da priuštim sebi stvari koje mi se sviđaju, ali svakako ne kupujem komade koji koštaju po nekoliko hiljada evra.

U poslednje vreme često ste deo modnih revija i reklamnih kampanja, kako se snalazite kao manekenka?

- Imam dosta poziva od domaćih dizajnera i uvek im se rado odazivam. Nedavno sam sa Irenom Grahovac dogovorila saradnju i od nje sam dobila dve predivne bunde, što me je mnogo obradovalo. To je komad koji mi je uvek bio preskup, a nekako je svakoj ženi, pa i meni, drago da ponese krzno.

Odrasli ste sa još dve sestre, koliko ste jedna na drugu uticale kada je reč o stilu odevanja?

- Moja najstarija sestra Jelica pre dvadesetak godina bila je vrlo atraktivna devojka od koje sam rado krala modne trikove, ali sam izgradila sopstveni stil. Najviše volim da nosim široke pantalone i trenerke, neobične majice i mnogo unikatnog asesoara. Moje sestre se uglavnom šale na račun mog stila, jer su njih dve dosta drugačije. Jelica voli čipku, kožu i štikle, dok je Ana prava dama koja najradije nosi haljine i druge elegantne komade.

Koliko ste uticali na stil odevanja svog momka?

- Mnogo je više on uticao na moj stil nego ja na njegov. Simon je čovek koji voli skupe i markirane stvari, tako da me često odvede u Valentino i Balmain radnju i traži od mene da izaberem stvari koje će mi kupiti. Uglavnom biram istu odeću kao njegovu, jer najviše na svetu volim kada smo isto obučeni. U tome uživam.

Francuskinje važe za najbolje odevene žene, da li je život u toj zemlji uticao i na vaš stil?

- Žene koje žive u Parizu ili na Azurnoj obali zaista su predivno odevene, međutim, u Lionu, gde sam ja živela, nije baš tako. Iako je to jedan od najbogatijih gradova na svetu, žene tamo nose skupocenu garderobu, a i nisu baš vešte u stilizaciji. Slično je i sa Ruskinjama. Dok sam živela tamo uglavnom sam viđala žene koje na sebi imaju po nekoliko hiljada evra, ali sam retko nečijom odevnom kobinacijom bila oduševljena. Mislim da su Srpkinje najuspešnije u tome, jer i sa malo para umeju da izgledaju dobro.

Da li vam je tokom karijere bilo važno da i na terenu izgledate dobro?

- Svakoj ženi je bitno da dobro izgleda, naročito kada znate da vas toliko ljudi gleda.

Kakva su vam osećanja po pitanju završne utakmice sa reprezentacijom?

- Srce mi se cepa na dva dela. S jedne strane, znam da će mi biti vrlo teško što napuštam košarku, a, s druge, uživam u novom životu koji nisam imala kao profesionalni sportista. Košarka je bila ljubav mog života, ali sada uživam u nekim drugim stvarima. Pre svega, fokusirana sam na organizaciju mog kampa koji će se od 4. do 13. avgusta prvi put održati u odmaralištu `Mitrovac`.

Kome je namenjen vaš kamp?

- Svim devojčicama uzrasta od pet godina pa naviše. Nema ograničenja što se tiče starosti. Želim da dok traje kampa živim sa tom decom i da ih učim, ne samo košarci već životu. Prioritet mi nije da ih naučim kako da budu dobri sportisti već pre svega dobri ljudi. Ja sam mnogo toga morala da naučim tako što sam glavom udarala kroz zid i pored toga što sam iz šestočlane porodice u kojoj svi treniraju košarku. Želim da im olakšam put. Imam dve devojke koje imaju svoje škole košarke i koje su već radile u kampovima, tu će biti i pedijatar i nutricionista koji će im davati savete o zdravlju. Moj cilj je da se svako dete u mom kampu oseća kao kod kuće i da svi budemo kao jedna porodica.

Da li vas Simon podržava u organizaciji?

- Naravno, njemu je jako stalo da sve to uspe. Meni se često desi da se iznerviram jer organizacija nije nimalo lak posao. Po čitav dan jurite sponzore i radite mnoge druge stvari, a na kraju dana ništa niste završili, a svašta ste radili. To ume da deprimira, ali on je uvek tu da me smiri. Uglavnom mi kaže da sam tek počela da živim van košarke i da moram polako da se privikavam na nov način života.

Po završetku "Olimpijskih igara" planirali ste da se povučete samo iz reprezentacije, zašto ste u međuvremenu u potpunosti odustali od košarke?

- Odluka je došla iznenada, iako nikada nisam imala tako dobre ponude kao ove sezone. Pričala sam sa mnogim velikim sportistima i svi mi kažu da sam uradila pravu stvar i da čovek treba da se povuče kada je na vrhu. Sledeće godine punim trideset pet i normalno je da uskoro neću više moći da pružam maksimum na terenu, tako da je bolje da odustanem na vreme.

Čime planirate da se bavite u budućnosti?

- Za sada želim da se odmaram i da uživam, mada mi organizacija kampa oduzima toliko vremena da to najmanje radim. Osim toga, pišem autobiografiju, a kasnije ćemo videti. Sada pre svega želim da budem u Beogradu i da uživam u običnim stvarima kao što su šetnje Kalemegdanom, trčanje na Tašmajdanu ili odlazak u bioskop.

Koliko je često Simon sa vama u Beogradu?

- On je malo ovde, malo u Francuskoj, ali putuje i u druge zemlje kada mu posao to nalaže. Lepo funkcionišemo iako nismo stalno zajedno.

Planirate li uskoro brak?

- Zajedno smo godinu i po dana, ali nismo se još ni verili. Znam da će se to dogoditi kada se budem najmanje nadala i da će me iznenaditi na najlepši mogući način, a za ostalo ćemo videti. Ne žurimo.

Hoćete li sa Simonom zasnovati život u Beogradu ili Kanu?

- To je teško pitanje. On ne može ovde, a ja ne mogu tamo, tako da nije lako doneti tu odluku. Razmišljamo o tome da se zajedno preselimo u Barselonu, jer je to grad koji odgovara i meni i njemu.

Ljudi su srdačni i sličnog temperamenta kao Srbi, klima je odlična, a arhitektura prelepa. Zaljubljena sam u Barselonu i to je možda jedini grad, osim Beograda, u kome bih volela da živim.

Zašto vam se ne dopada život u Kanu, gde je Simon odrastao?

- Nisam osoba koju fascinira džet-set, niti svakodnevno trošenje ogromnih svota novca. Često idem tamo, ali mi je besmisleno kada se za večeru izdvajaju stotine evra. Često Simonu kažem da neću da idem u restoran, već ću sama da nam spremim obrok kada pomislim na te cene. S druge strane, on je tamo odrastao i naučio je na takav način života, tako da mu ovde ne odgovara.

Ipak, zbog vas često dolazi u Beograd?

- Svakako, čak nam je nedavno kupio stan na Vračaru, koji sada polako sređujemo.

Uživate li u uređenju novog doma?

- Naravno, ali moram da priznam da je sada mnogo drugačije nego kada sam sređivala svoj stan. Tada sam se ja pitala za sve, a ovog puta moram da udovoljim i Simonu. Zapravo, kada je kupio stan, predložila sam mu da ga on uredi onako kako misli, ali on je taj posao prepustio meni. Međutim, uvek kada se konsultujem sa njim ispostavi se da imamo potpuno suprotne ukuse, ali lako sve to rešimo.

Razmišljate li o roditeljstvu?

- Jedva čekam da se ostvarim kao majka i znam da ću uživati u tome, ali takođe znam da još nije pravo vreme. Još imam dosta obaveza, želim malo da putujem i da se posvetim sebi, jer nisam od onih žena kojima bi prijalo da joj babe i dede odgajaju decu. Želim da se, kada budem majka, u potpunosti posvetim svojim mališanima.