Božo Vrećo otkriva: Zašto nosim crno

“Čovek anđeoskog glasa, koji dotiče srca i miluje duše.” Ovim rečima “Njujork Tajms” opisao je bosanskog umetnika Božu Vreću. Iako je muzika ono što ga je prevashodno izdvojilo u masi talentovanih interpretatora, pažnju je skrenuo i ekstravagantnom pojavom. Uprkos crnini, koja je dominantni elemenat njegove estetike, iz očiju mu isijava spektar najsvetlijih nijansi koje otkrivaju svu blagost njegove duše. Svakoga ko mu se nađe u blizini za tren razoružava osmehom i srdačnošću, a pravi spektakl nastaje kada pusti glas i zapeva. Ukoliko još niste doživeli to iskustvo, prvu priliku imaćete 15. decembra u Centru “Sava”. Zato smo sa ovim “crnim ratnikom bele duše” razgovor započeli upravo uz sevdah.

Koliko vam znače susreti sa beogradskom publikom?

- Beograd me obožava, kao i ja njega. Šta god da nas okružuje u današnjem muzičkom svetu postoje ljudi koji znaju šta je umetnost, a ja sam neko ko za umetnost živi. Divno je što mogu da se povežem sa ovim gradom, energijom i ljudima koji znaju sve moje pesme, osećaju tekstove koje pevam, kao i specifičnu simbiozu sevdaha i nečeg avangardnog, tu njegovu fuziju sa džezom, soulom i bluzom. Mada, sevdah može da sluša i neko ko ne razume taj jezik, ali prepoznaje emociju. To je univerzalni jezik.

Vaša umetnost probila je granice Balkana, a ove godine stigla je i do Amerike.

- Turneje po Evropi imamo godinama, a eto, desila se i turneja po Kanadi i Severnoj Americi. Stiglo se i do Brodveja. Neizmerno mi je drago što su nas mediji apsolutno podržali, mnogo sam zahvalan svima koji su prepoznali vrednost onoga što radim. Čini mi se da sam sada potpuno sazreo, i muzički i kao ličnost. Tek sada sam potpuno siguran da svi prepoznaju moju umetnost i da je ona prva asocijacija kada se spomene Božo Vrećo, pa tek onda ekstravagantnost i specifičan modni izraz. Moja publika je modno veoma osvešćena. Nedavno sam u Štutgartu imao koncert na koji su žene došle kao da su krenule na reviju nekog poznatog kreatora - u nesvakidašnjim kombinacijama, isfenirane i maksimalno doterane, što nije uobičajena pojava. U Parizu su ljudi izlazili iz radnji da me vide, prilazili mi i davali komplimente. Mislio sam da Njujork neće reagovati na mene, ali potcenio sam se. Zaustavljali su me na ulici i upućivali predivne reči. Jednostavno, sve što sam imao na sebi i u sebi plenilo je i izazvalo potpuno ludilo. Ako imate tu iskru, ako ste svesni sebe i svoje slobode, onda i u maloj sredini i u metropoli sijate kao dijamant.

Na početku karijere niste mnogo odudarali od uobičajene muške estetike. Kada se desila transformacija?

- Ne bih to nazvao transformacijom, već preobražajem slobode. Sebe uvek upoređujem sa leptirom koji je izašao iz čaure i raširio krila u potpunoj slobodi. Taj jedan dan života koji ima živi bez ikakvih stega, ispoljavajući svu svoju raskoš, i spolja i iznutra. Odlučio sam da budem dualan i da moja priroda progovara iz mene u svakom pogledu, a moda je ključni element koji to upotpunjuje. Moj modni izraz iniciran je slobodom.

Kako opisujete svoj stil?

- Odrastao sam uz majku koja je bila krojačica i kroz te njene šavove zavoleo sam modu. Moj stil uvek ima androginu notu, pomalo vanzemaljsku i avangardnu. Poučen modnom osvešćenošću Vivijen Vestvud, Rika Ovensa, Jamamota i Galijana kreirao sam sopstveni izraz. Kao i u sevdahu, gde sam se prvo naslušao doajena, pa izbrusio osobeni stil. Nagledao sam se kreacija onih koje volim, od svakog sam ponešto naučio, i tek onda, kombinujući njihove ideje i ono što je meni bilo zanimljivo, izgradio nešto svoje.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani..

Kao ste odabrali kombinacije za ovaj editorijal?

- Sve one govore o dualnosti, muškim i ženskim elementima koji iz mene progovaraju. S jedne strane, osvrću se na jačinu žene, a, sa druge, na mitološku strukturu kentaura i minotaura, koju muškarci imaju u sebi. Ili žele da imaju. To su dve prirode koje su se prožele sa mnom, mitologija muškarca i energičnost žene, koja zapravo poseduje snagu. Muškarac nikako ne može da bude snažan kao žena. Oni imaju fizičku, a žene psihološku snagu, koja može sve da nadjača. Žene su rođene amazonke i kao takve upravljaju svetom.

Odakle potiče vaša samouverenost?

- Sve je stvar percepcije i osećaja, a najvažnije pitanje je umeš li to da izneseš ili ne. Postoji priča o Merilin Monro o tome kada je krenula u izlazak sa svojom kućnom pomoćnicom. Bila je ogrnuta šalom, ušle su u metro i niko je nije prepoznao. Onda je rekla: “Vidiš, draga moja, sada me niko ne prepoznaje, a pogledaj kako će me za koji trenutak svi primetiti i pričati da su me videli da se vozim u metrou”. Razmotala je šal, ogrnula ga kao najsvečaniju haljinu, začinila sve to osmehom i pogledom, i onda se desilo upravo ono što je rekla - svi su gledali u nju. Njen stav je u stvari šokirao ljude, ne izgled. Sve je stvar vašeg odnosa prema životu, prema onome što vas okružuje. Nikada ne saginjite glavu, budite svesni sebe, sigurni u sebe, i volite sebe. To su tri ključne stvari za sreću.

Zašto nosite isključivo crnu boju?

- Crna nije boja, kao što nisu ni bela i siva. Crno predstavlja nedostatak bilo kakvog svetla i zato je upravo njegov izvor. Nešto poput dijamanta, koji od običnog grafita kaljenjem postaje najveći izvor svetlosti. Od potpune tame do nečeg najsavršenijeg. U tome pronalazim sinonim za svoju životnu misiju.

Imate li ambicije da kreirate sopstvenu modnu liniju?

- Radim na tome i bilo je indicija da se pojavi do kraja ove godine, ali želeo sam da knjizi, koja će se uskoro pojaviti, posvetim više pažnje. Modna linija sačekaće 2019. godinu. Želim da se to desi na proleće i da krene sa Vivaldijem i njegova četiri godišnja doba, jer kolekcija obuhvata četiri linije, životne celine kao što su proleće, leto, jesen i zima. Preovladavaće tri „neboje“, bela, siva i crna, ali će se u svakoj liniji naći i jedna haljina u boji, kao pečat i način ljubavi prema ženama. Inspiraciju imam u Pini Bauš, Valentinu i Karlu Lagerfeldu, uzimam neke njihove detalje, ali sve ima moj pečat sofisticiranosti i ekstravagancije, koja je, opet, vrlo nosiva.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani..

Kakvu priču kriju vaše tetovaže?

- One su simbioza spiritualnosti i mističnosti, nečeg tradicionalnog i neobjašnjivog. Ja od svog tela pravim jednu veliku knjigu, zbirku zahvalnosti Bogu, štita od svega zlog i arheološku priču o narodu sa Balkana. Na meni je mnogo tetovaža neidentifikovanih oblika ispisanih na stećcima, srednjovekovnim nadgrobnim spomenicima u Bosni i Hercegovini, za koje ne znamo šta znače, koje sam želeo da skupim u jednu celinu. Spojio sam ih sa svadbenim obeležjima koje su žene u Bosni same iscrtavale uz pomoć uglja i pljuvačke. Na meni ima i elemenata staroslovenske mitologije, hvaljenje Boga u vidu ispisanih molitvi i imena anđela. Njih osam u kontinuitetu sa Božjim imenom na početku nose snagu talismana.

Pomenuli ste da uskoro izdajete knjigu. Da li je reč o autobiografiji?

- Upravo tako. Biće to jedan izuzetan stimulans za sve ljude, da budu jaki i hrabri, da više vole sebe i budu više voljeni, ali i da budu bolji roditelji, o čemu ću govoriti kroz primer moje majke koja me nikada nije sputavala, što je ključno. Sve polazi iz kuće i određuje u kakvu ćete osobu izrasti. Sve je do te osobe ili osoba koje vas ispraćaju na put i dočekuju raširenih ruku i srca.