Rambo Amadeus otkriva da će svojom jedrilicom oploviti svet čim mu sinovi odrastu || Hello Magazin!

Antonije Pušić, poznat kao Rambo Amadeus, konceptualni je umetnik i muzička zvezda koja živi i radi u Beogradu. „Svetski megacar“, kako je muzičar sebe duhovito nazvao, rođen je u Kotoru. Osnovnu i srednju školu završio je u Herceg Novom, Fakultet za pomorstvo u Kotoru, a Fakultet za turizam u Beogradu. Talentovani četrdesetsedmogodišnjak i privatno je ostvaren. U srećnom je braku sa Karin sa kojom ima tri sina: dvanaestogodišnjeg Iliju, jedanaestogodišnjeg Petra i šestogodišnjeg Marka Antonija. Nedavno je u beogradskom Domu sindikata održao humanitarni koncert, a sredstva od tog nastupa umetnik je namenio „Zavodu za vaspitanje dece i omladine Beograd“. Za magazin „Hello!“ harizmatični muzičar poznat po pisanju satiričnih tekstova najpre govori o tome gde najviše voli da svira.
- Mrzim da putujem svim saobraćajnim sredstvima, osim brodom. Prema tome, svirati u Beogradu je najpraktičnije, jer do Doma sindikata mogu da dođem peške. No, najteže je biti "pop u svom selu". Nedavno sam izašao pred publiku koja ima priliku da vidi stotine kvalitetnih koncerata godišnje, tako da su samim tim i očekivanja od mene i mog benda bila veća. Moja publika je razmažena, uvek očekuje da nadmašim sebe, a s druge strane, uspeh beogradskog koncerta donosi najviše lepih stvari. Iz drugih gradova odmah posle koncerta odem, a ovde me prijatelji sreću danima posle koncerta i komentarišu. To su razlozi moje velike treme pred beogradske koncerte. Teško je biti idol ljudima koji vas svakodnevno sreću ili sa cegerom na pijaci, ili sa klincima u parku u svakodnevnim aktivnostima, tako da nikako ne mogu da im predstavljam zvezdu u uobičajnom smislu reči. Od mene se očekuje da budem „transformer“, da se od običnog „komšije“ pretvorim u "superstara" na jedno veče.

Kada ste poslednji put svirali u vašem Herceg Novom?

- Pre dve godine, tokom leta. Težak je zadatak svirati ljudima sa kojima si odrastao, koji vas znaju pre nego što ste počeli bilo šta sa muzikom. Srećom, tu su turisti pred kojima mogu da glumim "zvezdu", pošto me moji Novljani uglavnom „zezaju“ uzduž i popreko.

Posećujete li često taj grad i tokom godine ili samo leti kada jedrite?

- Idem svakog meseca, najviše jedrim u proleće i jesen, jer ne podnosim veliku vrućinu baš najbolje. Leti jedrim obično pred zalazak sunca do kasno u noć.

Da li vam je nekada žao što ste za životni poziv odabrali muziku, a ne pomorstvo?

- Kad čovek pređe četrdesetu, uglavnom žali za svim i svačim, a zapravo žali za mladošću. Svestan toga, jasno mi je da sam sasvim dobro izabrao svoj život ili, tačnije, da je on izabrao mene. Ako bog da, oploviću svet jedrilicom čim mi deca malo odrastu. Možda i pre, možda se pojavi neki rijaliti-šou koji će od mene tražiti da plovim sa svojim prijateljima. Na to bih odmah pristao pod uslovom da sam biram posadu.

Jeste li na sinove preneli ljubav prema moru?

- Naravno.

Da li su vas oni tokom odrastanja ikada zbunili pitanjem na koje niste znali da odgovorite?

- Nisam zbunjiv tip. Ne zbunjuju me ni odrasli, a kamoli moja deca. Obožavam njihova pitanja. Što su teža, to mi je zanimljivije da odgovaram.

Koliko se trudite da budete autoritet u vašoj kući?

- U Srbiji, za razliku od Crne Gore, vlada matrijarhat. Nema tog „majčinog sina“ koji je u Srbiji pored žive žene autoritet u kući, osim ako mu supruga nije strankinja. Ne mogu nikako na to da se naviknem, iznova me iznenađuje moja marginalna pozicija u svakoj odluci koja se odnosi na kuću.

Postoji li među svim članovima vaše porodica jaka ekološka svest i imate li "zelena" pravila u kući?

- To je jedino što sam uspeo da sprovedem mimo suprugine volje. Odvajamo plastiku i papir u posebne kante, skupljamo pa poklanjamo komšijama koji to prodaju na otpadu. Karin „kuka“ da tri kante zauzimaju previše mesta u kući, no, tu sam bio nepopustljiv. Planeta je bila na mojoj strani, pa smo tog puta planeta i ja nekako iskrivili supruginu čeličnu volju.

Da li su vaši sinovi ikada komentarisali vašu muziku?

- Uglavnom ne komentarišu, jer ih ne gnjavim. U kući nikad ne slušamo moju muziku, samo im ponekad pustim neki animirani spot. Ne volim da ih opterećujem svojim poslom. Moja ideja je da u njihovoj školi osnujem muzičku sekciju sa svim instrumentima, da mogu da se „zezaju“ sa sopstvenim bendom, a ne da budu pod mojom senkom.

Koliko ste često na Dunavu i imate li neki brodić na ovoj reci?

- Svakodnevno sam na Keju, odmara me pogled na vodu. Nemam ovde svoju jedrilicu, ali kao član jedriličarskog kluba mogu da se ukrcam kad god imam vreme.

Za sve jedriličare važi pravilo da odlično znaju da spreme ribu. Da li je tako i u vašem slučaju?

- Moj glavni konkurent Vaske iz jedriličarskog kluba „Gemax“ verziran je za to, on je i ribar, pa je besmisleno truditi se pored njega živog i zdravog. On je doktor za ulov i spremanje smuđeva, uz to je i vrstan jedriličar, jedan od najboljih u klasi „Mikrotoner“, a to je ova klasa za nas nešto starije omladince. U stvari, neprikosnoven je, ali samo kad sam ja na putu.

Čega se najviše plašite, a šta vam pričinjava najveće zadovoljstvo?

- Plašim se bolesti i tuđe gluposti. Analogno tome, zadovoljan sam što mi je porodica zdrava, a usrećuje me kad prepoznam pamet kod drugih.

Otkrijte tajnu vašeg dobrog izgleda?

- Pazim šta jedem, pijem alkohol samo u svečanim prilikama. Jedem puno maslina, kozjeg sira i plave ribe. Nikad ne kupujem u pekari, a kad sam gladan na ulici, uđem u samoposlugu i kupim dve banane. Mnogo je zdravije i jeftinije od bureka, kifli i svog onog brašna i masti koje ljudi unose u sebe bez ikakve kontrole. Zdravlje na usta ulazi, znači i bolest takođe. Ne jedem pečenje, ne pijem rakiju ni pivo, a meso jedem uglavnom kuvano ili pohovano. Ponekad popijem decilitar vina. Ljudi se u Srbiji hrane kao pre dvesta godina, kada su svi radili fizički po deset sati dnevno, kada je hrana morala da bude jaka i kalorična. Danas ljudi ne troše ni deseti deo fizičke energije kao nekada, a hrana je ostala ista. To je opasno po zdravlje. Imam filter za vodu u kući, pijemo vodu očišćenu od kamenca, metala i hlora i kuvamo sa njom. U krugu dvojke ne upotrebljavam automobil, ni gradski saobraćaj, idem peške ili biciklom. Volim život, da dišem, da se šetam, da mislim, da se zezam. Mnogo je lepih stvari koje čovek može da radi potpuno besplatno.

Odgovara li vašoj suprugi što je u braku sa „svetskim megacarem“?

- Ne. Više bi volela da sam anonimni biznismen, da sam manje slavan, ali da imam više para. Dok je bila klinka, ovo joj je prijalo, sad joj ide na živce. Ipak, mislim da je ono što radim veoma važno, da je reč o esencijalnom prosvetiteljstvm. Shodno tome potrebno je poneti i neki teret.

Prijaju li vam komplimenti na račun vaše lepe supruge?

- Naravno. I ja sam lep, ne bi bilo bogougodno da živim s nekim „gaborom“.

Piše: Nadežda Jokić