Vjera Mujović: Zaštitnica Skadarlije || Hello Magazin!

U samom centru Beogradu, na dnu Skadarske ulice, u zgradi sagrađenoj u prvoj polovini dvadesetog veka, svoju životnu oazu i mir pronašla glumica Vjera Mujović. Tik uz Bajlonijevu pijacu umetnica, koja je napisala i dve knjige „Registar kreveta, čežnji i opomena“ i „Nisam ovako zamišljala život“, živi otkako je iz Podgorice došla u Beograd sa željom da upiše Fakultet dramskih umetnosti. Svoje studentske dane provela je u stanu na drugom spratu koji je delila sa svojom tetkom. Za taj prostor veže je pregršt uspomena, jer u njemu je odrasla i njena majka Ljiljana koja se posle udaje za Vjerinog oca Trifuna odselila za Podgoricu. Emotivno vezana za kraj u kojem je kao dete provodila svaki zimski raspust, ni kada je postala stanovnik srpske prestonice nije želela da menja. Deset godina posle zajedničkog života sa tetkom odlučila je da se osamostali. Nije otišla daleko, samo dva sprata iznad, gde je napravila potkrovlje od stotinu osamdeset kvadrata za koje kaže da je njeno utočište u kojem pronalazi mir, ali i inspiraciju za pisanje.
- Potkrovlje sam počela da zidam deset dana pred bombardovanje 1999. godine. Morala sam da pravim pauze, pa je izgradnja malo duže trajala. Zastupam tezu da čovek u svom životu treba da napravi jednu kuću, i ja sam to uradila. Rođena sam u Beogradu i prvih devet dana svog života provela sam u ovoj zgradi, u bakinom i dedinom stanu. Tada su me roditelji odveli u Podgoricu. U Beogradu najviše volim Dorćol, često se šalim da živim u dorćolskom getu. Taj kraj me na neki čudan način podseća na one delove Pariza koji mi se najviše dopadaju, a koji su puni duše. Volim što mi je zgrada uz „Bajlonijevu pijacu“, volim njen miris i što nije previše čisto - kaže Vjera koja je televizijskoj publici postala poznata ulogama u serijama „Mješoviti brak“, „Gorki plodovi“, „Moj rođak sa sela“ i „Selo gori, a baba se češlja“.

Jeste li prilikom uređenja svog doma koristili savete enterijeriste ili ste sve sami osmislili?
- Pripadam onoj grupi ljudi koja se u sve razume. Nisam tražila savete enterijeriste, jer da bi mi neko uredio stan morala bih dosta vremena da provedem sa njim. Svako od nas ima svoj ukus, a ja sam domu u kojem živim dala svoj pečat. Takođe, mnogo volim da putujem i da uživam u životu i nikada ne bih velika sredstva odvojila za uređenje stana. Imam mnogo porodičnog nameštaja, tu su i dve daske za peglanje koje su pripadale mojoj prabaki, a koje mi služe kao radni sto. Na njih stavim laptop i pišem. Odatle potiče ono „peglam rečenice“. Ne vezujem se za stvari. Sebi sam napravila lep kutak u kojem mogu da radim i da se odmaram, da na miru čitam knjige, što radim na krevetu u spavaćoj sobi, a od svega mi je najbitnije da mi stan bude uredan i čist, kao i da se u tom prostoru osećam zaštićeno. Ne razumem one koji mogu da funkcionišu u kreativnom neredu.
Imate mnogo suvenira. Donosite li ih sa svakog putovanja?
- Da budem iskrena, ne volim previše sitnica, ali na jednom mestu u stanu ih imam mnogo. To su uglavnom pokloni koje ne mogu da odstranim iz svog života. Oni su nečija pažnja, sećanje na neko putovanje, susret i druženje. Sa putovanja najviše donosim knjige, od suvenira koje sam sama kupila imam samo dve lampe u spavaćoj sobi koje sam donela sa Kariba i prostirku za klavir koju sam kupila u Maroku. I tepih mi je odatle, ali sam njega dobila na poklon.
Koju prostoriju u stanu ste najduže opremali?
- Kuhinju, u kojoj su mi najbitnije tri stvari, ketler za vodu, pošto pijem mnogo čaja, toster i mašina za kafu. Neću da kažem da ne znam da kuvam, ali mislim da mi blenderi, sokovnici, seckalice za sada još nisu potrebni. Možda će mi trebati jednog dana kada budem imala dete. Tehnike se plašim.

Dve godine zaredom ste dobili nagradu „Zaštitnica Skadarlije“. Koliko vam znači to priznanje?
- Priznanje „Zaštitnica Skadarlije“ mi je dodelilo Udruženje privrednih novinara Beograda i veoma mi znači. Boemski duh Skadarlije se izgubio, ostao je samo u beleškama. Momo Kapor je negde napisao da je neko digao kaldrmu Skadarlije i asfaltirao je, potom je skidao asfalt, ali nije vratio kaldrmu već oblutke koje su još uvek tu. Nameravam da se već ove jeseni angažujem na konkretnim popravkama. Prvo želim da sredim pločnik, a onda i sve ostalo. Iako volim da tokom šetnje po Skadarliji uništavam cipele, smatram da bi trebalo da joj se vrati njena izlizana kaldrma po kojoj su se, kada padne sneg, moja majka i tetka sankale.
Svaki zimski rasput ste provodili kod bake i dede u Beogradu. Jeste li odlazili sa dedom u „Narodno pozorište“ gde je on radio kao majstor svetla i koliko je to uticalo da odaberete glumu za životni poziv?
- Sa dedom sam redovno odlazila na njegov posao, gledala sam sve predstave i one koje su bile za moj uzrast i one koje nisu. U tom periodu detinjstva „Narodno pozorište“ mi je bilo prozor u svet. Tamo se i rodila moju ljubav prema glumi, ali ne mogu da tvrdim da je to uticalo da je odaberem za životni poziv. I moja majka je volela glumu, ali joj roditelji nisu dozvolili time da se bavi, a ja nikoga nisam ni pitala.
Jeste li imali podršku roditelja koji su ugledni lekari?
- Majka se nije bunila jer smatra da čovek treba da bude slobodan i da sam odlučuje za sebe. Otac se prvo protivio, a posle je prihvatio moju odluku. On misli da je jedini pravi posao pomagati bolesnima, i ceo svoj život je posvetio tome. I danas to radi. Jedan je od retkih koji ima pravo tako da misli.

U jednom intervjuu ste izjavili da vas na detinjstvo asocira tuga ostavljenog deteta. Šta ste pod tim podrazumevali?
- Moji roditelji su mnogo radili, odlazili su na specijalizacije, imali su noćna dežurstva kada nisu mogli da budu sa mnom. Preko leta su me zbog velikih vrućina u Podgorici slali na planinu i more, a meni je bilo teško što ne idemo svi zajedno. U detinjstvu su mi mnogo nedostajali, a možda sam malo preterala pričajući o tome. Često sam se žalila i govorila kako se osećam napušteno, ali mi je jedan doktor u Kijevu, dok me je slušao kako o tome pričam, rekao da ne izgledam kao dete koje je samo sebi prepušteno pa sam prestala da ih kritikujem.
Jedan period vašeg života proveli ste u Rusiji. Zbog čega ste odbili mogućnost da ostanete tamo da živite i vratili se u Beograd?
- Boravila sam u Petrogradu i u Moskvi. Imam običaj da kažem da je jezik moja domovina. Govorim ruski, engleski i francuski, ali mi je akcenat loš. Glumac teško može da bude skroz bez svog jezika. Odgovara mi luksuzna pozicija da mogu da otputujem u inostranstvo, nešto uradim i vratim se kući. U Rusiji mi je smetala i njena veličina. Moskva je megalopolis u kome možete da obavite samo jedan posao u toku dana, gužve u saobraćaju su neizdržive. Ipak, jedan od najvažnijih razloga što sam se vratila je taj što je Dorćol moja domovina.
Koliko je na vaš život uticala teška saobraćajna nesreća koju ste jedva preživeli?
- U knjizi „Nisam ovako zamišljala život“ opisala sam sve moje saputnike i sapatnike. Nju sam i napisala da bih mogla da zaboravim i oprostim, kako sebi tako i drugima. Taj događaj uticao je na moj život u tom smislu da shvatim koliko je sve ovo što mi radimo u suštini nevažno. Sa takvim shvatanjem mnogo je lakše živeti i postati veliki.
Imali ste čak devet operacija. Gde ste pronašli snagu i volju za borbu za oporavak koji nije bio nimalo lak?
- Frida Kalo, čiji lik sam spremala u trenutku kada mi se dogodila nesreća, imala je dvadeset dve operacije pa je nastavila dalje. U takvim trenucima čovek nema vremena previše da razmišlja, prave se samo kratkoročni planovi, a Bog nam nikada ne šalje više nego što možemo da izdržimo. Sve to kroz šta sam prošla strašna su iskušanja, a moja majka bi rekla stvarna.
Posle koliko vremena ste se vratili na scenu?
- Još sam bila na rehabilitaciji kada sam prihvatila poziv Rade Đuričin da zaigram u predstavi„Trn u oku“. Igrala sam Silviju Plat, američku pesnikinju koja je tragično završila život samoubistvom u tridesetoj godini. To je za mene bio veliki izazov, a kako vreme prolazi sve više sam zahvalna Radi što mi je u tom trenutku predložila da radimo. Bilo je to lepo uplivavanje nazad u vodu.
Izgledate zadovoljno i srećno, je li to zbog zadovoljstva na emotivnom planu?
- Moj srce se osvaja na razne načine, a o svojim ljubavima ne govorim javno.
Kakav muškarac vas može osvojiti?
- Ne znam kako on mora da izgleda, jer mi to nije ni važno, ali je bitno da ima duh i dušu i, kako sam jednom napisala, da je jači od moje mašte i da mi pokloni globus.
Tada ste napisali i da ste srećni što ste voleli posebne muškarce, ali i jednog kojeg je posle predstave čekalo više od sto obožavateljki, a on je čvrsto zagrlio samo vas?
- To je bilo u toj velikoj Rusiji, ali on nije bio pravi. Kod muškarca mi je najvažnije da znam da će ta osoba i u najcrnjim trecuima biti uz mene, da će biti moj štit i oslonac, kao što ću ja biti njegov. Nažalost, nastupio je trend umrežavanja.
Jeste li pristalica braka?
- Ne razumem ugovore bilo koje vrste. Mnogo važnija mi je reč ili nečije oči dok izgovaraju te reči. U njima ima više istine. Čini mi se da smo svi podivljali i postali narcisiodni. Važno je da mi je sa partenrom dobro, ali mi je bitnije da imam osećaj da jednoga dana kada budem stara, debela i ružna taj isti čovek bude uz mene, bilo da smo potpisali ugovor ili ne. U poslednje vreme mnogo toga se promenilo, ljudi su u braku dok im to prija, a čim se pojavi neki problem oni se rastaju. Protivnik sam toga.
Uskoro počinje nova pozorišna sezona, imate li neke nove predstave u planu?
- Predstava „Čovek čoveku“ koju igram sa Radom Đuričin, a u kojoj pričamo priče velikana srpske književnosti nastavlja da živi. Do sada smo sa njom obišle Crnu Goru, gostovale smo u Londonu, Minhenu, Norveškoj, uskoro idemo u Beč, a na proleće u Ameriku i Kanadu. Čeka me i nova predstava „Zli dusi“ Fjodora Dostojevskog u kojoj igram Hromsku, devojku koja je i sa ove i one strane razuma, što je veliki izazov za glumca.
Zbog čega vas nema na filmu?
- Pozorište pruža kontinuitet probi i igranja što je velika sreća, dok je film druga vrsta magije kada su rezultati u pitanju. Dok snimate film mnogo čekate, tu su brojne pauze, nemate jasnu sliku šta se dešava. Proces rada na predstavi je veće uživanje. U poslednje vreme snimila sam dosta serija, i bilo mi je lepo radeći sa svim tim ljudima, i to je nešto slično filmu, ali je pozorište pravo gnezdo za glumca.

Intervju: Sandra A. Rilak