Isidora Bjelica i Nebojša Pajkić otvaraju vrata svog "muzeja u malom" || Hello Magazin!

Čim se zakorači u životni prostor poznatnog bračnog para Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića oseti se posebna energija. Stan u dva nivoa, koji je smešten u mirnoj ulici, nedaleko od Botaničke bašte u Beogradu, uređen je sa mnogo pažnje i brige, gde su savršeno pomirene potrebe za funkcionalnošću i za lepim. Sklad nije uočljiv samo u dobroj kompoziciji komada nameštaja, boja i detalja, već prevashodno u odnosu naših domaćina. Lepota njihovog življenja ogleda se u umeću svakodnevnog pravljenja dobre atmosfere, čemu doprinosi i činjenica da se oboje bave poslovima koje vole. Mnogi delovi njihovog doma dekorisani su brojnim predmetima donetim sa putovanja, pa vas, u zavisnosti gde pogledate, zapljusne duh Amerike, Evrope ili Japana. Njihova strast su putovanja, odakle se napajaju inspiracijom koju posle pretaču u dela. Samo jedan ručak u libanskom restoranu u Beogradu bio je dovoljan da uvek intrigantna Isidora, izraženog smisla za humor, spakuje kofere i sa najmilijima se uputi u ovu državu, smeštenu na istočnoj obali Mediterana. Književnica kaže da je od svog oca nasledila gen za putovanja, a da je u Nebojši pronašla srodnu dušu i saputnika koga egzotika udaljenih predela privlači istim žarom kao i nju. Tu strast ovaj zanimljivi bračni par preneo je i na svoju decu, petnaestogodišnjeg Lava Grigorija i osmogodišnju Vilu Evanđelinu.
I dok se ekipa magazina „Hello!" penje stepenicama do poslednjeg sprata, i bez daha stiže do njihovog stana, svežinu lica vraćaju im ljubazni domaćini i pozitivna atmosfera koja prosto izbija iz svakog kutka stana autorke romana „Moj deda Luj Viton" i šarmantnog profesora Akademije dramskih umetnosti Nebojše Pajkića.
- Dobro došli u naš dom - gotovo uglas otpozdravljaju bračni saputnici, dok čekaju goste na vratima svog neobičnog doma.
Njihova mezimica, ćerka Vila, poput iskusnog kustosa, sprovodi nas kroz stan, sve do njenog carstva koje se nalazi na spratu ovog dupleksa. Predočava nam znamenitosti i umetnine koje zauzimaju gotovo svaki pedalj ovog "muzeja u malom".
- U ovaj stan uselili smo se 2002. godine jer je prethodni stan postao mali za sve nas. Prethodno smo živeli na Čukaričkoj padini. Međutim, vratili smo se u centar jer smo tamo postali penzioneri koje je mrzelo da dođu do grada. Odavde sve možeš peške i više puta dnevno. Tražili smo stan koji može da se širi i gde dvoje dece različitog uzrasta mogu da imaju svoje zasebne kutke - kaže Isidora.

Koliko ste radova obavili da bi vaš stan dobio sadašnji izgled?

Isidora: Posle četiri godine smo uradili gornji sprat. Prema mojim zamislima, arhitekta je dizajnirao stakleni zid i kupatilo pod kosinom. Nebojšin zadatak su bile stepenice, a poseban akcenat je stavio na ogradu. Vraćao je četiri verzije da bi prihvatio petu koja mu se najzad dopala.
Imate puno umetničkih dela iz različitih krajeva sveta?
Isidora: Tako je. Upravo treba da donesemo slike iz Australije i Francuske Polinezije, ali gotovo da više nema mesta na zidnim površinama našeg stana.
Da li imate stalnu postavku slika u kući ili ih menjate?
Isidora: Imamo stalnu postavku, ali jedan broj umetnina menjamo, pogotovo kada nabavimo neke nove. U februaru smo bili na Kubi i odatle smo doneli desetak slika sjajnih umetnika koje smo tamo upoznali. Tako da sada dominira taj stil.
Nebojša: Čak je Igor Vasiljev, jedan od najznačajnijih srpskih slikara koji je nastradao u komunističkom režimu, zbog priliva novih umetnina nedavno prešao na gornji sprat.
Isidora: Umetničke slike imamo čak i u kupatilu. Kada nam neke dosade ili izgube draž, mi ih poklonimo ili ih odnesemo u našu kuću u Igalu. Tamo se nalaze naše kolekcije iz Tunisa i Maroka.

Kako ste uspeli da skupite toliko umetničkih predmeta?
Isidora: Neke smo kupili, ali više volimo kada nam poklone.
Nebojša: Jedan deo njih smo dobili na kompenzaciju. Naime, Isidoru i mene nekada angažuju umetnici da napišemo nešto za njih, pa to plate svojim delima.
S obzirom na to da je vaš dom svojevrstan muzej sa umetninama iz celog sveta, da li uvek možete da se setite šta ste odakle doneli?
Nebojša: Ja patim od te parcijalne amnezije pa stalno zapitkujem: "Odakle nam ovo"? I kad pokušam da pogodim, uvek pogrešim.
Isidora: Ja još vladam materijom i kada je reč o slikama i skulpturama, ćupovima i drugim umetničkim predmetima. U stanu imamo čak četrdeset svećnjaka i za svaki znam odakle je.
Nebojša: Ona je petnaest godina mlađa od mene pa je u tome tajna.
Isidora: Nebojši se desi i da zaboravi da je odneo sliku na uramljivanje pa se zapita gde je.
Nebojša: Srećom, naš "uramljivač" Sima Injac drži sve pod kontrolom i sačuva naše umetnine.

Imate li kreativan sukob mišljenja prilikom kupovine?
Isidora: Dešava se, naravno, ali ne često. Ali dok ne donesemo zajednički stav, ne kupujemo sliku.
Nebojša: Samo nekoliko puta smo kupili umetnički predmet koji se dopao samo jednom od nas. Najčešći problem je finansijski jer možemo da kupimo samo nekoliko slika, a dopada nam se mnogo više. Tu nastaju dileme.
Isidora: Nebojša se najviše buni jer mora da vuče sve te stvari. Na spratu postoji gomila berberskih ćilima. Možete misliti kako je bilo prenositi ih. Vukli smo i razne ćupove. A baldahini su sa Balija i Mauricijusa. Dešavalo se da Pajkić kaže: "Aman, zar moramo da vučemo svu ovu skalameriju?"
Nebojša: Još nešto, Isidora ima istančan osećaj za vrednosti, za razliku od mene koji sam konfuzan kada je reč o materijalnim vrednostima. Tako se dešava da ja poželim da kupim sliku koja je nenormalno skupa.
Isidora: Samo je jednom odbio da vuče neku gvozdenu ogradu.
Nebojša: Nekoliko puta smo imali probleme sa carinom. Kada na francuskom aerodromu nisu hteli da prihvate da prenesemo ugalj za nargilu. Zatim su nam uništili jedan marokanski štap, dok je FBI jednom prilikom uništio neke toteme iz Meksika jer su oni zveketali.
Isidora: Kada sve saberemo, imamo predmete iz više od četrdeset zemalja što čini naš mali muzej.
Nebojša: Moja ideja je da ovaj stan proglasimo legatom i da odobrimo posete.
Mnoge poznate ličnosti od vas traže savete u vezi s putovanjima.
Isidora: Da, postala sam besplatni savetnik za sve svoje prijatelje koji žele da otputuju u neku od zemalja koju smo posetili, jer sam savladala sve potrebno znanje da što jeftinije rezervišem avionsku kartu, dobar povoljan hotel i slično. Zbog toga sam i došla na ideju da napišem knjigu "Biblija za kupoholičarke", gde sam opisala sve najpotrebnije za posetu destinacijama na kojima smo boravili. Opisala sam preko četrdeset zemalja, gde ići, gde spavati, šta posetiti. Nešto što ne možete da nađete u vodičima već vam treba reč nekoga ko je sve to već proživeo.

Ima li Nebojša primedbe kada sate provedete u kupovini?

Isidora: Zanimljivo je da je Nebojša jedan od retkih muškaraca koji ne zvoca kada je reč o kupovini. Jedanput nije imao nerava da sedi u radnji sa šeširima i čeka, pa sam se ja toliko naljutila da smo se posvađali. Ima razumevanje za moju strast, jer ja kada uđem u neku radnju, doživim pravu ekstazu.
Budući da puno putujete, to znači da nemate strah od letenja. Da li su vam se ipak dešavale nepredviđene situacje?Isidora: Bilo je zaista raznih situacija. Od prinudnih sletanja do otkazivanja motora. Kada se tako nešto desi, vrlo je važno da odmah nastavite da putujete kako vas strah ne bi savladao. Pa, možete da padnete u sopstvenom kupatilu i poginete. Kažem vam kao neko ko je od malih nogu odrastao u avionu, ne treba sebi uskratiti nešto što je veličanstveno.
Nebojša: Jedan moj prijatelj mi je nedavno rekao kako mi se divi što se ne plašim leta avionom. Rekao sam mu da se ja mnogo više plašim letenja od njega, ali se manje plašim smrti.
Isidora: Pre izvesnog vremena spremali smo se za put na Sejšele, a Nebojši je otkazala jedna ruka. Doktor je mislio da je šlog. Rekla sam mu da mi moramo da idemo i da bi bilo veoma romantično da umre baš tamo. Srećom, u pitanju je bio samo nedostatak nekih vitamina.
Voli li vaša ćerka Vila da se oblači damski poput vas?
Isidora: Ne, ona je skroz sportski tip, na moju mamu. Ja sam strast prema ovom stilu nasledila od moje bake, koja je takođe volela šešire. Ne forsiram je više da se oblači damski, sem kada idemo na neki događaj koji to iziskuje.

Kakva su Lavova interesovanja?
Nebojša: On svira gitaru i majstor je za kompjutere. Mislim da je na tom polju veliki potencijal.
Isidora: Na taj način vežba i jezik. Satima priča sa prijateljima sa raznih meridijana.
Priređujete li sedeljke ili žurke u stanu?
Isidora: Stvarno mogu da kažem da nema značajnije ličnosti iz Srbije i Balkana koja nije bila ovde. To su ljudi različitih profesija, najčešće umetnici. Pravimo razne žurke, često i sa zanimljivim sadržajem, kao što je, na primer, trbušni ples.
Imate li omiljeni kutak u domu?
Isidora: Najviše volim krevet. Na njemu čak pišem i jedem. Zanimljivo je da značajan deo braka nismo imali bračni krevet već samo onaj na razvlačenje, sada imamo dva bračna. Drugo po važnosti mi je kupatilo. Pajkić najčešće puši u kuhinji i sluša muziku u dnevnom boravku, dok Vila gravitira prema gornjem delu stana.
Nebojša: Osim Lava koji ima svoj izdvojeni deo, svi mi stalno cirkulišemo na oba nivoa.
Praktikujete li neke rituale kada ustanete?
Isidora: Prvo pijem kamilicu sa medom, to me je još baka naučila.
Nebojša: Volim odmah da popijem "makijato" u obližnjem restoranu, gde prelistam i novine.
Isidora: Kada smo odlučivali gde ćemo kupiti stan, Nebojša je insistirao baš na ovom. Kada sam ga pitala za razloge rekao je: "Imam čak četiri kafane u blizini".
Da li vam je žao što ste investirali u putovanja umesto u nekretnine?
Isidora: Odavno smo shvatili da su najveće vrednosti na svetu uspomene sa putovanja. Umesto kuća i džipova mi smo našoj deci pokazivali svet. Ali moja porodica tako radi generacijama. I moja prabaka i baka, tata, pa sada i mi.