Saša Lošić: Sve bliži bračnoj luci || Hello Magazin!

Najveću popularnost Saša Lošić Loša doživeo je kao tinejdžer, ali slava nikada nije uticala da se promeni kao ličnost. Oduvek je čvrsto stajao na zemlji, držeći se podalje od skandala. Osamdesetih godina je pesmama „Suada“, „Bolje biti pijan nego star“, „Beograđanka“ i mnogim drugim osvojio srca publike širom nekadašnje Jugoslavije. Devojke su uzdisale za njim, mnoge su maštale da se nađu u njegovom zagrljaju, ali njegovo srce za sve njih bilo je zatvoreno. Kroz njegov život prošle su mnoge žene, ali prave emocije javile su se tek 1995. kada je u Ljubljani upoznao Špelu Možin sa kojom je i danas u vezi. Od tada za njega postoji samo ova Slovenka, koja je zaposlena u jednoj instituciji Evropske unije i daje mu podršku, ali zbog odgovornog posla kojim se bavi sve što se dešava oko njenog izabranika i „Plavog orkestra“ posmatra iz prikrajka.
Saša Lošić se dugo posle povlačenja sa estradne scene bavio studijskim radom i komponovanjem muzike za filmove i serije. Pre dve godine „Plavi orkestar“, jedna od najpopularnijih grupa prošlih vremena, ponovo se okupio, vrativši se na stare staze uspeha. Gde god da nastupaju koncertne dvorane su ispunjene do poslednjeg mesta, nove pesme se nalaze u vrhu top-lista, a dokumentarni film „Orkestar“, koji je pre deset dana prikazan na „Sarajevo film festivalu“, kod mnogih je, pa i Loše, izazvao bujicu emocija. Tokom premijernog prikazivanja bilo je smeha i suza, a ostalo je nezapamćeno da je na ovim prostorima, na nekoj filmskoj premijeri, crvenim tepihom prodefilovalo toliko slavnih ličnosti kao tog 23. jula. Bili su tu Severina, Bogdan Diklić, Igor Krstić, Nikola Đuričko, Tarik Filipović i mnogi drugi.
- U Sarajevo sam došao sa mora nekoliko sati pred premijeru. Nisam imao informaciju koliko je interesovanje za film. Kasnije sam shvatio da je nastala „vanredna situacija“, zakazane su dodatne projekcije, a ljudi su me zaustavljali na svakom koraku želeći da se fotografišu sa mnom. Ne mogu da kažem da mi sve to ne prija, ali sam ja ličnost koja, čim dođe u žižu javnosti, zažali zbog toga - kaže Saša Lošić.
Jeste li se iznenadili odzivom toliko poznatih ličnosti koje su tog dana bili uz vas?
- Drago mi je što je mnogo mojih prijatelja podržalo film, a posebno sam srećan što je mnogo ljudi došlo iz Beograda. Sa velikim nestrpljenjem sam čekao njihovu reakciju, ali i reakciju novinara i gledalaca. Osim Severine, Nikole Đurička, Bogdana Diklića u filmu učestvuju i druge ličnosti - Nebojša Krstić, Rade Šerbedžija, Dragan Bjelogrlić, Arsen Dedić, naši prijatelji i rođaci. Moram da napomenem da ovo nije film o našoj grupi, već o vremenu u kojem smo mi imali glavnu ulogu, pokazuje publici kakvi smo bili, kroz kakva smo sve burna dešavanja prolazili i gde smo sada.
Da li ste osetili nostalgiju dok ste gledali film?
- Naravno da mi je bilo teško dok sam ga gledao. Bio sam u ranjivoj fazi, pokazao sam svoje najdublje emocije i nikada do tada nisam toliko bio privatan u javnosti. Zadovoljan sam i osećam da sam ovim ostvarenjem dao mali doprinos kulturnoj i duhovnoj baštini regiona.
Planirate li i beogradsku premijeru?
- Trenutno se dogovaramo koje bi mesto bilo najidealnije za prikazivanje beogradskoj publici. Nadam se da će svi moji prijatelji koji žive u prestonici Srbije doći tog dana da me podrže.
Viđate li se često sa prijateljima iz Beograda i da li se družite sa kolegama?
- Imam mnogo prijatelja zato što sam nekonfliktna osoba. Pre nekoliko godina, dok sam radio muziku za seriju „Vratiće se rode“, boravio sam četiri meseca u Beogradu i tada sam obnovio neka stara prijateljstva i obišao mnoga mesta na koja sam voleo da izlazim. Dešava se da se na Hvaru nađem sa drugarima sa Voždovca i tada se prisećamo dogodovština iz mladosti.
Koja mesta vas podsećaju na mladost?
- U Beogradu mi je najčešće domaćin Dragan Bjelogrlić. On je jedan od najvećih domaćina koje sam ikada upoznao. Za goste koji mu dođu izdaleka uvek odvoji vreme, a u njegovom društvu nemoguće je platiti račun. Volim one stare beogradske kafane. Često se viđam i sa Rambom Amadeusom, odem do njega u „Studentski kulturni centar“. Volim te njegove katakombe. Dobar drug mi je i Skaj Vikler, kojeg sam upoznao tokom zajedničkog rada na seriji.
Više od decenije živite na relaciji Ljubljana-Sarajevo, planirate li da se konačno za stalno smestite u jednom gradu?
- Na neki način sam izgubio svoju bazu. Kada dođem na aerodrom ili putujem vozom, osećam se kao izgubljena duša. Imam želju da se na neki način smirim, ali ni u jednom gradu od ta dva. Namera mi je da ostarim na Hvaru.
Zaljubljenik ste u to ostrvo. Provodite li i dalje na njemu svaki letnji odmor?
- Sa Hvara sam došao na premijeru i sada se tamo vraćam. Imam puno obaveza, ali sam i pored toga odlučio da isključim mobilni telefon i nastavim sa odmorom. Ne volim da živim kao lik iz novina, nikada nisam bio tipična estradna ličnost i nisam se postavljao kao neka važna osoba. Radim ono što najbolje znam, ponekad to izazove veliki odjek u javnosti, ali se brzo vratim. Što se tiče Hvara, to ostrvo mnogo volim. Moji roditelji su davnih šezdesetihtamo sagradili kuću, ali su zbog finansijskih poteškoća tri decenije kasnije morali da je prodaju. Od prve do trideset i neke godine letovao sam na Hvaru. Sanjao sam da jednog dana ponovo tamo imam kuću i to sam pre dve godine ostvario. Sagradio sam kamenu kuću u kojoj volim da provodim dane.
Već šesnaest godina ste u ljubavi sa Slovenkom Špelom Možin koja živi u Briselu. Da li vam je teško da na daljinu održavate vezu?
- Špela se zbog posla preselila u Belgiju. Naš život je takav, viđamo se u Briselu, Londonu, na Hvaru. Nije lako, ali ponekad je i dobro što živimo u različitim državama. Ne znam šta bi se dešavalo sa nama da smo dvadeset četiri sata zajedno. Ovako poželimo jedno drugo i više se obradujemo kada se vidimo.
Zbog čega Špela izbegava da se sa vama pojavljuje u javnosti?
- Jedini razlog je što ne voli da se eksponira. Drago mi je što Špela nema potrebu za fotografisanjem što smatram njenim kvalitetom. Takođe, delovalo bi neozbiljno da se neko ko se bavi tako odgovornim poslom i radi za tako veliku instituciju kao što je Evropska unija, u javnosti pojavljuje uz jednu pop ličnost.
Da li je uz vas u važnim trenucima kao što je bila ova premijera?
- Jeste. Bila je na premijeri, ali je sedela negde u mraku. I ona je kao i svi ostali emotivno reagovala na film.
Zanimljivo je da ste posle prvog susreta bili sigurni da je više nikada nećete videti?
- Sećam se da sam sedeo u jednom kafiću u Ljubljani kada je prošla pored mene. Pogledi su nam se sreli i jedno drugom smo se nasmejali. Osetio sam „leptiriće u stomaku“. Samo je prošla i nestala u gradu. Verovao sam da je više nikada neću videti. Ipak, sticajem okolnosti, slučajno smo se sreli posle tri meseca i rekao sam sebi da tu priliku ne smem da propustim. Nisam često prvi prilazio devojkama, ali sam skupio hrabrost i njoj prišao. Od tada smo zajedno.
Uživali ste veliku pažnju ženskog pola, da li joj je to nekada zasmetalo?
- Prošla su ta vremena kada su majke htele da udaju kćerke za članove „Plavog orkestra“ , a očevi zatvarali avlije kada se mi pojavimo u gradu. Godinama, hvala Bogu, žele samo da čuju našu muziku i da osete dah prošlih vremena.
Imate četrdeset šest godina i još se niste oženili. Jeste li protivnik braka?
- Mnogi iz moje generacije su propustili mnogo vozova. Kada je trebalo da se ženimo, počeo je rat i to se nije dogodilo. Svi me pitaju za ženidbu. Da budem iskren, glupo mi je da budem deo tog estradnog stereotipa, večiti neženja. Nisam siguran da moje venčanje nekoga zanima. Moja svadba neće biti atraktivnija od mesarove ili nekog inženjera elektrotehnike, sve će se desiti u nekoliko minuta. Kada ste dugo u vezi, ženidba poput moje će biti samo formalizovanje dugog zajedničkog perioda. Međutim, ponekad razmišljam o tome da stabilnost jedne veze ilustruje to što je neko dobrovoljno u jednom odnosu bez potpisanog ugovora.
Planirate li potomstvo?
- Naravno, moram što pre sa Špelom da razgovaram na tu temu.