Lidija Vukićević otvara vrata svog doma koji odiše toplinom i otkriva zašto je na vrhuncu karijere napustila glumačku profesiju i posvetila se porodici || Hello Magazin!

Svoju ljubav prema rustici i starinama glumica Lidija Vukićević prenela je i u svoju kuću u kojoj preovladavaju lampe, sveće, slike i različite starine koje je kupovala u antikvarnicama. Tako je dom na Bežanijskoj kosi postao prava mala oaza mira za ovu lepu damu i njene sinove, devetnaestogodišnjeg Andreja i šesnaestogodišnjeg Davida koje je dobila u braku sa nekadašnjim fudbalerom Mitrom Mrkelom. Društvo im svakodnevno prave i njihova tri psa koje popularna Violeta iz serije Bolji život brižno čuva. Ova atraktivna dama u svom sadašnjem domu živi već petnaest godina, a razlog zašto je odlučila da se iz stana na Novom Beogradu preseli u novi životni prostor bio je želja da njen tadašnji ljubimac Žuća ima dvorište.
- Možda to nekome zvuči neobično, ali svi ljubitelji životinja će me, verujem, razumeti. Naime, pošto sam veliki ljubitelj životinja pronašla sam jednu prebijenu kucu koju sam zbrinula, a ona je iziskivala veći prostor od našeg stana. Zbog toga sam svog tadašnjeg supruga Mitra nagovorila da pronađemo odgovarajuću kuću i da se preselimo, što smo na kraju i učinili. Tako da, zahvaljujući svom ljubimcu Žući, koji je preminuo pre četiri godine, živim ovde.
Jeste li preuređivali prostor kada ste se doselili?
- Da, ova kuća je potpuno drugačije izgledala. Pre svega, želela sam da imam veliki dnevni boravak, jer je to najvažnija prostorija u kući pošto tu provodimo najviše vremena. Zbog toga smo morali da rušimo noseće zidove, a umesto njih smo stavili stubove. Želela sam da imam fontanu i kamin, jer oni simboliziju vatru i vodu, a ja sam osoba koja voli prirodu. Međutim, kada su grubi radovi završeni, došao je na red najteži deo posla, jer je trebalo urediti prostor. Ne spadam u osobe koje bi takvu stvar prepustile arhitekti, jer smatram da niko ne može da uredi dom u kome ću ja živeti. Nijedan detalj nije stavljen tek onako, već za svaku stvar postoji razlog što se našla u mom domu. Zbog toga nemam ni kućnu pomoćnicu, volim da sama sređujem svoj dom, jer kada, recimo, brišem neku figuru, podsetim se priče vezane za tu stvar.

Šta vam je bilo najvažnije prilikom uređenja vašeg životnog prostora?
- Oduvek sam volela domove koji su ušuškani i koji imaju toplinu, tako da sam se opredelila za rustiku. Ne volim moderan nameštaj sa ravnim linijama koji je oskudan, a stanovi uređeni u minimalističkom stilu u meni ne izazivaju nikakve emocije.
Spadate li u one koji često preuređuju dom?
- Ja se bavim svojom kućom, tako da često kupujem nove lampe, svećnjake, slike i druge sitnice kojima oplemenjujem prostor. Pre pet godina sam dobila na poklon klavir što mi mnogo znači jer sam završila muzičku školu. Svakodnevno sviram i po nekoliko sati jer me to opušta. U svakom kutku imam i omiljene knjige, a jedini višak u mom domu je veliki plazma televizor u dnevnoj sobi, jer ga retko koristim.

Da li ste pomagali sinovima Andreju i Davidu u uređenju njihovog prostora?
- Nikada nisam govorila svojoj deci šta treba da rade. Volim da izgrađuju sopstveni ukus i stav prema svemu, pa i prema uređenju svog prostora. Zato su oni sami sređivali svoje sobe, a težili su da one izgledaju moderno, što je i u skladu sa njihovim godinama.

Dok ste bili u braku sa nekadašnjim fudbalerom MitromMrkelom živeli ste u inostranstvu, kakve uspomene nosite iz tog perioda?
- Prvo smo pet godina živeli u Holandiji gde su se rodili i naši sinovi. To je bajkovita zemlja u koju se uvek rado vraćam. Tamošnji ljudi su divni i jako druželjubivi, a njihovi domovi su uglavnom veoma lepo sređeni. Naši sustanari iz zgrade su mi oba puta kada su mi se rodili sinovi priredili ručak prilikom povratka iz bolnice, a po njihovom običaju poklonili su mi lutku rode sa benkicama za decu. Proveli smo i godinu dana u Turskoj, gde mi je takođe bilo lepo i mislim da su Turci narod vredan poštovanja, pošto vrlo dobro znaju šta su red i disciplina, a ja to izuzetno cenim. S druge strane, život u Americi mi nimalo nije prijao.

Zbog čega vam se nije dopala Amerika?
- Pre svega, moram da kažem da je moj prvi utisak kada smo stigli u Sent Luis gde smo živeli bio fantastičan. Sve je izgledalo glamurozno i impresivno, uživala sam u svemu. Međutim, već posle nekoliko meseci sam shvatila da je sve to degutantno i veštačko. Meso koje smo kupovali u supermarketima nije imalo ukusa, sokovi su bili zapravo samo ofarbana voda, mleko je takođe bilo bez ukusa. Zato smo stalno odlazili u mađarske radnje, jer se tamo prodavala hrana najsličnija našoj. Naši sinovi su jednom u dvorištu iskopali nekoliko malih rupa kako bi se igrali sa klikerima i zbog toga smo morali da platimo kaznu od sto dolara, jer to ne sme da se radi. Najružnije od svega mi je bilo to što su sve prodavnice i apoteke bile oblepljene slikama dece koja su nestala. Iako po prirodi nisam plašljiva osoba, tamo sam bila preplašena za bezbednost mojih sinova. Stalno sam ih držala na oku i pored toga što nisam patološki brižna majka.

Imate li neke komade nameštaja koje ste doneli iz inostranstva?
- Imam dosta vetrenjača koje sam donela iz Holandije, dok sam u Turskoj uglavnom kupovala pozlaćene predmete. Pošto sam nekoliko meseci provela u Iraku, gde sam radila neke spotove, većina slika u mojoj dnevnoj sobi je odatle. Jedino iz Amerike nisam donela ništa jer je to zemlja koja nema istoriju. Tamo možete da kupite samo naočare od petsto evra, a to možete da priuštite sebi i u našoj zemlji. Imam mnogo stvari koje sam kupovala u antikvarnicama, među kojima je telefon star više od sto godina, a ono što se uvek nalazilo u svakom mom domu su slike mojih roditelja koji su najzaslužniji za to što sam ja danas srećan čovek. Oni su mi tokom odrastanja dali snagu i sigurnost koju nijedan uspon ni pad ne mogu da poruše.

Da li su bili strogi prema vama?
- Moja majka je bila izuzetno stroga, bila je profesor književnosti, a i danas je prava dama. Zahtevala je mnogo i od mene i od moje sestre Marine, ali nam je pružala i bezgraničnu ljubav, i mislim da je to prava formula. Prvo nas je naučila da niko ne može ni na šta da nas nagovori, jer mi sami nosimo našu glavu na ramenima i moramo njome i da razmišljamo. S druge strane, otac je bio, a i danas je, popustljiviji. U sećanju su mi ostale dve njegove rečenice. Prva je: Koliko je to urgentno?, koju mi je govorio uvek kada bih nešto htela brzopleto da uradim, a druga je: Da li si sebi dozvolila da se spustiš na taj nivo? To mi je pričao kada bih se posvađala sa nekim. Zbog te njegove rečenice uvek se povlačim iz svake vrste svađe i rasprave.

Jeste li na sličan način vaspitavali svoje sinove?
- Na veoma sličan način. Međutim, u nekim stvarima sam bila popustljivija od mojih roditelja i mislim da to nije bilo dobro, ali s obzirom na to da sam već dvanaest godina razvedena, u nekim drugim stvarima sam bila duplo stroža od moje majke, jer sam istovremeno morala da im budem i otac i majka. Smatram velikim uspehom to što me nikada nisu videli skrhanu ili u suzama iako ih je bilo, upravo zato što sam želela da moja deca imaju tu sigurnost roditelja koju sam ja imala u svojoj kući. Mislim da sam uspela da napravim ljude od njih u pravom smislu te reči. Andrej sada završava srednju školu I igra fudbal za klub Rad, dok je David na prvoj godini i trenira za OFK Beograd. Jako sam srećna zbog toga što su izabrali da se bave sportom kao njihov otac, jer ne bih volela da su kao ja izabrali glumu. To nije profesija koja se u našoj zemlji dovoljno ceni.

Da li se kajete što ste u trenutku kada ste bili najpopularnija glumica u staroj Jugoslaviji odlučili da napustite sve i da sa suprugom odete u Holandiju?
- Nikada se nisam pokajala zbog toga, jer sam jako mlada imala odlične uloge i u pozorišti, i na televiziji, i na filmu, tako da sam zadovoljila svoju profesionalnu sujetu. Da nisam tako postupila, danas ne bih imala svoja dva divna sina koji su, ipak, moj najveći uspeh.

Bavite li se sada glumačkom profesijom?
- Sa koleginicom Jelicom Sretenović igram u predstavi Istina, sa kojom smo obišle gotovo celu Srbiju, a putovale smo i u inostranstvo. Taj komad govori o tome da su zdravlje, ljubav i iskrenost najvažniji na svetu, a počinje stihovima moje prijateljice Ksenije Zečević, koja, nažalost, više nije među nama.

Intervju: Ivana Nikolić
Foto: Janko Petković