Vesna i Đole Đogani: Borba za potomstvo || Hello Magazin!

Prvi put otvaraju vrata svog doma u Novom Beogradu i govore kako su se osećali kad su izgubili bebu kojoj su se mnogo radovali

Mada su se nedavno suočili sa jednim od najtežih trenutaka u životu, gubitkom bebe, Vesna i Đole Đogani uz pomoć sina Adriana i urođenog optimizma uspešno su svoj život vratili u normalu. Vođeni mišlju da se tragedije dešavaju svima i da će se, uz pomoć vere i nade, sigurno još jednom ostvariti u ulozi roditelja, brzo je popularnom paru vratio osmeh na lice. Hrabriji nego ikada, samo nekoliko nedelja od nemilog događaja, Vesna i Đole su na iznenađenje mnogih gostovali u brojnim koncertnim dvoranama širom naše zemlje i inostranstva. Iako su joj savetovali mirovanje, plavokosa pevačica, budući da je mlada i da se brzo oporavila, bila je više nego aktivna na svojim nastupima.

- Život je čudo, nikada ne znaš šta ti vreme donosi - kaže na početku razgovora za magazin „Hello!“ Đole Đogani, frontmen grupe „Đogani fantastiko“.

- Na našu sreću, i Vesna i ja smo normalni ljudi, tako da ružne stvari snagom misli ostavljamo iza sebe, a lepima puštamo da dolaze. Imamo divnog sina, a ja, pored Adriana, još dve kćerke iz prvog braka koje obožavam, posao koji volim, tako da zaista postoji mnogo razloga za životne radosti. Iako Vesni i meni nije bilo lako, biće vremena i za bebu i za druge lepe stvari - ističe šarmantni denser dok nam otvara vrata svog doma u Novom Beogradu.
- Moram da vam se pohvalim da sam kompletan enterijer našeg stana sam osmislio. Čim sam kročio u naš dom, znao sam kako njegova finalna slika treba da izgleda. Hteo sam veliku dnevnu sobu, tako da sam rušio zidove i pregrađivao druge prostorije. Spuštao sam plafone, a osmislio sam i gipsane radove koji krase brojne prostorije - priča Đole, dok ga njegova supruga Vesna ponosno tapše po ramenima.

Koliko živite u Novom Beogradu?
Đole: Od pre sedam godina, a pre toga stanovao sam na Lekinom brdu sa kćerkama. Brzo sam se navikao na ovaj kraj.
Vesna: Ja sam se doselila godinu dana kasnije. Pre toga, živela sam u centru prestonice. Iskreno, na početku bilo mi je teško da se naviknem na Novi Beograd, ali sada uživam, jer ne bih znala šta bih sa malim detetom radila u centru grada. Ispred naše zgrade je livada i prelepo zelenilo.
Napravili ste nacrt i za nameštaj u vašem stanu?
Đole: Tako je. Na sreću, imao sam drugaricu koja je radila u salonu nameštaja, pa sam mogao da dobijem nameštaj po sopstvenoj zamisli. Sam sam osmislio i vrata, kao i bračni krevet.
Vesna: Terasu smo takođe rušili i pregrađivali. Na proleće nas čekaju radovi u vezi sa njenim zastakljivanjem.
Ljubitelj ste umetnina i mnogo novca trošite na umetničke slike?
Đole: Veliki sam esteta i volim umetnička dela.
Vesna: Ima jedna interesantna priča vezana za slike. Kada sam otišla u bolnicu da se porodim sa Adrianom, Đole me je iznenadio, kupivši ni manje ni više nego deset slika.
Đole: Želeo sam da Vesnu, kad dođe iz porodilišta, dočeka predivan ambijent koji će je fascinirati.

Jeste li romantičan muškarac, umete li vašu suprugu da iznenadite poklonom za neki važan datum?
Đole: Mislim da jesam romantičan suprug, mada to često ne umem da pokažem. Poklone volim da darujem, ali ne vezujem se za određene datume. Mnogo putujemo u inostranstvo, tako da Vesna svaki put iskoristi svoju žensku taktiku da me ubedi da joj nešto kupim. Muka me uhvati kada vidim za 8. mart one cvetove u celofanu koje muškarci dele devojkama ili ženama bez trunke emocija. Sve mi to izgleda kao jedno veliko foliranje i uštirkano. Mnogo je bolje da bez ikakvog povoda, kad to osetiš, voljenoj osobi nešto pokloniš i izenadiš je.
Vesna: Iako on to ne prizanje, što je stariji, sve je romantičniji. Verovatno ja to i zaslužim jer nekim dobrim delima ili lepim gestom u njemu često znam da probudim neke nežne i skrivene emocije.
Đole: I Vesna i ja se menjamo, što je normalno. Mada, ima onih žena koje, kada se čovek menja nabolje, smatraju da je postao isuviše mek i da se njime lako može manipulisati. Vesna je drugačija i razume me. Ja sam jednostavno takav, volim da se prilagođavam ženi koju volim. U ljubavi dajem maksimum.

Da li ste naučili da kuvate?
Vesna: Jesam, postala sam vrsna kuvarica od pre skoro godinu dana, mada nisam verovala da ću se ikada latiti kutlače.
Đole: Iskreno, imao sam jedan veliki problem sa Vesnom. U svim segmentima smo odlično funkcionisali, ali me je izluđivalo to što nije htela da kuva. Nisam mogao da verujem da nije imala potrebu ni detetu nešto da spremi.
Vesna: U poslednje vreme u meni se dogodilo čudo. Prošlog leta žarko su mi se jele sarme, a nisam htela nikoga da mučim da ih pravi. Nabavila sam recept i napravila ih. Kada ih je probao, Đole mi nije verovao da sam ih ja napravila. Od tada kuvam skoro svaki dan kada mi obaveze dozvole.

Izgovarate li jedno drugome nežnosti poput reči „volim te“?
Vesna: Reč „volim te“ ne koristimo, ali to pokazujemo. Dešavalo mi se da osoba koju sam svega četiri puta čula u životu kaže „volim te“. To mi ne prija, jer smatram da su to preteške reči da bi se tek tako njima čašćavalo. Moja i Đoletova dela govore više od reči. Svesna sam da sam ja osoba koju on voli i do koje mu je stalo, bez obzira na reči koje mi upućuje.
Đole: Moram da priznam da sam u poslednje vreme često koristio te reči. Na to me je nekako spontano nagnala ova nemila situacija u kojoj se Vesna našla, kada je izgubila bebu. Osećao sam potrebu da joj to izgovorim.
Izgleda da vas je taj nemili događaj još više zbližio?
Đole: Jeste. Vesna i ja smo bili bliski, ali svaka nesreća spaja ljude. Znate kao kada vam dete padne i povredi koleno. Istog momenta prema njemu osetite ogromne emocije i sažaljenje. Počnete da ga ljubite i govorite mu najnežnije reči ovoga sveta. Tako je bilo i sa mnom i sa Vesnom. Pokušavao sam da nađem što lepše reči i dela kako bih je utešio. To je bilo kao lek.

Jeste li u tom teškom trenutku bili iskreni prema svom sinu?
Vesna: Da. Prvo smo se Đole i ja dogovorili da ćutimo o svemu. Onda, jedne večeri kada je Adriano počeo da priča kako će on da pomeri njegov krevet da bi smestio krevetac za bebu, odlučili smo da mu sve ispričamo. To je bio četvrti ili peti dana kada sam se vratila iz bolnice. Meni je bilo teško i nisam mogla da ga slušam. Lepo sam mu rekla da bebe više nema. Obljasnila sam mu da sada nije vreme za bebu i da će ona da se rodi neki drugi put kada mama bude bila zdravija i da ćemo da imamo i batu i seku baš onako kako je on hteo.
Da li je Adriano shvatio tu vašu priču?
Vesna: U prvom momentu nije, pa sam sutradan sve morala iznova da mu objašnjavam i ponovim. On ima četiri i po godine i dobro razume kada mu kažem da je vreme za igru, za spavanje, za obdanište ili šetnju.

Imate li običaj da se ljubite pred četvorogodišnjim sinom Adrianom?
Vesna: Navikavali smo ga na to od malih nogu. Nekada glumi ljubomoru, a nekada nas i tera.
Đole: Dešava se da se Vesna i ja ljubimo, a Adriano dođe i odmah uskače između nas i viče: „Ja hoću mene da ljubite“. Vesna i ja imamo jedan mali jutarnji ritual. Ujutru kada našeg sina vodim u vrtić, na ulaznim vratima, ispred lifta, Vesna prvo poljubi Adriana pa mene. On obavezno poturi svoj obrašćić, a onda kaže: „Ajde, sad, poljubi i njega“. Mislim da je veoma važno da roditelji pred svojom decom pokazuju ljubav.
Uspavljujete vašeg sina tako što mu čitate knjige za laku noć?
Đole: Da, Adi obožava knjige. Verovali ili ne, najdraži poklon su mu knjige i u našem stanu on ima svoju malu biblioteku. Obavezno pred spavanje čitamo mu, Vesna ili ja, a nekada nas tera da to činimo zajedno.
Vesna: Često nam se dešava da zbog iscrpnih nastupa budemo umorni i nije nam do čitanja priča, pa se Đole i ja onda dogovaramo ko će pričom da uspava našeg mezimca. Đoleta to obično mrzi.
Đole: Ne, nije tačno, mene nikada ne mrzi nego ne vidim dobro, slova su mi sitna.
Vesna: Đole ponekad počne da čita neku priču napamet i non-stop greši, a Adriano ga, pošto sve priče zna, konstantno ispravlja. To je šou. Jedanput ga je Đole prevario za „Crvenkapu“, i to Adriano ne može da mu oprosti. Počeo je da čita tu bajku, a onda ga je na pola priče mrzelo da čita dalje pa je počeo da izmišlja, zbog čega se naš sin rasplakao.

Voli li Adriano da ide u obdanište?
Vesna: Obožava. Pored drugara u obdaništu ima i devojku Natu.
Đole: Sa kćerkama Silvijom i Marinelom sam imao velikih problema da se naviknu na boravak u vrtiću. Plakale su iz sveg glasa kada sam ih ostavljao i stalno su bežale. Adriano je od prvog momenta zavoleo obdanište. Samo je bitno da mu kažemo kada dolazimo po njega.
Vesna: Adriano često zna da nas sve iznenadi. Pre nekog vremena je došao kući i rekao da pati zbog ljubavi, jer mu je devojka Nata sa roditeljima otputovala ne nekoliko meseci u inostranstvo.
Imate i kućnog ljubimca, psa Tesu?
Vesna: Tako je, Đole mi ju je poklonio, jer, kad smo počeli da živimo zajedno, stalno sam mu kukala kako sam sama.
Đole: Vesna je spavala sama u ovom stanu, a ja kod svojih kćerki. U tom periodu naši večernji telefonski pozivi trajali su više od tri sata. Ceo dan smo bili zajedno, ali sam ja zbog kćerki spavao kod njih na Lekinom brdu. Bilo mi je žao Vesne, tako da sam joj kupio psa.
Vesna: Istog dana kada sam dobila kucu, saznala sam da sam trudna.

Đole: U tom periodu mi nije bilo lako. U jednom stanu je Vesna živela sa našim tek rođenim sinom, a u drugom Slađa sa našim kćerkama koje su bile male. Zbog toga sam jedno vreme mislio da je najbolje da malo budem kod jedne, malo kod druge. Međutim, brzo sam shvatio da mi je mesto pored Vesne i našeg sina, ali nikada nisam zapostavio svoje mezimice, kćerke Silviju i Marinelu.

Piše: Jelena Popović