Ulaj u košulji, sakou i starkama - performans koji je rasplakao svet || Hello Magazin!

Druge noći marta 2020. otišao je Frank Uve Lajsipen, konceptualni umetnik i pionir performansa, u umetničkom svetu poznat kao Ulaj, a u mejnstrimu kao bivši ljubavnik prve dame svetskog performansa Marine Abramovič. Njihov susret u Njujorku 2010., dame u crvenoj haljini i dendija u starkama i odelu, ikonična je slika jednog legendarnog dres koda i velike ljubavi.

U vremenu hiperpodukcije televizijskih serija mnoge su dobile spin-off, kao Better Call Soul za Breaking Bad ili Young Sheldon za The Big Bang Theory. Pre 10 godina jedna ljubavna priča dobila je svoj spin-off u trajanju od minut i po.

“Umetnik je prisutan” - tako se zvala izložba Marine Abramović te 2010. Sedela je u Muzeju modernih umetnosti u Njujorku i gledala u oči svakog ko je seo preko puta stola. Smenjivali su se razni poznati i nepoznati, od ego tripera sklonih umetničarenju do radoznalih anonimusa koji su želeli blizinu slavnih.

Dendi u sakou i starkama stupa na scenu

Onda je na red došao starac sa urednom bradom i aristokratskom elegancijom, graciozno noseći svoje godine izgledao mi je mnogo mlađi. Zapitao sam se žašto? Trebalo mi je par minuta da rešim zagonetku. A onda mi je bilo jasno, bilo je to zbog sakoa, košulje i starki. Neinventivan i naviknut na kruta pravila konzervativnih muških modnih savetnika, ova slika unela mi je promenu u ideologiju oblačenja i pogleda na modu.

Ulaj je seo preko puta Marine, podigao nogavice, pokazao duboke starke pred Njujorkom, namestio revere i odavao izgled onog koji prkosi pravilima i starosti. Starke i košulja momentalno su mi se urezale kao kentaur bunta i elegancije, mladosti i bezvremenosti. Simbol modnog pokreta otpora.

Bilo da je to čudna crno-crvena košulja koju je Ulaj tog dana nosio, bela koju je nosio u performansu Rest Energy kada je strelom ciljao u Marinino srce, ili neka druga košulja krojena po meri, košulja sa starkama postala je moderni klasik. Za onog koji zna da ih nosi - mali lični performans u svakodnevnom životu onih koji bi da vam nametnu besmislena pravila neslobode.

Junaci naše priče Marina i Ulaj, u performansu Rest Energy u belim košuljama, elegantno i nevino, kakav je i ta boja i to parče odeće koje je veće od te definicije, igraju se životom.

Naslonjeno na zid, žensko telo stoji nepomično. Grudi su prislonjene na vrh napete strele, čiji luk drži muškarac. Žena se ne pomera satima. Njegov najmanji pokret odapeće joj strelu u srce. Mikrofoni prate njihove otkucaje srca dok performans traje - tako je to izgledalo.

Pozadina njujorškog susreta

Ipak, njihov najveći performans zbog kojeg je susret u Njujorku postao toliko slavan desio se 1988. godine. Dvoje ljubavnika odlučilo je da prepešači Kineski zid. Prvi put u istoriji celom dužinom, dva ljudska bića. I uspeli su.

Malo je poznato ipak da je taj njihov poduhvat bio plagijat, ali ne njihovom voljom. Čike u lošim odelima i sivim košuljama iz totalitarnog komunsitičkog kineskog režima osamdesetih nisu sa oduševljenjem gledali na ideju da dvoje stranaca prvi osvoje njihov Zid.

Godine 1984., ubrzo nakon što su Kinezi odbili predlog Ulaja i Abramovićeve da hodaju Zidom, jedan kineski avanturista, po imenu Liu Ju Tjan, pretekao ih je i napravio taj podvig. Marina je verovala da je Liua na to primorala vlada. Iako je, hronološki gledano, Kinez to prvi učinio, Ulaj je njegov hod nazivao plagijatom. Osvajanje Zida šetnjom više nije bio neostvareni poduhvat, ali to nije bilo bitno, jer je koncept para Abramović&Ulaj imao posebnu specifičnost - ipak, niko još nije hodao u susret svom ljubavniku sa suprotnog kraja Zida da bi okončao vezu.

Oni su to uradili

Marina i Ulaj su se najzad sreli, a potom i raskinuli, u kanjonu ispunjenom budističkim, taoističkim i konfučijanskim hramovima u Er Lang Šanu - Šenu, provincija Šansi, 27. juna 1988, nakon devedeset dana hodanja (isti broj dana koliko je trajao i performans Nightsea Crossing koji ih je otuđio i doveo do raskida - sadržao je i dugo uzdržavanje od seksa).

Kako piše poznavalac rada Abramovićeve, Džejms Vestkot, Marina je sumnjala da ju je Ulaj tu čekao danima jer mu se mesto činilo naročito fotogeničnim za njihov ponovni susret. Ipak je Ulaj bio majstor i posvećenik polaroid fotografije. Mala grupa ljudi videla je kako su prišli jedno drugom, bez ikakve drame, i zagrlili se. Ulajev zagrljaj ocenjen je kao rođački. Za njega je romansa odavno dobila tačku, mada je i dalje imao iluziju da će sarađivati. Marina se rasplakala.

„Ne plači“, rekao je Ulaj mirno i sa prekorom. „Toliko smo toga postigli.“ Fotografije tog susreta prikazuju Ulaja s bejzbol kapom, šarenom košuljom i gustim brkovima, kako se široko osmehuje i maše. Marina deluje krotko i sićušno u njegovom zagrljaju, slabašno se osmehujući, iscrpljena i rezignirana.

Ulaj se zaljubio u prevoditeljku Ding Hsiao Song i s njom se venčao u Pekingu, decembra 1988.

Posle Zida tišina od 22 godine

Nikada se nisu sreli do te 2010. godine i momenta u njujorškom muzeju. Posle toga sudili su se zbog para i autorskih prava na neke radove, ali i konačno pomirili.

Ulaj je trebalo da bude gost i Marinine beogradske izložbe krajem godine, ali je već bio narušenog zdravlja. Umro je u noći između 1. i 2. marta.

Susret u Njujorku postao je mitski, ponovni susret Ljubavnika.