MOJA TAŠTA NE PIJE SVAŠTA || Hello Magazin!

Porodični brend simpatičnog naziva osnovan je pre 25 godina, a sve je počelo sa jednim mlinom i jednim džakom kafe

U vreme kada je sve instant, zadovoljstvo je sresti ljude koji su svoju poslovnu priču gradili korak po korak. Upravo tako nastao je brend neobičnog naziva “Moja tašta ne pije svašta”, a i njega nije smislila neka marketinška agencija, već upravo ta tašta. Od prvog trenutka do danas, kada “Moja tašta ne pije svašta” ima svoju pržionicu i 12 prodavnica, firmu krase sve one divne odlike porodičnog biznisa. Budući da smo bili njihovi gosti baš na „Svetski dan kafe“, šalili smo se da ga obeležavamo “radno i u krugu porodice”. Ova priča bila je povod da se Rade Bazić vrati u vreme kada je, na početku svojih dvadesetih godina, otvorio prvu radnju.

‒ Moj ulazak u svet trgovine počeo je kada su mi roditelji, koji su radili u inostranstvu, kupili kiosk na pijaci u Bloku 44. Vlasnici takvih prodavnica obično stave natpis „zdrava hrana“, a u njima se prodaje roba na merenje, uključujući onu koja je daleko od tog „zdrava“ (smeh). Igrom slučaja, u inostranstvu su radili i sestra i zet, pa kada su 1996. došli na odmor, poklonili su mi prvi mlin i prvi džak kafe. Tako sam počeo da pored te rinfuzne robe prodajem i kafu. Pošto je 2000. godine mnogo radnji imalo sličan asortiman, razmišljao sam šta bih mogao da ponudim tržištu, a da kod nas nije mnogo zastupljeno. U inostranstvu sam video kafeterije i kofišopove, pa sam pomislio što ljudima ne bih dao mogućnost da biraju između više vrsta kvalitetne kafe.

U početku je kupovao prženu kafu ili je koristio usluge drugih pržionica, a onda je – na isti način kao i prvi mlin – stigao prvi pržionik. Jedna od ključnih godina je 2015, jer su tada odlučili da poslu pristupe još ozbiljnije.

‒ Nismo sebi postavljali cilj „imaćemo toliko radnji“, već smo pomislili da otvorimo radnju i na Novom Beogradu, u Bloku 61. Aleksandra i ja smo u isto vreme očekivali rođenje sina, otvarali radnju i skinuli krov sa kuće zbog nadogradnje. Tako se potrefilo. Kad osetim da nešto treba da radim, ne biram ni mesto ni vreme, već krenem.

Dok se spremalo otvaranje nove radnje, a idejno rešenje kesica za kafu već bilo gotovo, svratila je čuvena tašta i Radetu saopštila da bi dobro zvučalo da “moja tašta ne pije svašta”.

‒ Odgovorio sam joj: “Bravo, samo da znaš da će nam to biti reklamni slogan. I tvoj auto ću izbrendirati, da svi znaju ko je ta tašta.” Kad je to čula Aleksandra, konstatovala je da je nemoguće da mislimo ozbiljno, ali taj slogan brzo je potpuno zasenio prethodni naziv i nametnuo se kao novi „brendname“.

Tokom našeg razgovora dvorištem se širio miris domaće kafe koja se upravo pržila, a Rade nam je otkrio zašto je baš ona najprodavanija:

‒ Uvek je u prvom planu, mada zaista imamo veliki broj plemenitih kafa, sa posebnih plantaža, koje se gaje pod određenim uslovima. Imamo i one čiji je rod limitiran, da ne bi postale komercijalne. Međutim, domaća kafa je bez premca kada je o prodaji reč. Treba imati u vidu da je sve stvar ukusa i navike. Nekim veoma kvalitetnim sortama koje su kod nas mogle da se kupe ljudi nisu bili oduševljeni jer su im bile prejake ili jednostavno neobične. S vremenom naučili smo koje mikseve najviše vole, a u njima ključnu ulogu imaju “Santos”, “Etiopija” i “Kolumbija”.

Aleksandra i Rade svakog jutra piju kafu, domaću, ali razlog nije navika, već testiranje kvaliteta. Uvek konzumiraju onu koja je juče ispečena kako bi se uverili da je baš onakva kakva treba da bude. Mada je uvek on kuva, Rade tvrdi da tajna nije u “jednoj ili jednoj i po kašičici”, već u svežini i kvalitetu sirovine:

‒ Kafa mora da se peče svaki drugi dan jer joj toliko treba da “odradi”. Dok stigne u magacin, pa do radnje, to je taman taj period. Podjednako je važno da se melje na licu mesta. U našim radnjama ne postoji ranije mlevena, zapakovana kafa. Svaka radnja ima mlin za domaću, koji pri mlevenju koristi kamenje, i mlin sa klasičnim noževima za specijalne vrste kafe. Kamenje doprži kafu za nijansu, što je za tu vrstu vrlo bitno.