Lisabon iz prve ruke: Spoj nespojivog || Hello Magazin!

Lisabon je grad koji je jako teško objasniti. Kada sam uoči putovanja za Lisabon pitala šta obavezno treba videti svi su mi rekli da se ne opterećujem planiranjem već da samo šetam bez cilja.

Skeptično sam to saslušala, ali kada sam videla Lisabon shvatila sam da je to najbolji savet koji sam mogla da dobijem. Iza svake zgrade ili ugla čekalo me uvek novo iznenađenje, prelepa građevina ili kafić ili prelepi vidik ili pusta ulica. I svaki put bih s uzdahom i nevericom rekla: "kako je ovde lepo!"

Nakon prve šetnje utisci su pomešani. To je spoj lepote i ružnoće, spoj tuge i sreće, spoj nespojivog. A opet Lisabon je samo svoj i tako čudno zavodljiv. Eksplozija različitih boja dominira vidikom, tako da grad podseća na detinjstvo - kada vam roditelji daju drvene bojice ili flomastere i vi odlučite da obojite svaku kuću u drugoj boji - od žute, roze do plave...

Toj razbojnosti doprinose i stari tramvaji, kao jedan od najprepoznatljivijih simbola Lisobana ali i jedan od najlepših načina da se obiđe centar grada. Kada ugledate tramvaj imate osećaj nestvarnosti, jer izgleda kao da je "pobegao" sa crno-belih fotografija sa početka 20. veka, kada su uvedeni prvi elektronski tramvaji, a zatim su u međuvremenu obojeni kako bi se uklopili u šarenilo grada.

Tri najpoznatije četvrti u centru su Baixa-Chiado, Bairo Alto i Alfama. Često kažu da je Baixa-Chiado srce grada, gde je veliki broj lokala za noćni provod, ali i brojni trgovi sa predivnim restoranima. Trgovi na prvi pogled deluju konfuzno, ili bar meni, jer su mi bili zbunjujuće slični.

U južnom delu ovog naselja se nalazi reka Težo i taj deo grada odiše atmosferom prošlosti, a zbog tog šarma pomalo podseća na našu Savamalu. Na njega se nadovezuje Bairo Alto, gde je niz lokala u kojima se može slušati čuveni portugalski fado. S druge strane Baixa-Chida nalazi se takođe boemska četvrt Alfama u čijem sedištu je tvrđava Svetog Đorđa.

Alfama je puna istorijskih zgrada i crkava, sa uskim kaldrmisanim putevima gde se nalaze restorani izmešani sa kućama.

Doživljaj obilaska Alfame najbolje je objasnila moj prijateljica koja je rekla da je šetajući imala utisak da prolazi kroz njihove dnevne sobe. Svi prozori i vrata su otvoreni, a većina ukućana je ispred malih kuća na čijim terasama je prostiran raznobojni veš a potpuni doživljaj dopunjuje veseli i glasni razgovor komšija.

Belem je svakako deo grada koji treba obići, a to je najlepše uraditi tramvajem 16 od centra. Otvoreni prozori, drvena sedišta, kao i gužva kao u najvećem beogradskom špicu i razlivene boje i konture zgrada pored kojih se prolazi stvaraju utisak gledanja slika Gerharda Rihtera.

U ovom delu grada najveći utisak ostavlja Belem kula, koja izgleda kao početak ili kraj, u zavisnosti od ugla posmatranja, poznatog sveta. Nakon toplog dana, predivan je osećaj zagaziti u reku ispred Kule i zaboraviti na sve probleme.

Samo gaziti vodu i truditi se da što vernije oponašate decu koja "slučajno" upadaju u vodu i nastavljaju veselu igru, prskajući se vodom i ignorišući roditelje. Kula je sagrađena 1519, pre svega, zbog odbrane grada. A upravo s tog mesta je Vasko Da Gama krenuo na put ka Indiji. Nedaleko od kule nalazi se i Spomenik moreplovcima - Padrao dos Descobrimentos, na kome su isklesani Vasko Da Gama i moreplovci.

Iako Lisabon daje utisak nestvarnosti, pravi utisak ulaska u Diznijevu bajku dobija se 30-ak kilometara od ovog grada - u Sintri, koja je brodovito-šumoviti predeo u kome se nalazi niz palata starih više vekova. Najpoznatiji zamak je Palacio de Pena, koji prikazuje istoriju portugalske kraljevske porodice.

Pretežno žute boje, okružen ogromnim parkom i maglom izgleda kao zamak iz mašte. Ukoliko ste pre spavanja obožavali da slušate bajke, u trenutku kada ugledate ovu palatu zastaćete i pomisliti da ste konačno došli na mesto gde se događa onaj deo nakon "I živeli su srećno do kraja života".

Inače, dvorac je primarno bio manastir i izgrađen je 1450, a nakon zemljotresa 1755. manastir je bio delimično razoren, nakon čega ga je kraljevska porodica renovirala i pretvorila u dvorac. Velika republikanska revolucija 1910. godine preobratila je dvorac u današnji muzej.

Lisabon ima šarm prošlosti koji zavodi i daje uvid u to kako je nekada bilo, a ujedno budi nostalgiju zbog vremena koje je davno prohujalo i slave koja se nikada neće vratiti. Lisabon je kao kaleidoskop, davno zaboravljena igračka koja oduševi svaki put kada je vidimo.