Zdravko Šotra: Svest o svom biću kod Srba oduvek je bila slaba || Hello Magazin!

Režiser Zdravko Šotra pričao je za "TV novosti" o novoj seriji, Lazi Kostiću, samosvesti nacije i višim silama koje ga prate kroz karijeru.

– Dugo sam pripremao seriju Santa Maria della Salute, jer je reč o vrlo složenom projektu, koji prati ceo životni put Laze Kostića. Slikajući njegov život slikamo mnoge istorijske, političke i kulturne događaje kako u Vojvodini tako i u Beogradu. Pripreme na pisanju scenarija bile su veoma opsežne, a Laza je bio zanimljiv čovek svim savremenicima, koji su osećali potrebu da o njemu nešto zabeleže. Njegov život bio je veoma zanimljiv, dinamičan. Čovek koji je neprekidno išao iz jednog mesta u drugo, iz događaja u događaj, u prvoj polovini svog života. U drugoj doživljava tu, takozvanu, nemoguću ljubav sa mlađom Lenkom, koja će potpuno preosmisliti njegov život, naročito kada ona mlada umre. U tome je nastala najlepša naša pesma Santa Maria della Salute po kojoj smo i naslovili film.

Ovako reditelj i scenarista Zdravko Šotra opisuje rad na filmu Santa Maria della Salute, o Lazi Kostiću, a po kom je nastala i serija koja bi trebalo da bude emitovana od sredine marta na RTS. Glavne uloge, Lazu Kostića i Lenku Dunđerski, tumače Vojin Ćetković i Tamara Aleksić.

Santa Maria della Salute: Premijera filma o najvećoj srpskoj ljubavnoj priči

Da li je bilo teško napraviti glumačku podelu?

– Za Lazu Kostića nije bilo dileme, morao je to biti glumac u punoj glumačkoj zrelosti, jer igra vrlo složenu ličnost. S druge strane, on je bio krupan, lep, naočit čovek, tako da je sve upućivalo na Vojina Ćetkovića, koji je na vrhuncu svoje zrelosti i glumačke snage. A i fizički izgleda tako. Za Lenku mi je trebalo neko astralnije stvorenje. Pojavila se Tamara Aleksić, s kojom sam već radio malu ulogu kad je tek primljena na Akademiju, u `Šeširu profesora Vujića`. Već tada sam je projektovao za Lenku, nije bilo dileme. Znate, nije u pitanju samo lepota, već i neka anđeoska čednost, nedužnost koju ona nosi u svom biću, a karakteriše Lenku. Ona je, takođe, složena ličnost, nije samo lepa već i obrazovana, duhovita, muzikalna, svira klavir, peva operske arije. Sjajna ličnost, a sve to sam našao kod Tamare. U ovom filmu je karakteristično to što ima neobično mnogo uloga, nikad ih toliko nisam imao u životu, na stotine. Tako je i Soja Jovanović imala mnogo glumaca u jednoj drami, pa kad je završila snimanje pitala je: `Deco, je l’ ima neko da se nije slikao?`.

Dugujemo li budućim generacijama ovakve filmovane priče?

– Ne samo mladim generacijama, već svima. Ni sam nisam bio upoznat sa mnogim stvarima koje sam otkrio radeći na ovom scenariju i mislim da je dobro da ljudi upoznaju mnoge detalje iz naše kulturne i političke istorije. Da saznaju da su imali Lazu Kostića, jednog od prvih velikih intelektualaca u Srba, koji je u vreme u kom je živeo bio intelektualna elita evropskih razmera. To može samo da ohrabri naše ljude.

Koliko smo mi danas svesni sebe i svog porekla, držimo li do sebe kao nacije?

– Poznati smo po tome da ne posedujemo svest o sebi, svom poreklu i tradiciji. Srbi su vrlo lako menjali ono što je vekovima bilo u njihovoj biti. Uzmite Ćopića, kad dolazi kao mladi partizan i kaže: `Majko, nema Boga`. Majka kaže: `Je l’ tako, u redu`. I drugi su tako došli, jer odjedanput Srbi više nisu slavili slavu, Božić, krštavali decu. Prihvatali su da izađu iz svega onoga što su vekovima nosili u svom biću. Danas, pogledajte Beograd… Videćete da, u vreme kad se u Vukovaru bore za ćirilicu, u Beogradu je uopšte nema. Ne samo što je sve na latinici, već i na engleskom jeziku, čekaju neke Engleze da dođu. To je znak da naš narod ne drži do sebe. Lepo je da znamo latinicu, ali pogledajte šta rade veći slovenski narodi poput Rusa, oni firme kao što su `Mekdonalds` pišu ćirilicom, a da ne govorim o ostalim stvarima. Svest o svom biću kod Srba oduvek je bila slaba. Dogodio se 20. vek koji je, u više mahova, bio velika pogibija, stagnacija, pa ponovo velika pogibija. Sve to vreme neko je koristio da ide napred. Zato nam se i događa da nam samosvest slabi.

U svojim filmovima i serijama neke skrajnute vrednosti stavljate u prvi plan, poput porodice, ljubavi, prijateljstva… Da li one mnogo više nedostaju našim ljudima nego ranije?

– Mislim da su te vrednosti odlike razvijenog građanskog društva. Srbija je nekoliko puta razvijala taj sloj građanskog društva i on je satiran. Posle Drugog svetskog rata taj dragoceni deo društva ideološki je sravnjen i nestao. Nije se obnovio, pa zato vi, danas, kad idete Knaz Mihailovom ulicom vidite, umesto nekog znaka civilizacijskog napretka, vrlo trivijalnu atmosferu, skoro tranzicijsku, pa i na samom Kalemegdanu.

Vojin Ćetković: Sloboda je sjajna glumica, sa njom je lako igrati

Vaši saradnici kažu da ste povezani sa nekim višim silama, tokom snimanja vas služi vreme – kad vam zatreba sunce tu je, kao i kiša..

– To je počelo sa Slobodanom Stojanovićem sa kojim sam najviše radio, počev od `Više od igre` – stvarno su se, naročito na njegovim tekstovima, dešavale čudne stvari. Kad nam zatreba magla, dođemo na teren i nisu nam potrebni tehničari da je prave, jer magla je tu. Sneg, na primer, kukamo zakasnili smo, neće ga biti više, ali ujutro kad ustanemo – sneg pao. Šta je najneverovatnije – treba nam duga na određenom mestu, koja je retka pojava, smislimo da dođu vatrogasci i naprave je prema suncu, stignu oni na objekat kad – pojavi se prelepa duga tamo gde nam je i bila potrebna. To je da se čovek naježi, stvarno. Snimamo `Zonu` i nijednog dana nismo izgubili nijedan sekund zbog vremena, završimo snimanje, ekipa ruča, i kad pođemo kući počne takvo nevreme i kiša koja traje sledećih 15-20 dana, tako da… ima tu nešto čudno. Osim toga – radim neverovatnim tempom, stalno vičem, imam ekipu koja me prati i navikla je da radi brzo. U glavi mi je svaki kadar cele serije i koji god treba da se snima, mogu sad, svaku scenu. Ako nisu uslovi za jednu, odmah prelazimo na drugu, što doprinosi efikasnosti. Zbog toga me producenti vole.

Sve deluje idealno. Postoji li, ipak, nešto što može da vas izvede iz takta?

– Dozvoljavam sebi da vičem kad se kasni u kadar ili dolazi do neopravdanog zastoja u snimanju. Time se i praznim, umesto da sve gutam, tako olakšavam sebi. Nedavno sam imao veliku svađu sa jednim glumcem i bilo je na kraju kako želi reditelj. Dobro je kad se izvičem. Moj pokojni kolega Aca Đorđević imao je manir da se dogovori sa asistentom da njih dvojica, kad dođu u studio, užasno psuju i užasno se isvađaju, jer cela ekipa se tad uozbilji i radi vrlo dobro. Tako i ja pomalo sledim pokojnog kolegu.

Vojin Ćetković je rekao da se već nekoliko puta filmovima opraštate od svoje karijere, ali nikako da prestanete da snimate.

– To je rekao? Dobro je rekao, stvarno bi bilo vreme da se oprostim od posla, ali neki đavo mi ne da. Taman završim nešto i mislim neću više, kad se pojavi neko i kaže: `Znaš što bi bilo dobro ovo`. Za Lazu me je Pero Zubac zvao iz Novog sada, pa hajde ti onda budi miran! Vidim da je to smisleno i kažem da imam još malo snage da radim. Tako da se izvinjavam Ćetkoviću što nisam održao reč i što ne garantujem da je sada ovo poslednje što ću uraditi.

Radom obnavljate energiju?

– Bolje se osećam ovako, iako je vrlo zamorno, nego kad sedim kod kuće u fotelji i gledam televiziju. Bilo bi lepo skončati u nekom kadru.