Sindrom sagorevanja na poslu: Šta je burnout || Hello Magazin!

Sindrom sagorevanja (burnout) ne utiče samo na psihofizičko zdravlje već može da promeni ceo život ako se ne prepozna na vreme

Gorimo od želje, gorimo od temperature, gorimo od ljubavi... Gorimo od posla. Sigurno ste i sami bezbroj puta upotrebili ovaj izraz da biste opisali koliko ste u određenom trenutku posvećeni onom što radite. Ne vidite ništa drugo osim profesionalnih obaveza, zaboravljate da vas kod kuće čekaju porodica i topla večera, ne stižete da jedete, ne možete pristojno da se naspavate... Onda jednog jutra shvatite da vas iz ogledala posmatra neka potpuno nepoznata osoba. Ne brinite, niste jedini.

Pročitajte: Princu Hariju je promenila život - Šta je EMDR terapija

Sindrom sagorevanja - "Smrt" na radnom mestu

Termin “burn-out” bukvalno znači „izgoreti“ i dobro je poznat zapadnoj civilizaciji. U Japanu se koristi reč „karoši“, koja doslovno predstavlja smrt od umora na poslu. Fraza je u Zemlji izlazećeg sunca odavno ušla u svakodnevni govor, jer je marljivim Japancima premalo 24 sata dnevno, pa im je nekad lakše da se bace pod voz nego da završe obaveze koje su za taj dan sebi zadali. Prvi naučni radovi koji su se detaljnije pozabavili fenomenom pojavili su se polovinom sedamdesetih. Termin je u upotrebu uveo psiholog Herbert Frojdenberger, definišući ga kao umiranje motivacije, naročito tamo gde nečija privrženost ili odnos prema radu ne daju željene rezultate. Posao se često nosi kući, a “mašinerija” sastavljena od kostiju, mesa i krvi radi punom parom dok se ne preforsira. Malo pomalo, bez obzira na to da li ste doktor, policajac, arhitekta, novinar ili zidar, sve češće vam misli obuzima ideja da sve lepo ostavite i odete na Madagaskar. Ali, šta kada taj osećaj postane intenzivniji, a želja da pobegnete na pusto ostrvo ili u džunglu sve veća.

Ljudi sa mnogo obaveza stalno su izloženi stresu. Ništa čudno za 21. vek. Kada više nisu u stanju da odgovore i profesionalnim i privatnim izazovima, nastupa emocionalni zamor, a pad sposobnosti, efikasnosti i energije automatski smanjuje osećaj samopoštovanja. Sindrom izgaranja javlja se kada shvatimo da naše žrtvovanje nije dovoljno i kada izgubimo zadovoljstvo koje pričinjava rad.

Pročitajte: Pošaljite sebi motivaciono pismo

Gde pobeći od stresa

Shvatili smo, dakle, da je primarni uzrok stres. Okidači mogu da budu i frustracije uzrokovane svakodnevnim problemima i uznemirujuće privatne situacije, a kada se tome dodaju pritisci, preopterećenost, sukobi, gubitak podrške i potiskivanje emocija, sindrom se nesmetano razvija. Prvo se primećuju fizički simptomi. Najupečatljiviji su zamor, malaksalost, neodređeni bolovi, glavobolja, stomačne tegobe. Prisutni su i nesanica, nagle promene telesne težine, pad imuniteta. Kao najčešće emocionalne simptome psiholozi navode depresiju, osećaj praznine, tuge i bespomoćnosti, anksioznost, gubitak energije i entuzijazma, apatiju, izolaciju, dosadu. Naravno, ovakva nevolja nikad ne dolazi sama. Menja se i ponašanje, jer osoba postaje razdražljiva, napeta, impulsivna, ljuta bez razloga. U takvim uslovima lako se otvaraju vrata raznim porocima, alkoholu ili drogi, u kojima mnogi vide izlaz iz problema. Na površinu izbija sve ono što ne čini čoveka. Primetno je odsustvo “normalnih” emocija i empatije, dok dirigentsku palicu na ovom polju preuzimaju preosetljivost na spoljašnje uticaje kao što su buka ili svetlo. Na scenu stupaju eksplozivnost, zaboravnost, gubitak koncentracije, grubost, zatvorenost, negativan stav prema svemu, sklonost konfliktima. Ako se ne primeti i ne tretira na vreme, sindrom sagorevanja promeniće vam život za 360 stepeni. Akumulirane frustracije postaviće mine tamo gde nikako ne bi smele - u bazu ljudskog društva, porodicu. Zato razvodi brakova u ovakvim situacijama nisu retkost.

Pročitajte: Tajna Sanje Marinković - Donesite odluku kao ja i sačuvaćete mentalno zdravlje

Promenite život i pobedite sindrom sagorevanja na poslu

Već znamo da je bolje sprečiti nego lečiti. Prevencija sindroma izgaranja podrazumeva, pre svega, da se problem što pre prepozna i prihvati. No, mnogi simptomi se pogrešno tumače, što može da izazove kontraefekat.

Lečenje je, prema tvrdnjama stručnjaka, prilično teško. Reč je o značajnim promenama načina života i koraka na koje pojedinac mora da pristane. Između ostalog, treba menjati ponašanje, radnu sredinu, pa i posao. Od krucijalnog značaja su podrška i razumevanje najbližih, bili to članovi porodice, prijatelji ili kolege. Bilo bi poželjno stvoriti prijatnu atmosferu na radnom mestu, pobrinuti se da sve bude dobro organizovano i da se obaveze mudro rasporede, a ne da se gomilaju. Neke od metoda samopomoći su razvijanje samokontrole, uzimanje češćih i kraćih godišnjih odmora, optimistički pogled na svet, određivanje prioriteta, postavljanje ostvarivih ciljeva. Ako baš ništa od navedenog ne pomogne, ruku spasa mogu da pruže psihoterapije i ostali stručni tretmani.