Zašto imamo osećaj da nam vreme brže prolazi što smo stariji?

Razgovori između starih prijatelja često se dotiču tradicionalne teme neobjašnjivo brzog prolaska vremena. Kako je munjevito prošao Uskrs, Nova godina kao da je bila juče, kako se brzo primakla zima...

Ko je proživeo dosta godina, lako će zaključiti da mu je zadnjih pet prohujalo mnogo brže nego ranija jednako duga razdoblja. Prisetite se zadnjih osam ili deset godina školovanja: trajala su čitav vek. Uporedite to sa zadnjih osam ili deset godina života: minule su za jedan sat, napisao je francuski filozof Pol Žanet.

Mnogi će se složiti s Žanetovim osećajem da nam se vremenski intervali skraćuju kako odrastamo i starimo.

- Većina postaje svesna vremenskog ubrzanja krajem dvadesetih ili početkom tridesetih, kad se skrasi - napisao je engleski psiholog Stiven Tejlor.

Imamo poslove, kuće i bračne drugove pa naši životi ulaze u rutinu - rad, povratak kući, večera i televizija tokom radnih dana, pa odlazak u kafić ili u prirodu za vikend. Nakon nekoliko godina zpažamo da vreme potrebno za rutinu traje sve kraće, kao da smo na vrteški koja se ubrzava.

Najveće ubrzanje oko pedesete

Naučnici su otkrili da subjektivni utisak ubrzanja vremena dostiže vrhunac oko 50. rođendana i da se posle ne menja. Mark Vitman i Sandra Lehnhof sa Univerziteta Ludwig-Maximilian u Minhenu proučili su 500 dobrovoljaca uzrasta od 14 do 94 godine. Njihovi su odgovori na pitanje “koliko vam je brzo prošlo zadnjih deset godina” potvrdili pretpostavku da stariji ljudi imaju utisak da vreme brže teče.

Ispitanici uzrasta između 20 i 59 godina najčešće su povezivali utisak o ubrzavanju vremena s količinom svakodnevnih obaveza. Vitman i Lehnhofova su zaključili da su pripadnici tog starosnog raspona pod najvećim profesionalnim i porodičnim opterećenjem, a to im stvara osećaj da su im “dani prekratki” za dovršavanje svih poslova.

Starijima se više žuri 


Dok odraslima nedostaje vremena da obave sve što žele ili moraju, mladima se žuri samo da odrastu. Zbog manjka vremena starije prati osećaj da ono juri, dok se mladima, koji jedva čekaju da sazru, čini da vreme teče sporo.

- Naša je percepcija vremena sasvim subjektivna. To se vrlo lako primećuje u životnim situacijama: kad nešto čekam, vreme nam traje ‘čitavu večnost’, a kad nešto ne stižemo, imamo osećaj da leti - kaže Petra Malešević, dipl. psiholog.

- Što smo stariji, to smo svesniji ograničenosti vremena. Budući da bismo želeli da što više učinimo i postignemo, vreme nam je sve dragocenije pa tako njegov protok doživljavamo bržim. S druge strane, kad smo mali, rado bismo što pre odrasli i postali samostalni. Tad nam vreme prolazi jako sporo jer bismo želeli da teče brže. Ali vreme u oba slučaja prolazi jednako brzo, a utisak o njegovoj brzini iskrivljuju naše želje.

Siromaštvo novih iskustava

Psiholozi su ponudili nekoliko mogućih objašnjenja utiska da se vreme ubrzava uporedno s našim starenjem. Psiholog Vilijam Džejms u svom delu “Principi psihologije” je napisao da se vreme naizgled ubrzava jer stareći imamo sve manje iskustava vrednih pamćenja.

- Dok mladost pamtimo po prvom danu u školi, prvom samostalnom letovanju, prvom poljupcu i drugim stvarima, odsustvo novih iskustava u odraslom dobu “čini da se dani i nedelje stapaju jedni u druge (...), a da godine postaju šuplje i urušavaju se” - zaključio je Džejms.

Bogata sećanja na brojne epizode tokom studija stvaraju utisak da je to razdoblje trajalo duže nego što stvarno jeste.

Popunjena radna memorija

Naše “epizodno pamćenje” koje prima događaje, ljude, emocije i druge podatke s godinama je sve punije, rekla je Latica Mladina, psiholog i terapeut.

- Psihologija učenja, pamćenja i mišljenja spominje efekat mesta koji se sastoji od toga da najbolje pamtimo prve i zadnje sadržaje, a one u sredini značajno manje. Mislim da nam prirodni mehanizam uslovljava da pamtimo sve manje sadržaja i detalja. Pritom se najduže zadržavaju ona prva, najvitalnija sećanja, dok smo ponavljajuće radnje prisiljeni da brišemo, a to pridonosi efektu bržeg prolaska vremena - prenosi 24sata.hr.