Borka Tomović: Sve sam sigurnija u svoj modni izbor || Hello Magazin!

Glumačku moć transformacije Borka Tomović iskazuje u pozorištu i na filmskom platnu, a ta darovitost oslikava se na njenom modnom stilu, koji je formirala uz uticaj majke i bake, a lični pečat daje mu njena želja za eksperimentisanjem. Proteklih deset godina sticala je glumačko iskustvo pred kamerama i na daskama koje život znače, stekavši kredibilitet, i reditelji joj rado poveravaju značajne role. Na nedavno održanom Filmskom festivalu u Veneciji, film "Ničije dete", u kome ima zapaženu rolu, osvojio je višestruke nagrade, zbog čega oseća ogromno zadovoljstvo. Tridesetogodišnja Beograđanka odlično je sarađivala sa Vukom Ršumovićem, autorom pomenutog ostvarenja, inače, suprugom njene starije sestre Ane. Posle uspešnog završetka leta, Borku očekuje plodonosna jesen, u kojoj je očekuju premijere u pozorištu, na filmu i televiziji. Iako zbog profesionalnih obaveza nema mnogo slobodnog vremena, svaki slobodan trenutak koristi za druženje sa sestrićem Vidom, koji voli da je iskušava domišljatim pitanjima. U dugogodišnjoj je emotivnoj vezi sa partnerom koga uspešno drži daleko od očiju javnosti. Na početku razgovora za "Hello!" Borka prvo govori o večitoj ženskoj temi - modi.

Kako biste opisali svoj stil odevanja i koliko se on razlikuje u odnosu na vaše dvadesete godine?

- Što sam starija sve sam sigurnija u izbor svojih odevnih kombinacija. Volim da eksperimentišem. Osećam se bolje i samouverenije, tako da neku kombinaciju mogu da iznesem i opuštenije.

Ko je imao najveći uticaj na vaš modni stil?
- Najviše je uticala mama. Ona je oduvek imala ukusa i negovala ženstvenost, tako da sam savete u izboru garderobe uvek tražila od nje.

Pamtite li neki mamin ili bakin savet u vezi sa odevanjem?
- Nismo u porodici na taj način razgovarale o modi, ali sam nesvesno preuzela mnogo toga od obe. Onda sam tome dodala nešto svoje, i to je kreiralo moj današnji stil.

Uživate li u prelistavanju modnih magazina?

- Volim modne magazine, najviše zbog toga što mi daju ideje za neke odevne kombinacije koje su mi do tada izgledale nespojive i ohrabre me da i sama to isprobam.

Da li ste na početku studija glume maštali o tome da jednog dana koračate crvenim tepihom?
- I na početku studija, a i danas, razmišljam samo o tome kako da uradim neku ulogu, a crveni tepih i pažnja koju neki filmski projekat dobije samo su lep dodatak.

Na Festivalu u Veneciji poneli ste dugu elegantnu crnu haljinu. Jeste li je sami odabrali ili ste imali stručnu pomoć?

- U Veneciji sam ponela haljinu Ane Šekularac. Dugo sam želela da imam priliku da obučem jednu od njenih kreacija, bila mi je velika želja da na takvom jednom festivalu budem u toaleti domaćeg dizajnera.

Vuk Ršumović, scenarista i reditelj filma "Ničije dete", je i vaš zet. Da li vam je to bila otežavajuća ili olakšavajuća okolnost?
- Činjenica da mi je Vuk zet nije ništa otežalo, već je našu saradnju učinilo bližom i opuštenijom. U ovaj projekat bila sam uključena od njegovog početka, čitanja različitih scenarija, izbora glavnog glumca, a kasnije i na samom snimanju, mogu samo da budem presrećna što sam bila deo filma.

Uskoro nas očekuje premijera filma "Vlažnost", koji govori o izazovima života vaše generacije u tranzicionom društvu. Koju ulogu timačite i kako ste doživeli rad na ovom projektu?
- Sa rediteljem Nikolom Ljucom radila sam još tokom studija, snimali smo kratke filmove i veoma se radujem premijeri njegovog prvog dugometražnog filma. Film govori o jednoj generaciji Beograđana u njihovim kasnim tridesetim godinama, čiji je život bio u začetku u trenutku kada se Jugoslavija raspadala. Umesto da emigriraju iz zemlje, oni odlučuju da ostanu i daju sve od sebe da prežive i ostanu normalni u državi u kojoj su rođeni. Društvene tranzicije ne pogađaju ljude samo na ekonomskom nivou već i na intimnom planu. Nameće se suštinsko pitanje šta smo u tom procesu dobili, a šta izgubili.

Da li ste i vi nekada razmišljali o odlasku i nastavku karijere u nekoj drugoj zemlji?

- Nažalost, ovde su priče o odlasku mladih postale svakodnevne, i kako stvari stoje, to se još dugo neće promeniti. Međutim, zbog posla kojim se bavim, i načina na koji želim njime da se bavim, odlazak nikada nisam videla kao svoju budućnost. Mogu da se osećam dovoljno komotno i sigurno samo ukoliko igram neku ulogu na maternjem jeziku. Tu nije u pitanju samo izgovor već i shvatanje mentaliteta preko jezika, a glumac mora da zna sve o liku koji igra i da sebi u potpunosti predstavi sve što se tog lika tiče. Naravno, ne bih odbila poslovnu ponudu u drugoj zemlji, ali svoju bazu svakako vidim ovde.

Jeste li nekada posumnjali u izbor profesije i u kojoj branši mislite da biste se najbolje snašli da niste glumica?
- Mislim da je sumnja nešto najprirodnije i preispitivala sam sve svoje velike životne odluke, pa i izbor profesije. Međutim, svaki novi proces rada na nekoj ulozi me toliko raduje i ispunjava da me to iznova uverava da sam napravila pravi izbor.

Već dugo ste u emotivnoj vezi. Razmišljate li o tome da uskoro uplovite u bračne vode?

- U odnosu dvoje ljudi papir ništa ne znači. Ako je veza dobra, papir joj neće doprineti, kao što je neće ni spasiti ukoliko je loša. Tako da se ne opterećujem tim razmišljanjima.

Kako se nosite sa emotivnim izazovima?
- Ne znam da li sam sa godinama postala osetljivija, mislim da sam pre naučila to da loše stvari ne traju zauvek, a što je još važnije, ne traju ni dobre. Zato, sve promene treba prihvatati sa mirom i svešću da će i to proći.

Miljenica ste najmlađe publike. Koliko vam je iskustvo u radu sa decom dragoceno i da li vam se javlja majčinski instinkt?
- Mnogo volim da radim za decu i osećam veliku odgovornost. Posle predstave odrasla publika se vraća svojim problemima i svakodnevnom životu, a na decu je još moguće uticati. Zato mi koji radimo u pozorištu za decu moramo da se trudimo da taj uticaj bude pozitivan, pogotovo kada pogledate čime su sve deca danas okružena. Što se tiče majčinskog instinkta, još se više osećam kao drugarica te dece, nego kao neko ko je spreman da im bude ta vrsta autoriteta.

Kako najradije provodite slobodno vreme?
- Najviše volim da se družim sa sestrićem Vidom, fasciniraju me njegova percepcija sveta, pitanja i konstatacije.

Koliko vas je uloga tetke promenila?
- To što sam postala tetka nije me uopšte promenilo, samo se u mom životu pojavilo biće koje obožavam i zbog koga sam spremna na sve.

Da li je gledao neku vašu predstavu i da li pokazuje glumačke sklonosti?
- Sve predstave za decu je gledao više puta, trenutno je u fazi kada bi želeo da bude kamiondžija i nikakva moja ubeđivanja da bude glumac ga ne zanimaju.

Na pragu ste ulaska u treću deceniju života. Šta vidite kao najupečatljivije trenutke u prethodne dve?
- Napunila sam trideset godina i ovo zaista jesu prelomne godine, u kojima žena postaje sigurnija i samosvesnija, što mi prija. U prve dve decenija prošla sam što i većina mojih vršnjaka, stekla sam važne prijatelje, bila u vezama i napravila prve profesionalne korake.

Žalite li zbog nekih propuštenih prilika?
- Ako sam odlučila da neku priliku propustim, verovatno sam u tom trenutku imala dobar razlog za to, čak i ako mi se posle tako ne čini. Zato se trudim da se ne osvrćem.

Čemu se posebno radujete u budućnosti?
- Spisak je poduži, ali trudim se da u svakom danu nađem razlog za radost.

Jesen je vreme povratka u pozorišne sale. Šta vas u narednom periodu očekuje na tom polju?
- Nastavljam da igram svoje stare uloge i pripremam nove. Posebno se radujem predstavi "Kralj komedije", u kojoj igram možda i jednu od najinspirativnijih uloga do sada. Raduju me i susreti sa kolegama koji su takođe u podeli, Borisom Komnenićem, Milošem Đorđevićem, Dubravkom Mijatović i mojim kolegama iz Pozorišta "Boško Buha", Jelenom Trkuljom i Nemanjom Oliverićem.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović
Šminka i frizura: Ana Spasojević za "Minibarstudios", Cara Nikolaja II 17, 063 / 210 - 377
Mesto snimanja: Splav "Shake n Shake", Savski kej bb, Novi Beograd, 063 / 269 - 000
www.shake-n-shake.com