Darko Kostić: Širi krug ljudi nije dostojan da vidi moje modele

Već posle prve samostalne revije, koju je održao 2000. godine, Darko Kostić prepoznat je kao jedan od najtalentovanijih dizajnera svoje generacije. Taj epitet prati ga i danas, gotovo dvadeset godina kasnije. Onima koji misle da je mogao više ili bolje poručuje da ništa ne bi menjao, ponosno ističući da je, iako nikada nije činio ustupke okolini i trendovima, ostvario svoj san. Cenjeni kreator retko se može sresti na gradskim dešavanjima, čak i modnim, intervjue daje još ređe, a na pitanje zbog čega je u ilegali lakonski odgovora: “Asocijalan sam.”

Odavno vas nema u javnosti. Svestan izbor ili sticaj okolnosti?

- Reč je o ličnoj odluci, verovatno najboljoj koju sam ikada doneo. Ne želim da se moje ime dovodi u isti kontekst sa raznoraznim ljudima koji se danas bave modom. Nemam ništa protiv njih, ali biram način na koji ću plasirati svoj rad, za koji sam, uzgred rečeno, dobio brojna prestižna priznanja. Imam privilegiju da se bavim profesijom koju volim, a činjenica da su svi modeli iz dosadašnjih kolekcija rasprodati dovoljno govori da moj posao ne zavisi od toga da li sam u medijima ili ne.

Mnogi ljudi iz javnog života tvrde da im bez pojavljivanja u medijima nema profesionalnog opstanka.

- Možda to važi za glumce ili pevače, ali ja kao dizajner zavisim isključivo od svojih kolekcija koje su, da dodam i to, namenjene uskom krugu ljudi - što zbog ekskluziviteta, što zbog cene. Trenutno nemam želju da se eksponiram na bilo koji način, čak sam odbio ponude da napravim dve velike revije u Beogradu i u Podgorici.

Neko bi mogao da pomisli da ste se ulenjili.

- Za mene svašta mogu da pričaju, ali nikako da sam lenj. Jednostavno, previše ljudi danas se bavi ovim poslom, a znate kako se kaže: u vreme moralne krize treba ostati po strani. Smatram da širi krug ljudi nije dostojan da vidi moje modele. Svestan sam da će ova izjava izazvati oprečne komentare, ali stojim iza nje. Da li znate, a to je lako proveriti, da jedan moj snimak na “Instagramu” ima više od tri i po miliona pregleda? Ni ljudi iz sveta šou-biznisa, koji imaju znatno veći broj pratilaca, ne mogu time da se pohvale.

Možete li da napravite paralelu između današnjeg vremena i onog od pre petnaestak godina, kada ste i sami ozbiljno zakoračili u modni svet?

- Prvu reviju imao sam na manifestaciji u okviru koje je izlagalo četrdeset mladih dizajnera. Danas niko od njih ne postoji, kao što nema ni entuzijama koji je tada bio dominantan. Bilo je to jedno zdravo vreme, kada je svaki početnik nastojao da se nametne svojom kreativnošću. Ja ni danas ne znam drugačije.

 

Koliko ste se vi lično promenili?

- Do te mere da sam se povukao u svoj svet, da polako postajem asocijalan. Bojim se da ne završim tragično. Mentalno. S druge strane, mogućnost da živim onako kako želim privilegija je retkih. Nikada nisam radio ono što mi ne pričinjava zadovoljstvo, pa neću ni sada. Dostojanstveno sam se povukao. Čuvam mentalnu snagu za vremena koja dolaze.

Pre nekoliko godina izjavili ste: “Nisam ništa zaradio, ne posedujem materijalne vrednosti. Zarada mi nije primarna, u suprotnom bih radio konfekcijske modele.”

- Još stojim iza tih reči. Niti sam stekao materijalne vrednosti, niti sam radio da bih zaradio. Prioritet mi je bio da imam tehniku u rukama, da, ako zatreba, uvek mogu sam da krenem iznova. Realno sagledavam stvari i jasno mi je da od mode ne mogu da napravim biznis, pre svega zato što ne postoji odgovarajuća infrastruktura. Jednog dana će to možda biti moguće, ali sada nije.

Koji je najveći kompromis na koji ste pristali?

- Još ga nisam napravio. Kompromisi imaju smisla samo ako se prave zarad velikog novca, ali mene novac ne inspiriše. Ja sam umetnik nadahnut isključivo mogućnošću razvijanja svojih ideja.

 

Koliko puta ste se u dosadašnjoj karijeri susreli sa nerazumevanjem okoline?

- Kad se osvrnem, čini mi se da mi je sudbina namenila ulogu osobe koja će ići glavom kroz zid i rušiti barijere. Pre deset-petnaest godina i sam pomen visoke mode u Srbiji nailazio je na podsmeh. Malo ljudi je razumelo šta sam hteo da kažem. Niko mi nije davao vetar u leđa, niti mi je to bilo potrebno. Uvek sam se vodio mišlju: ako sam rođen za ovaj posao, uspeću; ako nisam, prirodna selekcija učiniće svoje. Srećom, majka me je vaspitala da me ne pogađaju tuđa mišljenja. Ponekad je bolje biti malo samoobmanut, nego se opterećivati rečima onih koji vas i ne poznaju.

Može li neko ili nešto da poremeti vašu ravnotežu?

- Nemam mnogo godina, ali imam veliko životno i profesionalno iskustvo. Odluke donosim u trenutku, često se oslanjam na intuiciju, a kada shvatim da mi nešto ne ide od ruke, ne izigravam Sizifa, već se primirim i čekam da vreme učini svoje. Ništa se ne može postići na silu.

Ko je vaša muza? Mnoge lepe žene iz javnog života nosile su vaše modele.

- Ne mnoge, nego sve. I u zemlji, i u regionu. Sa Jelenom Karleušom, ženom čiji je imidž bez konkurencije, radio sam dvanaest godina. U poslednjem periodu najviše sarađujem sa Natašom Bekvalac, koja je na dobrom putu da izgradi savršen vizuelni identitet. Inspirišu me mlade manekenke, nova lica pred kojima je budućnost. Moje haljine su, bez lažne skromnosti, mala umetnička dela koja mogu da žive samostalan život, ali u punom sjaju dolaze do izražaja tek na devojci. Uzbuđuju me telo i pokret.

 

Da li kreiranje venčanice podrazumeva veću odgovornost i tremu?

- Radio sam sva bitnija venčanja u Srbiji, ali sam i pored ogromnog interesovanja odlučio da prestanem da kreiram venčanice. Danas se svi time bave i to mi više nije izazov. Prešao sam dug i mukotrpan put dok nisam stekao dovoljno iskustva da počnem da pravim venčane haljine, a ovi novi dizajneri startuju odatle. Nisu ni majicu sašili, ali u venčanice se nepogrešivo razumeju.

Vaša profesija je, reklo bi se, jedna od najtraženijih. Dizajnom se bave i oni koji su se za to školovali i oni koji imaju samo dobru volju.

- Neka se bave, nemam ništa protiv. Štaviše, zabavno mi je. Mene lično niko ne može da degradira odlukom da počne da dizajnira. Pravo da vam kažem, bolje i time da se bave nego arhitekturom ili medicinom. Od ovog posla se kod nas niko nije obogatio, pa neće ni oni, a novac koji uludo ulažu u posao bolje da potroše tako što će okrečiti neku bolnicu ili siromašnoj porodici renovirati kuću. To rade pametne i obrazovane žene u inostranstvu, pa i srpska ikona Jelena Đoković.

Pretpostavljam da pratite medijsku scenu Srbije. Kakav je generalni utisak? 

- Obožavam da listam tabloide, relaksiraju me. Često pomislim da su meni problemi naših javnih ličnosti, pa da se malo odmorim. Kako su obučeni? Šizofreno, u skladu sa poslovima kojima se bave, a fakat je da su u prvi plan isplivali ljudi različitih profila.

Može li novac da kompenzuje nedostatak stila?

- Imati stila ne znači biti obučen po poslednjoj modi, već podrazumeva određeni način života. U tom smislu treba uzeti u obzir i okolnosti u kojima je neko rastao, i kakav stolnjak je njegova majka stavljala, i u kakvoj posteljini spava... Stil zahteva i pristojno obrazovanje, i smislenu rečenicu iz koje se može zaključiti da ste pročitali više od dve knjige. Moda je industrija luksuza i namenjena je uskom krugu ljudi koji to sebi mogu da priušte. Pokušaj da se isprati trend po svaku cenu može biti i skaradan. Nije poenta obuti skupe cipele, treba znati hodati u njima. Ljudi treba da upamte vas, a ne torbu koju nosite.

 

Kako izgleda jedan sasvim običan dan u životu Darka Kostića?

- Moj život je prilično dosadan. Ne izlazim.

Nema ni potrebe jer mnogi pripadnici srpskog džet-seta rado navraćaju u vaš atelje.

- Ima i toga. (smeh) Ali, ne šalim se kad kažem da sam asocijalan i da najviše volim da budem sam. Živim u svetu koji je potpuno zatvoren i dobro mi je među mojim zidovima. Nije reč o imidžu koji se trudim da izgradim. Prosto, takav sam. Moja interesovanja usmerena su ka sticanju novih znanja, upoznavanju novih tehnologija. Uvek sam mnogo radio, tako je i danas. U telefonu imam na stotine poruka potencijalnih klijenata na koje još nisam odgovorio. Nisam arogantan, samo ne stižem.

Hoćete li stići da organizujete bar jednu reviju ove godine?

- Ne znam, nisam siguran. Trebalo bi, ali ne osećam se mentalno sposobnim da istupim pred veći broj ljudi. Možda ću napraviti reviju bez publike, tek da predstavim modele.